ZAKON O KRIVIČNOM POSTUPKU SFRJ
Deo prvi
OPŠTE ODREDBE
Glava I
OSNOVNA NAČELA
(1) Ovaj zakon utvrđuje pravila kojima se osigurava da niko nevin ne bude osuđen, a da se krivcu izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
(2) Pre donošenja pravnosnažne presude okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakon.
Krivičnu sankciju može učiniocu krivičnog dela izreći samo nadležan sud u postupku koji je pokrenut i sproveden po ovom zakonu.
Niko ne može biti smatran krivim za krivično delo dok to ne bude utvrđeno pravnosnažnom presudom.
(1) Okrivljeni već na prvom ispitivanju mora biti obavešten o delu za koje se tereti i o osnovima optužbe.
(2) Okrivljenom se mora omogućiti da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist.
U krivičnom postupku u ravnopravnoj su upotrebi jezici i pisma naroda i narodnosti Jugoslavije, saglasno ustavu i zakonu.
(1) Tužbe, žalbe i drugi podnesci upućuju se sudu na jeziku naroda ili narodnosti Jugoslavije koji je na osnovu ustava, zakona, ili drugog propisa u službenoj upotrebi u sudu. Podnesci se mogu upućivati i na jednom od jezika naroda Jugoslavije koji nije u službenoj upotrebi u sudu.
(2) Podnesci se mogu upućivati i na jeziku narodnosti koji nije u službenoj upotrebi u sudu ako je to u skladu sa ustavom, zakonom ili drugim propisom koji važi na području suda.
(1) Krivični postupak vodi se na jeziku koji je u službenoj upotrebi u sudu.
(2) Stranke, svedoci i druga lica koja učestvuju u postupku imaju pravo da prilikom izvođenja istražnih ili drugih sudskih radnji ili na glavnom pretresu upotrebljavaju svoj jezik. Ako se sudska radnja, odnosno glavni pretres ne vodi na jeziku tog lica, obezbediće se usmeno prevođenje onoga što ono, odnosno drugi iznosi, kao i isprava i drugog pismenog dokaznog materijala.
(3) O pravu na prevođenje poučiće se lice iz stava 2 ovog člana, koje se može odreći tog prava ako zna jezik na kome se vodi postupak. U zapisniku će se zabeležiti da je data pouka i izjava učesnika.
(4) Prevođenje vrši tumač.
(1) Pozive, odluke i druga sudska pismena upućuje sud na jeziku naroda koji je u službenoj upotrebi u sudu.
(2) Ako je u sudu u službenoj upotrebi i jezik narodnosti, sud će na tom jeziku dostavljati sudska pismena licima koja su pripadnici te narodnosti, a u postupku su se služila tim jezikom. Ta lica mogu zahtevati da im se pismena dostavljaju na jeziku na kome se vodi postupak.
(3) Okrivljenom koji je u pritvoru, na izdržavanju kazne ili na obaveznom psihijatrijskom lečenju i čuvanju u zdravstvenoj ustanovi dostaviće se i prevod pismena iz stava 1 ovog člana na jeziku kojim se služi u postupku.
Sudovi sa područja raznih republika, odnosno autonomnih pokrajina saobraćaju međusobno i ukazuju jedan drugome pravnu pomoć, svaki na jeziku koji je u službenoj upotrebi u tom sudu. Ako je pismeno sastavljeno na jeziku narodnosti, a upućuje se sudu u kome jezik te narodnosti nije u službenoj upotrebi, priložiće se prevod na jezik naroda Jugoslavije koji je u službenoj upotrebi u sudu koji upućuje pismeno.
Zabranjeno je i kažnjivo od okrivljenog ili od drugog lica koje učestvuje u postupku iznuđivati priznanje, odnosno kakvu drugu izjavu.
(1) Okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga sam izabere iz reda advokata.
(2) Ako okrivljeni sam ne uzme branioca, sud će radi osiguranja odbrane postaviti okrivljenom branioca kad je to određeno ovim zakonom.
(3) Okrivljenom se mora osigurati dovoljno vremena za spremanje odbrane.
Lice koje je neopravdano osuđeno za krivično delo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo da bude rehabilitovano, pravo na naknadu štete iz društvenih sredstava, kao i druga prava utvrđena zakonom.
Okrivljenog ili drugo lice koje učestvuje u postupku a iz neznanja bi moglo da propusti neku radnju u postupku, ili da zbog toga ne koristi svoja prava, sud će poučiti o pravima koja mu po ovom zakonu pripadaju i o posledicama propuštanja radnje.
Sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku.
(1) Sud i državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku dužni su da istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke.
(2) Oni su dužni da s jednakom pažnjom ispituju i utvrde kako činjenice koje terete okrivljenog tako i one koje mu idu u korist.
Pravo suda i državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.
(1) Krivični postupak pokreće se po zahtevu ovlašćenog tužioca.
(2) Za dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac je javni tužilac, a za dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac.
(3) Ako javni tužilac nađe da nema osnova za pokretanje ili produženje krivičnog postupka na njegovo mesto može stupiti oštećeni kao tužilac pod uslovima određenim ovim zakonom.
Javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje ako postoje dokazi da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
(1) U krivičnom postupku sudovi sude u zbornom sastavu.
(2) U prvostepenim sudovima za lakša krivična dela sudi sudija pojedinac.
Kad je propisano da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje određenih prava, ove posledice, ako zakonom nije dukčije određeno, nastupaju stupanjem optužnice na pravnu snagu, a za krivična dela za koja je propisana kao glavna kazna novčana kazna ili zatvor do tri godine – od dana kad je donesena osuđujuća presuda, bez obzira da li je postala pravnosnažna.
(1) Ako primena krivičnog zakona zavisi od prethodnog rešenja kakvog pravnog pitanja za čije rešenje je nadležan sud u kom drugom postupku ili neki drugi državni organ, sud koji sudi u krivičnom predmetu može sam rešiti i to pitanje po odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku. Rešenje ovog pravnog pitanja od strane krivičnog suda ima dejstvo samo za krivični predmet koji ovaj sud raspravlja.
(2) Ako je o takvom prethodnom pitanju već doneo odluku sud u kom drugom postupku ili drugi državni organ, takva odluka ne veže krivični sud u pogledu ocene da li je učinjeno određeno krivično delo.
Glava II
NADLEŽNOST SUDOVA
1. Stvarna nadležnost i sastav suda
Sudovi u republikama i autonomnim pokrajinama sude u krivičnim stvarima u granicama svoje stvarne nadležnosti određene republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom.
(1) U prvom stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od dvojice sudija i trojice sudija-porotnika za krivična dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju od petnaest godina ili teža kazna, a u većima sastavljenim od jednog sudije i dvojice sudija-porotnika – za krivična dela za koja je propisana blaža kazna. Za krivična dela za koja je propisana kao glavna kazna novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine, u prvostepenom sudu sudi sudija pojedinac.
(2) U drugom stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od pet sudija za krivična dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju od petnaest godina ili teža kazna, a u većima sastavljenim od trojice sudija – za krivična dela za koja je propisana blaža kazna. Kad sudi u drugom stepenu na pretresu, veće je sastavljeno od dvojice sudija i trojice sudija-porotnika.
(3) U trećem stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od pet sudija.
(4) Radnje u istrazi vrši sudija prvostepenog suda (istražni sudija).
(5) Predsednik suda i predsednik veća odlučuju u slučajevima predviđenim u ovom zakonu.
(6) Prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa, sprovode postupak, donose presudu po odredbama člana 520 st. 2 do 6 ovog zakona i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom ili u drugom zakonu.
(7) Sud odlučuje o zahtevu za vanredno ublažavanje kazne i o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude u veću sastavljenom od pet sudija ako se radi o krivičnom delu za koje je u zakonu propisana kazna zatvora u trajanju od petnaest godina ili teža kazna, a u veću sastavljenom od trojice sudija – ako se radi o krivičnom delu za koje je propisana blaža kazna.
(8) Sud odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti u veću sastavljenom od pet sudija ako republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom nije predviđeno da o zahtevu za zaštitu zakonitosti podignutom protiv odluke veća, republičkog, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda zbog povrede republičkog, odnosno pokrajinskog zakona odlučuje sud u širem sastavu.
(9) Ako ovim zakonom nije drukčije određeno, sudovi višeg stepena odlučuju u veću sastavljenom od trojice sudija i u slučajevima koji nisu predviđeni u prethodnim stavovima ovog člana.
Savezni sud je nadležan:
1) da u poslednjem stepenu odlučuje o žalbama protiv presuda sudova u republici, odnosno autonomnoj pokrajini i Vrhovnog vojnog suda kad je izrečena smrtna kazna za krivična dela utvrđena saveznim zakonom;
2) da odlučuje o zahtevu za vanredno ublažavanje kazne u slučajevima određenim u ovom zakonu;
3) da odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti u slučajevima određenim u ovom zakonu;
4) da odlučuje o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude u slučajevima određenim u ovom zakonu;
5) da odlučuje o sukobu nadležnosti između redovnih sudova u slučajevima određenim u ovom zakonu;
6) da odlučuje o prenošenju mesne nadležnosti suda u slučajevima određenim u ovom zakonu;
7) da vrši druge poslove određene saveznim zakonom.
(1) Savezni sud odlučuje u veću sastavljenom od pet sudija o žalbi protiv presude o zahtevu za vanredno ublažavanje kazne, o zahtevu za zaštitu zakonitosti i o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude, a u ostalim slučajevima odlučuje u veću sastavljenom od trojice sudija.
(2) Savezni sud odlučuje u opštoj sednici o zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv odluke svog veća.
2. Mesna nadležnost
(1) Mesno nadležan je po pravilu sud na čijem području je krivično delo izvršeno ili pokušano.
(2) Privatna tužba može se podneti i sudu na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište.
(3) Ako je krivično delo izvršeno ili pokušano na područjima raznih sudova ili na granici tih područja, ili je neizvesno na kom je području izvršeno ili pokušano, nadležan je onaj od tih sudova koji je po zahtevu ovlašćenog tužioca prvi započeo postupak, a ako postupak još nije započet – sud kome je prvo podnesen zahtev za pokretanje postupka.
Ako je krivično delo učinjeno na domaćem brodu ili domaćem vazduhoplovu dok se nalazi u domaćem pristaništu, nadležan je sud na čijem području se nalazi to pristanište. U ostalim slučajevima kad je krivično delo učinjeno na domaćem brodu ili domaćem vazduhoplovu, nadležan je sud na čijem se području nalazi matična luka broda, odnosno vazduhoplova ili domaće pristanište u kome se brod, odnosno vazduhoplov prvi put zaustavi.
(1) Ako je krivično delo učinjeno štampom, nadležan je sud na čijem području je spis štampan. Ako to mesto nije poznato ili je spis štampan u inostranstvu, nadležan je sud na čijem se području rastura štampani spis.
(2) Ako po zakonu odgovara sastavljač spisa, nadležan je i sud mesta u kome sastavljač ima prebivalište, ili sud mesta gde se odigrao događaj na koji se odnosi spis.
(3) Odredbe prethodnih stavova shodno će se primeniti i u slučaju ako je spis ili izjava objavljena preko radija ili televizije.
(1) Ako nije poznato mesto izvršenja krivičnog dela ili ako je to mesto van teritorije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, nadležan je sud na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište.
(2) Ako je sud na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište već započeo postupak, ostaje nadležan i ako se saznalo za mesto izvršenja krivičnog dela.
(3) Ako nije poznato mesto izvršenja krivičnog dela ni prebivalište ili boravište okrivljenog, ili su oba van teritorije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, nadležan je sud na čijem se području okrivljeni uhvati ili se sam prijavi.
Ako je neko lice učinilo krivična dela u Jugoslaviji i u inostranstvu, nadležan je sud koji je nadležan za krivično delo učinjeno u Jugoslaviji.
Ako se prema odredbama ovog zakona ne može ustanoviti koji je sud mesno nadležan, Savezni sud odrediće jedan od stvarno nadležnih sudova pred kojim će se sprovesti postupak.
3. Spajanje i razdvajanje postupka
(1) Ako je isto lice okrivljeno za više krivičnih dela, pa je za neka od tih dela nadležan niži a za neka viši sud, nadležan je viši sud, a ako su nadležni sudovi iste vrste, nadležan je onaj sud koji je po zahtevu ovlašćenog tužioca prvi započeo postupak, a ako postupak još nije započet – sud kome je prvo podnesen zahtev za pokretanje postupka.
(2) Prema odredbama stava 1 ovog člana određuje se nadležnost i u slučaju ako je oštećeni istovremeno učinio krivično delo prema okrivljenom.
(3) Za saizvršioce je nadležan po pravilu sud koji je kao nadležan za jednog od njih prvi započeo postupak.
(4) Sud koji je nadležan za izvršioca krivičnog dela nadležan je po pravilu i za saučesnike, prikrivače, lica koja su pomogla učiniocu posle izvršenja krivičnog dela, kao i za lica koja nisu prijavila pripremanje krivičnog dela, izvršenje krivičnog dela ili učinioca.
(5) U svim slučajevima iz prethodnih stavova sprovešće se po pravilu jedinstveni postupak i doneti jedna presuda.
(6) Sud može odlučiti da se sprovede jedinstveni postupak i donese jedna presuda i u slučaju kad je više lica okrivljeno za više krivičnih dela, ali samo ako između izvršenih krivičnih dela postoji međusobna veza i ako postoje isti dokazi. Ako je za neka od ovih krivičnih dela nadležan viši a za neka niži sud, jedinstveni postupak može se sprovesti samo pred višim sudom.
(7) Sud može odlučiti da se sprovede jedinstveni postupak i donese jedna presuda ako se pred istim sudom vode odvojeni postupci protiv istog lica za više krivičnih dela ili protiv više lica za isto krivično delo.
(8) O spajanju postupka odlučuje sud koji je nadležan za sprovođenje jedinstvenog postupka. Protiv rešenja kojim je određeno spajanje postupka ili kojim je odbijen predlog za spajanje nije dozvoljena žalba.
(9) Po odredbama ovog člana postupiće se i ako jedinstveni postupak treba sprovesti za više krivičnih dela za koja su nadležni sudovi u raznim republikama, odnosno autonomnim pokrajinama.
(1) Sud koji je po članu 32 ovog zakona nadležan može iz važnih razloga ili iz razloga celishodnosti do završetka glavnog pretresa odlučiti da se postupak za pojedina krivična dela ili protiv pojedinih okrivljenih razdvoji i posebno dovrši ili preda drugom nadležnom sudu.
(2) Rešenje o razdvajanju postupka donosi nadležan sud po saslušanju javnog tužioca kad se krivični postupak vodi po njegovom zahtevu.
(3) Protiv rešenja kojim je određeno razdvajanje postupka ili kojim je odbijen predlog za razdvanjanje postupka nije dozvoljena žalba.
4. Prenošenje mesne nadležnosti
(1) Kad je nadležan sud iz pravnih ili stvarnih razloga sprečen da postupa, dužan je da o tome izvesti neposredno viši sud koji će po saslušanju javnog tužioca, kad se postupak vodi po zahtevu javnog tužioca, odrediti drugi stvarno nadležan sud na svom području.
(2) Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
(1) Sud određen republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom može za vođenje postupka odrediti drugi stvarno nadležan sud na svom području ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak ili ako postoje drugi važni razlozi.
(2) Savezni sud može za vođenje postupka odrediti drugi stvarno nadležan sud na teritoriji druge republike ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak.
(3) Rešenje u smislu st. 1 i 2 ovog člana sud može doneti na predlog istražnog sudije, sudije pojedinca ili predsednika veća, ili na predlog javnog tužioca koji postupa pred sudom koji odlučuje o prenošenju mesne nadležnosti kad se krivični postupak vodi po zahtevu javnog tužioca.
5. Posledice nenadležnosti i sukob nadležnosti
(1) Sud je dužan da pazi na svoju stvarnu i mesnu nadležnost i čim primeti da nije nadležan oglasiće se nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja uputiće predmet nadležnom sudu.
(2) Ako u toku glavnog pretresa sud ustanovi da je za suđenje nadležan niži sud, neće dostaviti predmet tom sudu nego će sam sprovesti postupak i doneti odluku.
(3) Pošto optužnica stane na pravnu snagu, sud se ne može oglasiti mesno nenadležnim niti stranke mogu isticati prigovor mesne nenadležnosti.
(4) Nenadležan sud je dužan da preduzme one radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja.
(1) Ako sud kome je predmet ustupljen kao nadležnom smatra da je nadležan sud koji mu je predmet ustupio ili neki drugi sud, pokrenuće postupak za rešavanje sukoba nadležnosti.
(2) Kad je povodom žalbe protiv odluke prvostepenog suda kojom se ovaj oglasio nenadležnim odluku doneo drugostepeni sud za tu odluku vezan je u pitanju nadležnosti i sud kome je predmet ustupljen ako je drugostepeni sud nadležan za rešavanje sukoba nadležnosti između tih sudova.
(1) Sukob nadležnosti između sudova rešava zajednički neposredno viši sud.
(2) Sukob nadležnosti između sudova sa teritorije dve autonomne pokrajine i između sudova sa teritorije autonomne pokrajine i sa teritorije Socijalističke Republike Srbije van teritorija autonomnih pokrajina, osim sukoba nadležnosti između vojnih i drugih sudova, rešava sud određen Ustavom Socijalističke Republike Srbije.
(3) Savezni sud odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova sa teritorija raznih republika, kao i između vojnih sudova i drugih redovnih sudova.
(4) Pre nego što donese rešenje povodom sukoba nadležnosti, sud će zatražiti mišljenje javnog tužioca koji je nadležan da postupa pred tim sudom, kad se krivični postupak vodi po zahtevu javnog tužioca. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
(5) Prilikom odlučivanja o sukobu nadležnosti, sud može istovremeno po službenoj dužnosti doneti odluku o prenošenju mesne nadležnosti ako su ispunjeni uslovi iz člana 35 ovog zakona.
(6) Dok se ne reši sukob nadležnosti između sudova, svaki od njih je dužan da preduzima one radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja.
Glava III
IZUZEĆE
Sudija ili sudija-porotnik ne može vršiti sudske dužnosti:
1) ako je oštećen krivičnim delom;
2) ako mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena;
3) ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem ili oštećenim u odnosu staraoca, staranika, usvojioca, usvojenika, hranioca ili hranjenika;
4) ako je u istom krivičnom predmetu vršio istražne radnje, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog odnosno tužioca, ili je saslušan kao svedok ili kao veštak;
5) ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom;
6) ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost.
(1) Sudija ili sudija-porotnik, čim sazna da postoji koji od razloga za izuzeće iz člana 39 tač. 1 do 5 ovog zakona, dužan je da prekine svaki rad na tom predmetu i da o tome obavesti predsednika suda, koji će mu odrediti zamenu. Ako se radi o izuzeću predsednika suda, on će odrediti sebi zamenika između sudija tog suda, a ako to nije mogućno, zatražiće od predsednika neposrednog višeg suda da odredi zamenu.
(2) Ako sudija ili sudija-porotnik smatra da postoje druge okolnosti koje opravdavaju njegovo izuzeće (član 39 tačka 6), obavestiće o tome predsednika suda.
(1) Izuzeće mogu tražiti i stranke.
(2) Stranke mogu podneti zahtev za izuzeće do početka glavnog pretresa, a ako su za razlog izuzeća iz člana 39 tač. 1 do 5 ovog zakona saznale docnije, zahtev podnose odmah po saznanju.
(3) Zahtev za izuzeće sudije višeg suda stranka može staviti u žalbi ili u odgovoru na žalbu.
(4) Stranka može tražiti izuzeće samo poimenično određenog sudije ili sudije-porotnika koji u predmetu postupa, odnosno sudije višeg suda.
(5) Stranka je dužna da u zahtevu navede okolnosti zbog kojih smatra da postoji neki od zakonskih osnova za izuzeće. U zahtevu se ne mogu ponovo navoditi razlozi koji su isticani u ranijem zahtevu za izuzeće koji je odbijen.
(1) O zahtevu za izuzeće iz člana 41 ovog zakona odlučuje predsednik suda.
(2) Ako se traži izuzeće samo predsednika suda, ili predsednika suda i sudije ili sudije-porotnika, odluku o izuzeću donosi predsednik neposredno višeg suda, a ako se traži izuzeće predsednika republičkog, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda ili predsednika Saveznog suda, odluku o izuzeću donosi opšta sednica tog suda.
(3) Pre donošenja rešenja o izuzeću pribaviće se izjava sudije, sudije-porotnika, odnosno predsednika suda, a po potrebi sprovešće se i drugi izviđaji.
(4) Protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za izuzeće nije dozvoljena žalba. Rešenje kojim se zahtev za izuzeće odbija može se pobijati posebnom žalbom, a ako je takvo rešenje doneseno posle podignute optužbe, onda samo žalbom na presudu.
(5) Ako je zahtev za izuzeće iz člana 39 tačka 6 ovog zakona podnesen posle početka glavnog pretresa ili ako je postupljeno protivno odredbama člana 41 st. 4 i 5 ovog zakona, zahtev će se odbaciti u celini, odnosno delimično. Protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje nije dozvoljena žalba. Rešenje kojim se zahtev odbacuje donosi predsednik suda, a na glavnom pretresu – veće. U donošenju tog rešenja može učestvovati sudija čije se izuzeće traži.
Kad sudija ili sudija-porotnik sazna da je stavljen zahtev za njegovo izuzeće, dužan je da odmah obustavi svaki rad na predmetu, a ako se radi o izuzeću iz člana 39 tačka 6 ovog zakona, može do donošenja rešenja o zahtevu preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.
(1) Odredbe o izuzeću sudija i sudija-porotnika shodno će se primenjivati i na javne tužioce i lica koja su na osnovu zakona o javnom tužilaštvu ovlašćena da javnog tužioca zastupaju u postupku, zapisničare, tumače i stručna lica, kao i na veštake, ako za njih nije što drugo određeno (član 244).
(2) Javni tužilac odlučuje o izuzeću lica koja su na osnovu zakona o javnom tužilaštvu ovlašćena da ga zastupaju u krivičnom postupku. O izuzeću javnog tužioca odlučuje neposredno viši javni tužilac. U pogledu nadležnosti za odlučivanje o izuzeću republičkog, pokrajinskog i saveznog javnog tužioca primenjuju se odredbe odgovarajućeg zakona o javnom tužilaštvu.
(3) O izuzeću zapisničara, tumača, stručnog lica i veštaka odlučuje veće, predsednik veća ili sudija.
(4) Kad ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova preduzimaju istražne radnje na osnovu ovog zakona, o njihovom izuzeću odlučuje istražni sudija. Ako prilikom preduzimanja ovih radnji sudeluje zapisničar, o njegovom izuzeću odlučuje službeno lice koje preduzima radnju.
Glava IV
JAVNI TUŽILAC
(1) Osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca je gonjenje učinilaca krivičnih dela.
(2) Za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti javni tužilac je nadležan:
1) da preduzima potrebne mere u vezi sa otkrivanjem krivičnih dela i pronalaženjem učinilaca i radi usmeravanja prethodnog krivičnog postupka;
2) da zahteva sprovođenje istrage;
3) da podiže i zastupa optužnicu, odnosno optužni predlog pred nadležnim sudom;
4) da izjavljuje žalbe protiv nepravnosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravnosnažnih sudskih odluka.
(3) Javni tužilac vrši i druge radnje određene ovim zakonom.
(1) Javni tužioci u republikama i autonomnim pokrajinama postupaju pred odgovarajućim sudovima saglasno republičkom, odnosno pokrajinskom zakonu.
(2) Savezni javni tužilac postupa pred Saveznim sudom.
Mesna nadležnost javnog tužioca određuje se prema odredbama koje važe za nadležnost suda onog područja za koje je tužilac postavljen.
Kad postoji opasnost od odlaganja, radnje u postupku preduzeće i nadležan javni tužilac, ali o tome mora odmah obavestiti nadležnog javnog tužioca.
Javni tužilac preduzima sve radnje u postupku za koje je po zakonu ovlašćen sam ili preko lica koja su na osnovu zakona o javnom tužilaštvu ovlašćena da ga zastupaju u krivičnom postupku.
(1) Sukob nadležnosti između javnih tužilaca rešava zajednički neposredno viši javni tužilac.
(2) Sukob nadležnosti između javnih tužilaca i vojnih tužilaca rešava savezni javni tužilac.
(3) Sukob nadležnosti između javnih tužilaca sa teritorije dve autonomne pokrajine, kao i između javnih tužilaca sa teritorije autonomne pokrajine i sa teritorije Socijalističke Republike Srbije van teritorija autonomnih pokrajina, rešava javni tužilac određen zakonom, u skladu sa Ustavom Socijalističke Republike Srbije.
Glava V
OŠTEĆENI I PRIVATNI TUŽILAC
(1) Za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi, tužba se podnosi u roku od tri meseca od dana kad je lice ovlašćeno na podnošenje privatne tužbe saznalo za krivično delo i učinioca.
(2) Ako je podignuta privatna tužba zbog krivičnog dela uvrede, okrivljeni može do završetka glavnog pretresa i posle proteka roka iz stava 1 ovog člana podići tužbu protiv tužioca koji mu je uvredu povratio (protivtužba). U ovakvom slučaju sud donosi jednu presudu.
(3) Ako se u roku iz stava 1 ovog člana oštećeni obratio za posredovanje mirovnom veću ili drugom samoupravnom sudu ovlašćenom za posredovanje u mirenju, rok za podnošenje privatne tužbe počinje da teče od dana kad je postupak pred samoupravnim sudom okončan, a ako postupak nije okončan u roku od tri meseca – protekom tog roka. Ako je u postupku pred samoupravnim sudom došlo do izmirenja, oštećeni gubi pravo na podnošenje privatne tužbe.
(1) Privatna tužba podnosi se nadležnom sudu.
(2) Kad je oštećeni podneo krivičnu prijavu, a u toku postupka se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, prijava će se smatrati kao blagovremena privatna tužba ako je podnesena u roku predviđenom za privatnu tužbu.
(1) Za maloletnike i lica koja su potpuno lišena poslovne sposobnosti privatnu tužbu podnosi njihov zakonski zastupnik.
(2) Maloletnik koji je navršio šesnaest godina može i sam podneti privatnu tužbu.
Ako privatni tužilac umre u toku roka za podnošenje privatne tužbe ili u toku postupka, njegov bračni drug, deca, roditelji, usvojenici, usvojioci, braća i sestre mogu u roku od tri meseca posle njegove smrti podneti tužbu, odnosno dati izjavu da postupak produžuju.
Ako je krivičnim delom oštećeno više lica, gonjenje će se preduzeti, odnosno produžiti po privatnoj tužbi svakog oštećenog.
Privatni tužilac može svojom izjavom sudu pred kojim se vodi postupak odustati od privatne tužbe do završetka glavnog pretresa. U tom slučaju on gubi pravo da ponovo podnese privatnu tužbu.
(1) Ako privatni tužilac ne dođe na glavni pretres iako je uredno pozvan, ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta smatraće se da je odustao od tužbe, ako ovim zakonom nije što drugo određeno (član 442).
(2) Predsednik veća dozvoliće povraćaj u pređašnje stanje privatnom tužiocu koji iz opravdanog razloga nije mogao da dođe na glavni pretres ili da blagovremeno obavesti sud o promeni adrese ili boravišta, ako u roku od osam dana po prestanku smetnje podnese molbu za povraćaj u pređanje stanje.
(3) Posle proteka tri meseca od dana propuštanja ne može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje.
(4) Protiv rešenja kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba.
(1) Oštećeni i privatni tužilac imaju pravo da u toku istrage ukažu na sve činjenice i da predlažu dokaze koji su od važnosti za utvrđivanje krivičnog dela, pronalaženje učinioca krivičnog dela i utvrđivanje njihovih imovinskopravnih zahteva.
(2) Na glavnom pretresu oni imaju pravo da predlažu dokaze, postavljaju pitanja optuženom, svedocima i veštacima, da iznose primedbe i objašnjenja u pogledu njihovih iskaza i da daju druge izjave i stavljaju druge predloge.
(3) Oštećeni, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac imaju pravo da razmatraju spise i razgledaju predmete koji služe kao dokaz. Njima se izuzetno može privremeno uskratiti razmatranje pojedinih spisa, odnosno razgledanje predmeta ako to zahtevaju posebni razlozi odbrane ili bezbednosti zemlje, ali za oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca ovo uskraćivanje može trajati samo dok ne budu obavešteni da je istraga završena (član 176). Oštećenom se može uskratiti razmatranje spisa i dok ne bude saslušan kao svedok. Protiv rešenja o uskraćivanju dozvoljena je žalba veću (član 23 stav 6), koja ne zadržava izvršenje rešenja.
(4) Istražni sudija i predsednik veća upoznaće oštećenog i privatnog tužioca sa pravima navedenim u st. 1 do 3 ovog člana.
(1) Kad javni tužilac nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ili kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje protiv nekog od prijavljenih saučesnika, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može sam preduzeti gonjenje. Ovako će postupiti i sud ako je doneo rešenje o obustavi postupka usled odustanka javnog tužioca od gonjenja.
(2) Oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kad je primio obaveštenje iz stava 1 ovog člana.
(3) Ako je javni tužilac odustao od optužnice, oštećeni može preuzimajući gonjenje ostati pri podignutoj optužnici ili podići novu.
(4) Oštećeni koji nije obavešten da javni tužilac nije preduzeo gonjenje ili da je odustao od gonjenja može svoju izjavu da produžuje postupak dati pred nadležnim sudom u roku od tri meseca od dana kad je javni tužilac odbacio prijavu, odnosno od dana kad je doneseno rešenje o obustavi postupka.
(5) Kad javni tužilac odnosno sud obaveštava oštećenog da može preduzeti gonjenje, dostaviće mu i pouku koje radnje može preduzeti radi ostvarivanja ovog prava.
(6) Ako oštećeni kao tužilac umre u toku trajanja roka za preduzimanje gonjenja ili u toku trajanja postupka, njegov bračni drug, deca, roditelji, usvojenici, usvojioci, braća i sestre mogu u roku od tri meseca od dana njegove smrti preduzeti gonjenje, odnosno dati izjavu da postupak produžuju.
(1) Kad javni tužilac odustane od optužnice na glavnom pretresu, oštećeni je dužan da se odmah izjasni da li hoće da produži gonjenje. Ako oštećeni nije prisutan na glavnom pretresu a uredno je pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, smatraće se da neće da produži gonjenje.
(2) Predsednik veća prvostepenog suda dozvoliće povraćaj u pređašnje stanje oštećenom koji nije uredno pozvan ili je uredno pozvan, a iz opravdanih razloga nije mogao doći na glavni pretres na kome je donesena presuda kojom se optužba odbija zbog odustanka javnog tužioca od optužnice, ako oštećeni u roku od osam dana od prijema presude podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje i ako u toj molbi izjavi da produžuje gonjenje. U ovom slučaju zakazaće se ponovo glavni pretres i presudom donesenom na osnovu novog glavnog pretresa ukinuće se ranija presuda. Ako uredno pozvan oštećeni ne dođe na novi glavni pretres, ranija presuda ostaje na snazi. Odredbe člana 58 st. 3 i 4 ovog zakona primeniće se i u ovom slučaju.
(1) Ako oštećeni u zakonskom roku ne pokrene ili ne produži gonjenje, ili ako oštećeni kao tužilac ne dođe na glavni pretres iako je uredno pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, smatraće se da je odustao od gonjenja.
(2) U slučaju nedolaska oštećenog kao tužioca na glavni pretres na koji je bio uredno pozvan primeniće se odredbe člana 58 st. 2 do 4 ovog zakona.
(1) Oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu.
(2) U postupku koji se vodi po zahtevu oštećenog kao tužioca, javni tužilac ima pravo da do završetka glavnog pretresa sam preuzme gonjenje i zastupanje optužbe.
(1) Ako je oštećeni maloletnik ili lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, njegov zakonski zastupnik je ovlašćen da daje sve izjave i da preduzima sve radnje na koje je po ovom zakonu ovlašćen oštećeni.
(2) Oštećeni koji je navršio šesnaest godina ovlašćen je da sam daje izjave i preduzima radnje u postupku.
(1) Privatni tužilac, oštećeni i oštećeni kao tužilac, kao i njihovi zakonski zastupnici, mogu svoja prava u postupku vršiti i preko punomoćnika.
(2) Oštećenom kao tužiocu, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu za krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju preko pet godina, može se, na njegovo traženje postaviti punomoćnik ako je to u interesu postupka i ako oštećeni kao tužilac, prema svom imovnom stanju, ne može snositi troškove zastupanja. O zahtevu odlučuje istražni sudija, odnosno predsednik veća, a punomoćnika postavlja predsednik suda iz reda advokata. Ako u sedištu suda nema dovoljno advokata, za punomoćnika se može postaviti lice koje je diplomirani pravnik i sposobno je da oštećenom kao tužiocu pruži stručnu pomoć.
Glava VI
BRANILAC
(1) Okrivljeni može imati branioca u toku celog krivičnog postupka.
(2) Okrivljeni se pre prvog ispitivanja mora poučiti da ima pravo da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom ispitivanju.
(3) Branioca okrivljenom mogu uzeti i njegov zakonski zastupnik, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojilac, usvojenik, brat, sestra i hranilac.
(4) Za branioca se može uzeti samo advokat, a njega može zameniti advokatski pripravnik. Ako se postupak vodi za krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju preko pet godina ili teža kazna, advokata može zameniti advokatski pripravnik samo ako ima položen stručni ispit predviđen republičkim, odnosno pokrajinskim propisom. Pred Saveznim sudom i republičkim, odnosno pokrajinskim vrhovnim sudom branilac može biti samo advokat.
(5) Ako u sedištu suda nema dovoljno advokata, predsednik suda će na zahtev okrivljenog ili lica iz stava 3 ovog člana, odobriti da se za branioca uzme diplomirani pravnik sposoban da okrivljenom pruži pomoć u odbrani.
(6) Branilac je dužan da podnese punomoćje organu pred kojim se vodi postupak. Okrivljeni može dati braniocu i usmeno punomoćje na zapisnik kod organa pred kojim se vodi postupak.
(1) Više okrivljenih mogu imati zajedničkog branioca samo ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane.
(2) Jedan okrivljeni može imati više branilaca, a smatra se da je odbrana obezbeđena kad u postupku učestvuje jedan od branilaca.
(1) Branilac ne može biti oštećeni, bračni drug oštećenog ili tužioca, ni njihov srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili po tazbini do drugog stepena.
(2) Branilac ne može biti ni lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako je po ovom zakonu oslobođeno dužnosti svedočenja i izjavilo je da neće svedočiti ili ako se branilac saslušava kao svedok u slučaju iz člana 226 tačka 2 ovog zakona.
(3) Branilac ne može biti ni lice koje je u istom predmetu postupalo kao sudija ili javni tužilac.
(1) Ako je okrivljeni nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno brani ili ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći smrtna kazna, okrivljeni mora imati branioca već prilikom prvog ispitivanja.
(2) Posle podignute optužnice zbog krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći deset godina zatvora ili teža kazna, okrivljeni mora imati branioca u vreme dostavljanja optužnice.
(3) Okrivljeni kome se sudi u odsustvu (član 300) mora imati branioca čim se donese rešenje o suđenju u odsustvu.
(4) Ako okrivljeni u slučajevima obavezne odbrane iz prethodnih stavova ne uzme sam branioca, predsednik suda će mu postaviti branioca po službenoj dužnosti za dalji tok krivičnog postupka do pravnosnažnosti presude, a ako je izrečena smrtna kazna – i za postupak po vanrednim pravnim lekovima. Kad se okrivljenom po službenoj dužnosti postavi branilac posle podignute optužnice, obavestiće se o tome okrivljeni zajedno sa dostavljanjem optužnice. Ako optuženi u slučaju obavezne odbrane ostane bez branioca u toku postupka, a sam ne uzme drugog branioca, predsednik suda pred kojim se vodi postupak postaviće branioca po službenoj dužnosti.
(5) Za branioca će se postaviti advokat, ali ako u sedištu suda nema dovoljno advokata, za branioca se može postaviti i drugo lice koje je diplomirani pravnik i sposobno je da okrivljenom pruži pomoć u odbrani.
(1) Kad ne postoje uslovi za obaveznu odbranu, a postupak se vodi za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko tri godine, okrivljenom se može, na njegov zahtev, postaviti branilac, ako prema svom imovnom stanju ne može snositi troškove odbrane.
(2) Zahtev za postavljanje branioca po stavu 1 ovog člana može se staviti samo posle podignute optužnice. O zahtevu odlučuje predsednik veća, a branioca postavlja predsednik suda. U pogledu određivanja branioca primeniće se odredba člana 70 stav 5 ovog zakona.
(1) Umesto postavljenog branioca (čl. 70 i 71) okrivljeni može sam uzeti drugog branioca. U tom slučaju razrešiće se postavljeni branilac.
(2) Postavljeni branilac može samo iz opravdanih razloga tražiti da bude razrešen.
(3) O razrešenju branioca u slučaju iz st. 1 i 2 ovog člana odlučuje pre glavnog pretresa istražni sudija, odnosno predsednik veća, na glavnom pretresu veće, a u žalbenom postupku predsednik prvostepenog veća, odnosno veće nadležno za odlučivanje u postupku po žalbi. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
(4) Predsednik suda može, na traženje okrivljenog ili uz njegovu saglasnost, razrešiti postavljenog branioca koji neuredno vrši dužnost. Umesto razrešenog branioca predsednik suda će postaviti drugog branioca. O razrešenju branioca koji je advokat obavestiće se advokatska komora.
(1) Posle donošenja rešenja o sprovođenju istrage ili posle neposrednog podnošenja optužnice (član 160), a i pre toga ako je neko lice ispitano u svojstvu okrivljenog, branilac ima pravo da razmatra spise i da razgleda pribavljene predmete koji služe kao dokaz.
(2) Izuzetno, u toku prethodnog postupka do podizanja otpužnice, može se braniocu privremeno uskratiti razmatranje pojedinih spisa ili razgledanje predmeta kad to zahtevaju posebni razlozi odbrane ili bezbednosti zemlje.
(3) Protiv rešenja iz stava 2 ovog člana dozvoljena je žalba veću (član 23 stav 6), koja ne zadržava izvršenje rešenja.
(1) Ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, a ispitan je, branilac se može s njim dopisivati i razgovarati.
(2) Istražni sudija može narediti da se pisma koja okrivljeni upućuje braniocu ili branilac okrivljenom predaju tek pošto ih on prethodno pregleda, ili da okrivljeni samo u njegovom prisustvu ili u prisustvu određenog službenog lica može razgovarati sa braniocem.
(3) Kad se završi istraga ili kad se optužnica, odnosno optužni predlog podigne bez sprovođenja istrage, okrivljenom se ne može zabraniti da se slobodno i bez nadzora dopisuje i razgovara sa svojim braniocem.
Glava VII
PODNESCI I ZAPISNICI
(1) Privatne tužbe, optužnice i optužni predlozi oštećenog kao tužioca, predlozi, pravni lekovi i druge izjave i saopštenja podnose se pismeno ili se daju usmeno na zapisnik.
(2) Podnesci iz stava 1 ovog člana moraju biti razumljivi i sadržavati sve što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti.
(3) Ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, sud će podnosioca podneska koji je nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati pozvati da podnesak ispravi, odnosno dopuni, a ako on to ne učini u određenom roku, sud će podnesak odbaciti.
(4) U pozivu za ispravku, odnosno dopunu podneska podnosilac će se upozoriti na posledice propuštanja.
(1) Podnesci koji se po ovom zakonu dostavljaju protivnoj stranci predaju se sudu u dovoljnom broju primeraka za sud i drugu stranku. Ako su u pitanju krivična dela navedena u članu 445 ovog zakona, predaje se i jedan primerak privatne tužbe za samoupravni sud.
(2) Ako ovakvi podnesci nisu predati sudu u dovoljnom broju primeraka, sud će pozvati podnosioca da u određenom roku preda dovoljan broj primeraka. Ako podnosilac ne postupi po naređenju suda, sud će potrebne primerke prepisati o trošku podnosioca.
(1) Sud će kazniti novčanom kaznom do 50 novih dinara branioca, punomoćnika, zakonskog zastupnika, oštećenog, privatnog tužioca ili oštećenog kao tužioca koji u podnesku ili u usmenoj reči vređa sud ili lice koje učestvuje u postupku. Rešenje o kažnjavanju donosi istražni sudija, odnosno veće pred kojim je data izjava, a ako je ona učinjena u podnesku – sud koji o podnesku treba da odluči. Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba. Ako javni tužilac ili lice koje ga zastupa vređa drugoga o tome će se obavestiti nadležni javni tužilac. O kažnjavanju advokata, odnosno advokatskog pripravnika obavestiće se advokatska komora.
(2) Kažnjavanje po stavu 1 ovog člana ne utiče na gonjenje i izricanje kazne za krivično delo izvršeno vređanjem.
(1) O svakoj radnji preduzetoj u toku krivičnog postupka sastaviće se zapisnik istovremeno kad se radnja vrši, a ako to nije mogućno, onda neposredno posle toga.
(2) Zapisnik piše zapisničar. Samo kad se vrši pretresanje stana ili lica, ili se radnja preduzima van službenih prostorija organa a zapisničar se ne može obezbediti, zapisnik može pisati lice koje preduzima radnju.
(3) Kad zapisnik piše zapisničar, zapisnik se sastavlja na taj način što lice koje preduzima radnju kazuje glasno zapisničaru šta će uneti u zapisnik.
(4) Licu koje se ispituje dozvoliće se da samo kazuje odgovore u zapisnik. U slučaju zloupotrebe ovo pravo mu se može uskratiti.
(1) U zapisnik se unosi naziv državnog organa pred kojim se vrši radnja, mesto gde se vrši radnja, dan i čas kad je radnja započeta i završena, imena i prezimena prisutnih lica i u kom svojstvu prisustvuju, kao i naznačenje krivičnog predmeta po kom se preduzima radnja.
(2) Zapisnik treba da sadrži bitne podatke o toku i sadržini preduzete radnje. U zapisnik se u obliku pripovedanja ubeležava samo bitna sadržina datih iskaza i izjava. Pitanja se unose u zapisnik samo ako je potrebno da se razume odgovor. Ako je potrebno, u zapisnik će se doslovno uneti pitanje koje je postavljeno i odgovor koji je dat. Ako su prilikom preduzimanja radnje oduzeti predmeti ili spisi, to će se naznačiti u zapisniku, a oduzete stvari će se priključiti zapisniku ili će se navesti gde se nalaze na čuvanju.
(3) Prilikom preduzimanja radnji kao što je uviđaj, pretresanje stana ili lica, ili prepoznavanje lica ili predmeta (član 233), u zapisnik će se uneti i podaci koji su važni s obzirom na prirodu takve radnje ili za utvrđivanje istovetnosti pojedinih predmeta (opis, mere i veličina predmeta ili tragova, stavljanje oznake na predmetima i dr.), a ako su napravljene skice, crteži, planovi, fotografije, filmski snimci i sl., to će se navesti u zapisniku i priključiti zapisniku.
(1) Zapisnik se mora voditi uredno, u njemu se ne sme ništa izbrisati, dodati ili menjati. Precrtana mesta moraju ostati čitka.
(2) Sva preinačenja, ispravke i dodaci unose se na kraju zapisnika i moraju biti overeni od strane lica koja potpisuju zapisnik.
(1) Ispitano lice, lica koja obavezno prisustvuju radnjama u postupku, kao i stranke, branilac i oštećeni ako su prisutni, imaju pravo da pročitaju zapisnik ili da zahtevaju da im se pročita. Na to je dužno da ih upozori lice koje preduzima radnju, a u zapisniku će se naznačiti da li je upozorenje učinjeno i da li je zapisnik pročitan. Zapisnik će se uvek pročitati ako nije bilo zapisničara, i to će se naznačiti u zapisniku.
(2) Zapisnik potpisuje ispitano lice. Ako se zapisnik sastoji od više listova, ispitano lice potpisuje svaki list.
(3) Na kraju zapisnika potpisaće se tumač, ako ga je bilo, svedoci čije je prisustvo obavezno pri preduzimanju istražnih radnji, a pri pretresanju i lice koje se pretresa ili čiji se stan pretresa. Ako zapisnik ne piše zapisničar (član 79 stav 2), zapisnik potpisuju lica koja prisustvuju radnji. Ako takvih lica nema ili nisu u stanju da shvate sadržinu zapisnika, zapisnik potpisuju dva svedoka, osim ako nije mogućno da se obezbedi njihovo prisustvo.
(4) Nepismeno lice umesto potpisa stavlja otisak kažiprsta desne ruke, a zapisničar će ispod otiska upisati njegovo ime i prezime. Ako se usled nemogućnosti da se stavi otisak desnog kažiprsta stavlja otisak nekog drugog prsta ili otisak prsta leve ruke, u zapisniku će se naznačiti od kojeg je prsta i sa koje ruke uzet otisak.
(5) Ako ispitano lice nema obe ruke – pročitaće zapisnik, a ako je nepismeno – zapisnik će mu se pročitati, i to će se zabeležiti u zapisniku. Ako ispitano lice odbije da se potpiše zapisnik ili da stavi otisak prsta zabeležiće se to u zapisniku i navešće se razlog odbijanja.
(6) Ako se radnja nije mogla obaviti bez prekida, u zapisniku će se naznačiti dan i čas kad je nastao prekid, kao i dan i čas kad se radnja nastavlja.
(7) Ako je bilo prigovora u pogledu sadržine zapisnika, navešće se u zapisniku i ti prigovori.
(8) Zapisnik na kraju potpisuje lice koje je preduzelo radnju i zapisničar.
(1) Kad je u ovom zakonu određeno da se na iskazu okrivljenog, svedoka ili veštaka ne može zasnovati sudska odluka, istražni sudija će po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka doneti rešenje o izdvajanju zapisnika o ovim iskazima iz spisa odmah, a najdocnije do završetka istrage, odnosno davanja saglasnosti istražnog sudije da se optužnica može podići bez sprovođenja istrage (član 160 stav 1). Protiv ovog rešenja dozvoljena je posebna žalba.
(2) Po pravnosnažnosti rešenja, izdvojeni zapisnici se zatvaraju u poseban omot i čuvaju kod istražnog sudije odvojeno od ostalih spisa i ne mogu se razgledati niti se mogu koristiti u postupku, osim u slučajevima predviđenim u članu 84 ovog zakona.
(3) Posle završene istrage, kao i posle davanja saglasnosti da se optužnica može podići bez sprovođenja istrage (član 160 stav 1), istražni sudija će postupiti po odredbama st. 1 i 2 ovog člana i u pogledu svih obaveštenja koja su u smislu člana 151 ovog zakona organima unutrašnjih poslova dali okrivljeni i lica navedena u čl. 226 i 227 i članu 244 stav 1 ovog zakona. Kad javni tužilac podigne optužnicu bez sprovođenja istrage (član 160 stav 6), dostaviće spise u kojima se nalaze ovakva obaveštenja istražnom sudiji, koji će postupiti po odredbama ovog člana.
(1) Izuzetno, zapisnici i obaveštenja izdvojeni po odredbama člana 83 ovog zakona mogu se koristiti na glavnom pretresu i u postupku po pravnim lekovima samo:
1) ako okrivljeni sam traži da se pročitaju izdvojeni zapisnici o njegovom ispitivanju ili o saslušanju lica koja on poimenično označi i obaveštenja koja su okrivljeni i ta lica dali organima unutrašnjih poslova (član 151), a nisu u pitanju lica navedena u članu 226 tačka 1 ovog zakona. U tom slučaju uvek se čitaju svi zapisnici i obaveštenja lica na koja se zahtev okrivljenog odnosi, osim zapisnika koji su izdvojeni zbog iznuđivanja izjave silom, pretnjom ili drugim sličnim zabranjenim sredstvima (član 218 stav 8 i član 228), ali će se i ti zapisnici pročitati ako okrivljeni to izričito zahteva;
2) ako na glavnom pretresu, po saslušanju stranaka, veće odluči da se u postupku mogu koristiti zapisnici o ispitivanju okrivljenog koji su izdvojeni samo zbog povrede odredbe člana 218 stav 9 ovog zakona i obaveštenja koja je okrivljeni dao organima unutrašnjih poslova. Rešenje o korišćenju ovih izdvojenih zapisnika i obaveštenja veće može doneti samo u izuzetnim slučajevima se i pored izvođenja dokaza kojima sud raspolaže ne mogu razjasniti važne činjenice u postupku, a smatra se da bi korišćenje tih zapisnika i obaveštenja doprinelo razjašnjavanju stvari, a u pitanju su krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od dvadeset godina ili teža kazna. Ako potreba za korišćenjem izdvojenih zapisnika i obaveštenja nastupi kad se predmet povodom pravnog leka nalazi pred višim sudom, odluku o njihovom korišćenju donosi taj sud, po prethodno pribavljenom mišljenju javnog tužioca i branioca optuženog.
(2) Protiv rešenja prvostepenog suda iz tač. 1 i 2 stava 1 ovog člana dozvoljena je posebna žalba. Po žalbi protiv ovog rešenja viši sud odlučuje u veću sastavljenom od pet sudija. Na osnovu pravnosnažnog rešenja prvostepenog suda, ili rešenja višeg suda ako je potreba za korišćenjem izdvojenih zapisnika i obaveštenja o izjavama okrivljenog nastala u postupku po pravnom leku, istražni sudija će dostaviti sudu izdvojene zapisnike i obaveštenja na koje se rešenje odnosi.
(1) Ako se na osnovu člana 84 ovog zakona koriste zapisnici koji su bili izdvojeni, na glavnom pretresu će se, po potrebi, saslušati istražni sudija, odnosno službeno lice organa unutrašnjih poslova koje je izvršilo istražnu radnju ispitivanja okrivljenog, odnosno saslušanja svedoka ili veštaka (član 162 stav 4 i član 155) o okolnostima pod kojima je ispitivanje, odnosno saslušanje izvršeno i zabeleženo. Ako se prilikom korišćenja obaveštenja (član 84) ustanovi da između iskaza okrivljenog, odnosno svedoka i sadržine obaveštenja postoji nesaglasnost u pogledu važnih okolnosti, a okrivljeni, odnosno svedok izjavljuje da obaveštenja uopšte nije dao ili da sadržina obaveštenja ne odgovara onom što je on izjavio, može se saslušati službeno lice organa unutrašnjih poslova o sadržini primljenog obaveštenja i o načinu i okolnostima pod kojima je obaveštenje primljeno i zabeleženo. Na isti način postupiće se i ako je u pitanju tonski, magnetoskopski ili drugi snimak izjave lica koje je dalo obaveštenje.
(2) Zapisnici i obaveštenja koji su pročitani na osnovu člana 84 ovog zakona ne mogu se koristiti u drugom postupku.
Ako su korišćeni izdvojeni zapisnici i obaveštenja na osnovu člana 84 ovog zakona, osuđujuća presuda ne može se zasnovati isključivo na izjavama na koje se odnose ovi zapisnici i obaveštenja.
(1) Istražni sudija može odrediti da se izvođenje istražne radnje snimi pomoću magnetofona. O tome će istražni sudija prethodno obavestiti lice koje se ispituje, odnosno saslušava.
(2) Snimak mora sadržavati podatke iz člana 80 stav 1 ovog zakona, podatke potrebne za identifikaciju lica čija se izjava snima i podatak u kom svojstvu to lice daje izjavu. Kad se snimaju izjave više lica, mora se obezbediti da se iz snimka može jasno razaznati ko je dao izjavu.
(3) Na zahtev saslušanog lica, snimak će se odmah reprodukovati, a ispravke ili objašnjenja tog lica će se snimiti.
(4) U zapisnik o istražnoj radnji uneće se da je izvršeno magnetofonsko snimanje, ko je snimanje izvršio, da je lice koje se saslušava prethodno obavešteno o snimanju, da je snimak reprodukovan i gde se magnetofonska traka čuva ako nije priložena spisima predmeta.
(5) Istražni sudija može odrediti da se magnetofonski snimak u celini ili delimično prepiše. Istražni sudija će prepis pregledati, overiti i priključiti zapisniku o preduzimanju istražne radnje.
(6) Magnetofonska traka čuva se u sudu do vremena do kog se čuva i krivični spis.
(7) Istražni sudija može dozvoliti da lica koja imaju opravdan interes pomoću magnetofona snime izvođenje istražne radnje.
(8) Odredbe st. 1 do 7 ovog člana shodno se primenjuju i kad se vrši filmsko ili drugo snimanje istražne radnje.
(1) O većanju i glasanju sastaviće se poseban zapisnik.
(2) Zapisnik o većanju i glasanju sadrži tok glasanja i odluku koja je donesena.
(3) Ovaj zapisnik potpisuju svi članovi veća i zapisničar. Odvojena mišljenja priključiće se zapisniku o većanju i glasanju, ako nisu unesena u zapisnik.
(4) Zapisnik o većanju i glasanju zatvoriće se u poseban omot. Ovaj zapisnik može razgledati samo viši sud kad rešava o pravnom leku i u tom slučaju dužan je da zapisnik ponovo zatvori u poseban omot i da na omotu naznači da je razgledao zapisnik.
Glava VIII
ROKOVI
(1) Rokovi predviđeni ovim zakonom ne mogu se produžiti, osim kad to zakon izričito dozvoljava. Ako je u pitanju rok koji je ovim zakonom određen radi zaštite prava odbrane i drugih procesnih prava okrivljenog, taj rok se može skratiti ako to zahteva okrivljeni pismeno ili usmeno na zapisnik pred sudom.
(2) Kad je izjava vezana za rok smatra se da je data u roku ako je pre nego što rok istekne predata onom ko je ovlašćen da je primi.
(3) Kad je izjava upućena preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafskim putem, dan predaje pošti smatra se kao dan predaje onome kome je upućena. Predaja vojnoj pošti u mestima gde ne postoji redovna pošta smatra se kao predaja pošti preporučenom pošiljkom.
(4) Okrivljeni koji se nalazi u pritvoru može izjavu koja je vezana za rok dati i na zapisnik kod suda koji vodi postupak ili je predati upravi zatvora, a lice koje se nalazi na izdržavanju kazne ili se nalazi u nekoj ustanovi radi primene mere bezbednosti ili vaspitne mere može takvu izjavu predati upravi ustanove u kojoj je smešteno. Dan kad je sastavljen takav zapisnik, odnosno kad je izjava predata upravi ustanove smatra se kao dan predaje organu koji je nadležan da je primi.
(5) Ako je podnesak koji je vezan za rok zbog neznanja ili očigledne omaške podnosioca predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, pa nadležnom sudu stigne posle isteka roka, uzeće se da je na vreme podnesen.
(1) Rokovi se računaju na sate, dane, mesece i godine.
(2) Sat ili dan kad je dostavljanje ili saopštenje izvršeno, odnosno u koji pada događaj od kada treba računati trajanje roka, ne uračunava se u rok, već se za početak roka uzima prvi naredni sat, odnosno dan. U jedan dan računa se 24 sata, a mesec se računa po kalendarskom vremenu.
(3) Rokovi određeni po mesecima, odnosno godinama svršavaju se protekom onog dana poslednjeg meseca, odnosno godine koji po svom broju odgovara danu kad je rok otpočeo. Ako nema tog dana u poslednjem mesecu, rok se završava poslednjeg dana tog meseca.
(4) Ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u subotu ili u nedelju ili u neki drugi dan kad državni organ nije radio, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana.
(1) Okrivljenom koji iz opravdanih razloga propusti rok za izjavu žalbe na presudu ili na rešenje o primeni mere bezbednosti ili vaspitne mere ili o oduzimanju imovinske koristi, sud će dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje radi izjave žalbe ako u roku od osam dana posle prestanka uzroka zbog koga je propustio rok podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje i ako istovremeno s molbom preda i žalbu.
(2) Posle proteka tri meseca od dana propuštanja ne može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje.
(1) O povraćaju u pređašnje stanje odlučuje predsednik veća koje je donelo presudu ili rešenje koje se pobija žalbom.
(2) Protiv rešenja kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba.
(3) Kad je okrivljeni izjavio žalbu na rešenje kojim se ne dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje, sud je dužan da ovu žalbu, zajedno sa žalbom na presudu ili na rešenje o primeni mere bezbednosti ili vaspitne mere ili o oduzimanju imovinske koristi, kao i sa odgovorom na žalbu i svim spisima, dostavi višem sudu na rešavanje.
Glava IX
TROŠKOVI KRIVIČNOG POSTUPKA
(1) Troškovi krivičnog postupka su izdaci učinjeni povodom krivičnog postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka i izdaci za preduzete istražne radnje pre istrage.
(2) Troškovi krivičnog postupka obuhvataju:
1) troškove za svedoke, veštake, tumače i stručna lica, kao i troškove uviđaja;
2) podvozne troškove okrivljenog;
3) izdatke za dovođenje okrivljenog, odnosno lica lišenog slobode;
4) podvozne i putne troškove službenih lica;
5) troškove lečenja okrivljenog za vreme dok se nalazi u pritvoru, kao i troškove porođaja;
6) paušalni iznos;
7) nagradu i nužne izdatke branioca, nužne izdatke privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njihovih punomoćnika;
8) nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika.
(3) Paušalni iznos utvrđuje se u okviru iznosa određenih republičkim, odnosno pokrajinskim propisom, s obzirom na trajanje i složenost postupka i imovno stanje lica obaveznog da plati ovaj iznos.
(4) Troškovi iz tač. 1 do 5 stava 2 ovog člana, kao i nužni izdaci postavljenog branioca i postavljenog punomoćnika oštećenog kao tužioca (čl. 71 do 100), u postupku zbog krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti isplaćuju se iz sredstava organa koji vodi krivični postupak unapred, a naplaćuju se docnije od lica koja su dužna da ih naknade po odredbama ovog zakona. Organ koji vodi krivični postupak dužan je da sve troškove koji su unapred isplaćeni unese u popis koji će se priložiti spisima.
(5) Troškovi prevođenja na jezik naroda i narodnosti Jugoslavije, koji nastaju primenom odredaba ustava i ovog zakona o pravu pripadnika naroda i narodnosti Jugoslavije na upotrebu svog jezika, neće se naplaćivati od lica koja su po odredbama ovog zakona dužna da naknade troškove krivičnog postupka.
(1) U svakoj presudi i rešenju kojim se obustavlja krivični postupak odlučiće se ko će snositi troškove postupka i koliko oni iznose.
(2) Ako nedostaju podaci o visini troškova, posebno rešenje o visini troškova doneće istražni sudija, sudija pojedinac ili predsednik veća kad se ti podaci pribave. Zahtev sa podacima o visini troškova može se podneti najdocnije u roku od tri meseca od dana dostavljanja pravnosnažne presude ili rešenja licu koje ima pravo da postavi takav zahtev.
(3) Kad je o troškovima krivičnog postupka odlučeno posebnim rešenjem, o žalbi protiv tog rešenja odlučuje veće (član 23 stav 6).
(1) Okrivljeni, oštećeni, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, branilac, zakonski zastupnik, punomoćnik, svedok, veštak, tumač i stručno lice (član 168), bez obzira na ishod krivičnog postupka, snose troškove svog dovođenja, odlaganja istražne radnje ili glavnog pretresa i druge troškove postupka koje su prouzrokovali svojom krivicom, kao i odgovarajući deo paušalnog iznosa.
(2) O troškovima iz stava 1 ovog člana donosi se posebno rešenje, osim ako se o troškovima koje snose privatni tužilac i okrivljeni rešava u odluci o glavnoj stvari.
(1) Kad sud okrivljenog oglasi krivim, izreći će u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka.
(2) Lice koje je okrivljeno za više krivičnih dela neće se osuditi na naknadu troškova u pogledu dela za koja je oslobođeno od optužbe, ukoliko se ti troškovi mogu izdvojiti iz ukupnih troškova.
(3) U presudi kojom je više okrivljenih oglašeno krivim, sud će odrediti koliki će deo troškova snositi svaki od njih, a ako to nije mogućno, osudiće sve okrivljene da solidarno snose troškove. Plaćanje paušalnog iznosa odrediće se za svakog okrivljenog posebno.
(4) U odluci kojom rešava o troškovima, sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka iz člana 95 stav 2 tač. 1 do 6 ovog zakona, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izdržava. Ako se ove okolnosti utvrde posle donošenja odluke o troškovima, predsednik veća može posebnim rešenjem osloboditi okrivljenog od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka.
(1) Kad se obustavi krivični postupak ili kad se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 95 stav 2 tač. 1 do 5 ovog zakona, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava, osim u slučajevima određenim u sledećim stavovima.
(2) Lice koje je svesno podnelo lažnu prijavu snosiće troškove krivičnog postupka.
(3) Privatni tužilac je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka iz člana 95 stav 2 tač. 1 do 6 ovog zakona, nužne izdatke okrivljenog kao i nužne izdatke i nagradu njegovog branioca ako je postupak završen presudom kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili presudom kojom se optužba odbija ili rešenjem o obustavi postupka, osim ako je postupak obustavljen, odnosno ako je donesena presuda kojom se optužba odbija zbog smrti okrivljenog ili oboljenja od neke trajne duševne bolesti ili zbog toga što je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja usled odugovlačenja postupka koje se ne može pripisati u krivicu privatnog tužioca. Ako je postupak obustavljen usled odustanka od tužbe, okrivljeni i privatni tužilac mogu se poravnati u pogledu njihovih međusobnih troškova. Ako ima više privatnih tužilaca, svi će snositi troškove solidarno.
(4) Kad sud odbije optužbu zbog nenadležnosti odluku o troškovima doneće nadležni sud.
(1) Nagradu i nužne izdatke branioca i punomoćnika privatnog tužioca ili oštećenog dužno je da plati zastupano lice, bez obzira ko je po odluci suda dužan da snosi troškove krivičnog postupka, osim ako po odredbama ovog zakona nagrada i nužni izdaci branioca padaju na teret budžetskih sredstava. Ako je okrivljenom bio postavljen branilac, a plaćanjem nagrade i nužnih izdataka bi bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili izdržavanje lica koje je on obavezan da izdržava, nagrada i nužni izdaci branioca isplatiće se iz budžetskih sredstava. Ovako će se postupati i ako je oštećenom kao tužiocu bio postavljen punomoćnik.
(2) Branilac i punomoćnik koji nisu advokati nemaju pravo na nagradu. Oni imaju pravo na nužne izdatke, a branilac i na izgubljenu zaradu.
O dužnosti plaćanja troškova koji nastanu kod višeg suda odlučuje konačno taj sud shodno odredbama čl. 95 do 100 ovog zakona.
Bliže propise o naknadi troškova krivičnog postupka koji nastanu pred Saveznim sudom donosi funkcioner koji rukovodi saveznim organom nadležnim za poslove pravosuđa, a pred Vrhovnim vojnim sudom – funkcioner koji rukovodi saveznim organom nadležnim za narodnu odbranu. Naknada troškova pred sudovima republika, odnosno autonomnih pokrajina – uređuje se republičkim, odnosno pokrajinskim propisom.
Glava X
IMOVINSKOPRAVNI ZAHTEVI
(1) Imovinskopravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviće se na predlog ovlašćenog lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak.
(2) Imovinskopravni zahtev može se odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla.
(1) Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parnici.
(2) Ako su usled krivičnog dela oštećena društvena sredstva, organ koji je zakonom ovlašćen da se stara o zaštiti tih sredstava može u krivičnom postupku učestvovati u skladu sa ovlašćenjima koja ima na osnovu tog zakona.
(1) Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku podnosi se organu kome se podnosi krivična prijava ili sudu pred kojim se vodi postupak.
(2) Predlog se može podneti najdocnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom.
(3) Lice ovlašćeno na podnošenje predloga dužno je da određeno označi svoj zahtev i da podnese dokaze.
(4) Ako ovlašćeno lice nije stavilo predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku do podizanja optužbe, obavestiće se da može taj predlog staviti do završetka glavnog pretresa. Ako su usled krivičnog dela oštećena društvena sredstva, a predlog nije stavljen, sud će o tome obavestiti organ iz člana 104 stav 2 ovog zakona.
(1) Ovlašćena lica (član 104) mogu do završetka glavnog pretresa odustati od predloga za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku i ostvarivati ga u parnici. U slučaju odustanka od predloga, takav predlog se ne može ponovo staviti, osim ako ovim zakonom nije što drugo određeno.
(2) Ako je imovinskopravni zahtev posle stavljenog predloga a pre završetka glavnog pretresa prešao na drugo lice po pravilima imovinskog prava, pozvaće se to lice da se izjasni da li ostaje kod predloga. Ako se uredno pozvani ne odazove, smatra se da je odustao od stavljenog predloga.
(1) Sud pred kojim se vodi postupak ispitaće okrivljenog o činjenicama navedenim u predlogu i izvidiće okolnosti koje su od važnosti za utvrđivanje imovinskopravnog zahteva. Ali i pre nego što je stavljen takav predlog sud je dužan da prikupi dokaze i izvidi šta je potrebno za odlučivanje o zahtevu.
(2) Ako bi se izviđanjem o imovinskopravnom zahtevu znatno odugovlačio krivični postupak, sud će se ograničiti na prikupljanje onih podataka čije utvrđivanje docnije ne bi bilo mogućno ili bi bilo znatno otežano.
(1) O imovinskopravnim zahtevima odlučuje sud.
(2) U presudi kojom okrivljenog oglašava krivim sud može oštećenom dosuditi imovinskopravni zahtev u celini ili mu može dosuditi imovinskopravni zahtev delimično, a za višak uputiti na parnicu. Ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud će oštećenog uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može da ostvaruje u parnici.
(3) Kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiće oštećenog da imovinskopravni zahtev može ostvarivati u parnici. Kad se sud oglasi nenadležnim za krivični postupak, uputiće oštećenog da imovinskopravni zahtev može prijaviti u krivičnom postupku koji će otpočeti ili produžiti nadležni sud.
Ako se imovinskopravni zahtev odnosi na povraćaj stvari, a sud ustanovi da stvar pripada oštećenom i da se nalazi kod okrivljenog ili kod nekog od učesnika u krivičnom delu ili kod lica kome su je oni dali na čuvanje, odrediće u presudi da se stvar preda oštećenom.
Ako se imovinskopravni zahtev odnosi na poništaj određenog pravnog posla, a sud nađe da je zahtev osnovan, izreći će u presudi potpuni ili delimični poništaj tog pravnog posla, s posledicama koje otuda proističu, ne dirajući u prava trećih lica.
(1) Pravnosnažnu presudu kojom je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu sud može u krivičnom postupku izmeniti samo povodom ponavljanja krivičnog postupka, zahteva za zaštitu zakonitosti ili zahteva za vanredno prespitivanje pravnosnažne presude.
(2) Van ovog slučaja osuđeni, odnosno njegovi naslednici mogu samo u parnici zahtevati da se pravnosnažna presuda krivičnog suda kojom je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu izmeni, i to ako postoje uslovi za ponavljanje po odredbama koje važe za parnični postupak.
(1) Na predlog ovlašćenih lica (član 104) mogu se u krivičnom postupku po odredbama koje važe za izvršni postupak odrediti privremene mere obezbeđenja imovinskopravnog zahteva nastalog usled izvršenja krivičnog dela.
(2) Rešenje iz stava 1 ovog člana donosi u istrazi istražni sudija. Posle podignute optužnice rešenje donosi van glavnog pretresa predsednik veća, a na glavnom pretresu veće.
(3) Žalba protiv rešenja veća o privremenim merama obezbeđenja nije dozvoljena. U ostalim slučajevima o žalbi rešava veće (član 23 stav 6). Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
(1) Ako se radi o stvarima koje nesumnjivo pripadaju oštećenom, a ne služe kao dokaz u krivičnom postupku, predaće se te stvari oštećenom i pre završetka postupka.
(2) Ako se više oštećenih spore o svojini stvari, uputiće se na parnicu, a sud će u krivičnom postupku odrediti samo čuvanje stvari kao privremenu meru obezbeđenja.
(3) Stvari koje služe kao dokaz oduzeće se privremeno i po završetku postupka vratiti vlasniku. Ako je ovakva stvar neophodno potrebna vlasniku, ona mu se može vratiti i pre završetka postupka, uz obavezu da je na zahtev donese.
(1) Ako oštećeni ima zahtev prema trećem licu zbog toga što se kod njega nalaze stvari pribavljene krivičnim delom, ili zbog toga što je ono usled krivičnog dela došlo do imovinske koristi, sud može u krivičnom postupku, na predlog ovlašćenih lica (član 104), i po odredbama koje važe za izvršni postupak, odrediti privremene mere obezbeđenja i prema tom trećem licu. Odredbe člana 112 st. 2 i 3 ovog zakona važe i u ovom slučaju.
(2) U presudi kojom se okrivljeni oglašava krivim sud će ili ukinuti mere iz stava 1 ovog člana, ako već ranije nisu ukinute, ili će oštećenog uputiti na parnicu, s tim što će se ove mere ukinuti ako parnica ne bude pokrenuta u roku koji odredi sud.
Glava XI
DONOŠENJE I SAOPŠTAVANJE ODLUKA
(1) U krivičnom postupku odluke se donose u obliku presude, rešenja i naredbe.
(2) Presudu donosi samo sud, a rešenja i naredbe donose i drugi organi koji učestvuju u krivičnom postupku.
(1) Odluke veća donose se posle usmenog većanja i glasanja. Odluka je donosena kad je za nju glasala većina članova veća.
(2) Predsednik veća rukovodi većanjem i glasanjem i glasa poslednji. On je dužan da se stara da se sva pitanja svestrano i potpuno razmotre.
(3) Ako se u pogledu pojedinih pitanja o kojima se glasa glasovi podele na više različitih mišljenja, tako da nijedno od njih nema većinu, razdvojiće se pitanjima i glasanje će se ponavljati dok se ne postigne većina. Ako se na taj način ne postigne većina, odluka će se doneti tako što će se glasovi koji su najnepovoljniji za okrivljenog pribrojiti glasovima koji su od ovih manje nepovoljni, sve dok se ne postigne potrebna većina.
(4) Članovi veća ne mogu odbiti da glasaju o pitanjima koja postavi predsednik veća, ali član veća koji je glasao da se optuženi oslobodi ili da se presuda ukine i ostao u manjini nije dužan da glasa o sankciji. Ako ne glasa, uzeće se kao da je pristao na glas koji je za okrivljenog najpovoljniji.
(1) Pri odlučivanju prvo se glasa da li je sud nadležan da li je potrebno dopuniti postupak, kao i o drugim prethodnim pitanjima. Kad se donese odluka o prethodnim pitanjima, prelazi se na rešavanje o glavnoj stvari.
(2) Pri odlučivanju o glavnoj stvari prvo će se glasati da li je optuženi učinio krivično delo i da li je krivično odgovoran, a zatim će se glasati o kazni, drugim krivičnim sankcijama, troškovima krivičnog postupka, imovinskopravnim zahtevima i ostalim pitanjima o kojima treba doneti odluku.
(3) Ako je isto lice optuženo za više krivičnih dela, glasaće se o krivičnoj odgovornosti i kazni za svako od tih dela, a zatim o jedinstvenoj kazni za sva dela.
(1) Većanje i glasanje vrši se u tajnom zasedanju.
(2) U prostoriji u kojoj se vrši većanje i glasanje mogu biti prisutni samo članovi veća i zapisničar.
(1) Ako ovim zakonom nije drukčije određeno, odluke se saopštavaju zainteresovanim licima usmenim objavljivanjem ako su prisutna, a dostavljanjem overenog prepisa ako su odsutna.
(2) Ako je odluka usmeno saopštena, to će se naznačiti u zapisniku ili na spisu, a lice kome je saopštenje učinjeno potvrdiće to svojim potpisom. Ako zainteresovano lice izjavi da se neće žaliti, overeni prepis usmeno saopštene odluke neće mu se dostaviti, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
(3) Prepisi odluka protiv kojih je dozvoljena žalba dostavljaju se sa uputstvom o pravu na žalbu.
Glava XII
DOSTAVLJANJE PISMENA I RAZMATRANJE SPISA
(1) Pismena se dostavljaju po pravilu preko pošte. Dostavljanje se može vršiti i preko skupštine opštine, preko službenog lica organa koji je odluku doneo ili neposredno kod tog organa.
(2) Poziv za glavni pretres ili druge pozive sud može i usmeno saopštiti licu koje se nalazi pred sudom, uz pouku o posledicama nedolaska. Pozivanje izvršeno na ovaj način zabeležiće se u zapisniku koji će pozvano lice potpisati, osim ako je to pozivanje zabeleženo u zapisniku o glavnom pretresu. Smatra se da je time izvršeno punovažno dostavljanje.
Pismeno za koje je u ovom zakonu određeno da se ima lično dostaviti predaje se neposredno licu kome je upućeno. Ako se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne tamo gde se dostavljanje ima izvršiti, dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu može to lice da zatekne i ostaviće mu kod jednog od lica navedenih u članu 122 ovog zakona pismeno obaveštenje da radi primanja pismena bude u određeni dan i sat u svom stanu ili na svom radnom mestu. Ako i posle ovog dostavljač ne zatekne lice kome se dostavljanje ima izvršiti, postupiće po odredbi člana 122 stav 1 ovog zakona i smatra se da je time dostavljanje izvršeno.
(1) Pismena za koja u ovom zakonu nije određeno da se moraju lično dostaviti dostavljaju se takođe lično, ali takva pismena u slučaju da se primalac ne zatekne u stanu ili na radnom mestu mogu se predati kome od njegovih odraslih članova domaćinstva, koji je dužan da primi pismeno. Ako se oni ne zateknu u stanu, pismeno će se predati nastojniku ili susedu ako oni na to pristanu. Ako se dostavljanje vrši na radnom mestu lica kome se pismeno ima dostaviti, a to lice se tu ne zatekne, dostavljanje se može izvršiti licu ovlašćenom za prijem pošte koje je dužno da primi pismeno, ili licu koje je zaposleno na istom mestu, ako ono pristane da primi pismeno.
(2) Ako se utvrdi da je lice kome se pismeno ima dostaviti odsutno i da mu lica iz stava 1 ovog člana zbog toga ne mogu pismeno na vreme predati, pismeno će se vratiti uz naznačenje gde se odsutni nalazi.
(1) Okrivljenom će se lično dostaviti poziv za prvo ispitivanje u prethodnom postupku i poziv za glavni pretres.
(2) Okrivljenom koji nema branioca lično će se dostaviti optužnica, optužni predlog ili privatna tužba, kao i presuda i druge odluke od čijeg dostavljanja teče rok za žalbu. Po zahtevu okrivljenog, presuda i druge odluke dostaviće se licu koje on odredi.
(3) Ako okrivljenom koji nema branioca treba dostaviti presudu kojom mu je izrečena kazna zatvora, a dostavljanje se ne može izvršiti na njegovu dosadašnju adresu, sud će okrivljenom postaviti branioca po službenoj dužnosti, koji će vršiti ovu dužnost dok se ne sazna nova adresa okrivljenog. Postavljenom braniocu će se odrediti potreban rok za upoznavanje sa spisima, a posle toga će se presuda dostaviti postavljenom braniocu i postupak nastaviti. Ako je u pitanju druga odluka od čijeg dostavljanja teče rok za žalbu ili žalba protivne stranke koja se dostavlja radi odgovora, odluka, odnosno žalba će se istaći na oglasnoj tabli suda i protekom osam dana od dana isticanja smatra se da je izvršeno punovažno dostavljanje.
(4) Ako okrivljeni ima branioca, optužnica, optužni predlog, privatna tužba i sve odluke od čijeg dostavljanja teče rok za žalbu, kao i žalba protivne stranke koja se dostavlja radi odgovora, dostaviće se i braniocu i okrivljenom po odredbama člana 122 ovog zakona. U tom slučaju, rok za izjavu pravnog leka, odnosno odgovora na žalbu teče od dana dostavljanja pismena okrivljenom. Ako se okrivljenom ne može dostaviti odluka, odnosno žalba zato što je njegova adresa nepoznata, odluka, odnosno žalba istaći će se na oglasnu tablu suda i protekom osam dana od dana isticanja smatra se da je izvršeno punovažno dostavljanje.
(5) Ako se pismeno ima dostaviti braniocu okrivljenog, a on ima više branilaca, dovoljno je da se dostavi jednom od njih.
(1) Poziv za podnošenje privatne tužbe ili optužnice, kao i poziv za glavni pretres, dostavlja se privatnom tužiocu i oštećenom kao tužiocu, odnosno njihovom zakonskom zastupniku lično (član 121), a njihovim punomoćnicima – po članu 122 ovog zakona. Na isti način dostavljaju im se i odluke za koje od dana dostavljanja teče rok za žalbu, kao i žalba protivne stranke koja se dostavlja radi odgovora.
(2) Ako se licima iz stava 1 ovog člana ili oštećenom dostavljanje ne može izvršiti na dosadašnju adresu, sud će poziv, odnosno odluku ili žalbu istaći na oglasnoj tabli suda i protekom osam dana od dana isticanja smatra se da je izvršeno punovažno dostavljanje.
(3) Ako oštećeni, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac ima zakonskog zastupnika ili punomoćnika, dostavljanje će se izvršiti ovom, a ako ih ima više, samo jednom od njih.
(1) Potvrdu o izvršenom dostavljanju (dostavnicu) potpisuju primalac i dostavljač. Primalac će na dostavnici sam naznačiti dan prijema.
(2) Ako je primalac nepismen ili nije u stanju da se potpiše, dostavljač će ga potpisati, naznačiti dan prijema i staviti napomenu zašto je potpisao primaoca.
(3) Ako primalac odbije da potpiše dostavnicu, dostavljač će to zabeležiti na dostavnici i naznačiti dan predaje i time je dostavljanje izvršeno.
Kad primalac ili odrasli član njegovog domaćinstva odbije da primi pismeno, dostavljač će zabeležiti na dostavnici dan, čas i razlog odbijanja prijema, a pismeno će ostaviti u stanu primaoca ili u prostoriji gde je on zaposlen, i time je dostavljanje izvršeno.
(1) Vojnim licima, pripadnicima straže u ustanovama u kojima su smeštena lica lišena slobode i radnicima suvozemnog, rečnog, pomorskog i vazduhoplovnog saobraćaja dostavljanje poziva vrši se preko njihove komande, odnosno neposrednog starešine, a, po potrebi, može im se na taj način vršiti i dostavljanje ostalih pismena.
(2) Licima lišenim slobode dostavljanje se vrši u sudu ili preko uprave ustanove u kojoj su smeštena.
(3) Licima koja uživaju pravo imuniteta u Jugoslaviji, ako međunarodni ugovori što drugo ne određuju, dostavljanje se vrši preko Saveznog sekretarijata za inostrane poslove.
(4) Dostavljanje državljanima SFRJ u inostranstvu, ako se ne primenjuje postupak predviđen u čl. 518 i 519 ovog zakona, vrši se posredstvom diplomatskog ili konzularnog predstavništva SFRJ u stranoj državi, pod uslovom da se strana država ne protivi takvom načinu dostavljanja i da lice kome se dostavljanje vrši dobrovoljno pristaje da primi pismeno. Ovlašćeni radnik diplomatskog ili konzularnog predstavništva potpisuje dostavnicu kao dostavljač – ako je pismeno uručeno u samom predstavništvu, a ako je pismeno dostavljeno poštom – potvrđuje to na dostavnici.
(1) Javnom tužiocu odluke i druga pismena dostavljaju se predajom pisarnici javnog tužilaštva.
(2) Kad se vrši dostavljanje odluka kod kojih od dana dostavljanja teče rok, kao dan dostavljanja smatra se dan predaje pismena pisarnici javnog tužilaštva.
(3) Sud će javnom tužiocu, na njegov zahtev, dostaviti krivični spis radi razmatranja. Ako je u toku rok za izjavu redovnog pravnog leka, ili ako to zahtevaju drugi interesi postupka, sud može odrediti u kom roku javni tužilac treba da vrati spise.
U slučajevima koji nisu predviđeni ovim zakonom dostavljanje se vrši po odredbama koje važe za parnični postupak.
(1) Pozivi i odluke koje se donose do završetka glavnog pretresa za lica koja učestvuju u postupku, osim za okrivljenog, mogu se predati učesniku u postupku koji pristaje da ih uruči onome kome su upućeni, ako organ smatra da je na taj način obezbeđen njihov prijem.
(2) O pozivu za glavni pretres ili drugom pozivu, kao i o odluci o odlaganju glavnog pretresa ili drugih zakazanih radnji, lica navedena u stavu 1 ovog člana mogu se obavestiti telegramom ili telefonom, ako se prema okolnostima može pretpostaviti da će obaveštenje izvršeno na taj način primiti lice kome je upućeno.
(3) O pozivanju i predaji odluke, koji su izvršeni na način predviđen u st. 1 i 2 ovog člana, staviće se službena zabeleška na spisu.
(4) Prema licu koje je po stavu 1 ili stavu 2 ovog člana obavešteno, odnosno kome je odluka upućena, mogu nastupiti štetne posledice predviđene za propuštanje samo ako se utvrdi da je ono blagovremeno primilo poziv, odnosno odluku i da je bilo poučeno o posledicama propuštanja.
(1) Svakom ko ima opravdani interes može se dozvoliti razmatranje i prepisivanje pojedinih krivičnih spisa.
(2) Kad je postupak u toku, razmatranje i prepisivanje spisa dozvoljava organ pred kojim se vodi postupak, a kad je postupak završen, razmatranje i prepisivanje spisa dozvoljava predsednik suda ili službeno lice koje on odredi. Ako se spisi nalaze kod javnog tužioca, dozvolu za razmatranje i prepisivanje daje javni tužilac.
(3) Razmatranje i prepisivanje pojedinih krivičnih spisa može se uskratiti kad to zahtevaju posebni razlozi odbrane ili bezbednosti zemlje, ili kad je javnost bila isključena sa glavnog pretresa. Protiv rešenja o uskraćivanju dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja.
(4) Za razmatranje i prepisivanje spisa od strane privatnog tužioca, oštećenog kao tužioca, oštećenog i branioca važe odredbe člana 59 odnosno člana 73 ovog zakona.
(5) Okrivljeni ima pravo da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz, osim u slučajevima navedenim u članu 73 stav 2 ovog zakona ili dok ne bude ispitan.
Glava XIII
IZVRŠENJE ODLUKA
(1) Presuda postaje pravnosnažna kad se više ne može pobijati žalbom ili kad žalba nije dozvoljena.
(2) Pravnosnažna presuda izvršava se kad je izvršeno njeno dostavljanje i kad za izvršenje ne postoje zakonske smetnje. Ako nije izjavljena žalba ili su se stranke odrekle ili odustale od žalbe, presuda je izvršna istekom roka za žalbu, odnosno od dana odricanja ili odustanka od izjavljene žalbe.
(3) Ako sud koji je doneo presudu u prvom stepenu nije nadležan za njeno izvršenje, dostaviće overeni prepis presude sa potvrdom o izvršnosti organu koji je nadležan za izvršenje.
(4) Ako je rezervni mlađi oficir, oficir ili vojni službenik osuđen na kaznu, sud će overeni prepis pravnosnažne presude dostaviti organu nadležnom za poslove narodne odbrane u kojem se osuđeni vodi u evidenciji.
Ako se novčana kazna propisana u ovom zakonu ne može ni prinudno naplatiti, sud će je izvršiti primenom člana 39 stav 3 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
(1) Izvršenje presude u pogledu troškova krivičnog postupka, oduzimanja imovinske koristi i imovinskopravnih zahteva vrši nadležni sud po odredbama koje važe za izvršni postupak.
(2) Prinudna naplata troškova krivičnog postupka u korist budžeta vrši se po službenoj dužnosti. Troškovi prinudne naplate prethodno se isplaćuju iz budžetskih sredstava.
(3) Ako je u presudi izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmeta, sud koji je izrekao presudu u prvom stepenu odlučiće da li će se takvi predmeti prodati po odredbama koje važe za izvršni postupak ili će se predati kriminalističkom muzeju ili drugoj ustanovi ili će se uništiti. Novac dobijen prodajom predmeta unosi se u budžet.
(4) Odredba stava 3 ovog člana shodno će se primeniti i kad se donese odluka o oduzimanju predmeta na osnovu člana 500 ovog zakona.
(5) Pravnosnažna odluka o oduzimanju predmeta može se van slučaja ponavljanja krivičnog postupka, odnosno zahteva se zaštitu zakonitosti ili zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude izmeniti u parnici ako se pojavi spor o svojini oduzetih predmeta.
(1) Ako ovim zakonom nije drukčije određeno, rešenja se izvršuju kad postanu pravnosnažna. Naredbe se izvršuju odmah ako organ koji je naredbu izdao ne naredi drukčije.
(2) Pravnosnažnost rešenja nastupa kad se ono ne može pobijati žalbom ili kad žalba nije dozvoljena.
(3) Rešenja i naredbe, ako nije drukčije određeno, izvršuju organi koji su te odluke doneli. Ako je sud rešenjem odlučio o troškovima krivičnog postupka, naplata tih troškova vrši se po odredbama člana 134 st. 1 i 2 ovog zakona.
(1) Ako se pojavi sumnja o dozvoljenosti izvršenja sudske odluke ili o računanju kazne, ili ako u pravnosnažnoj presudi nije odlučeno o uračunavanju pritvora ili ranije izdržane kazne, ili uračunavanje nije pravilno izvršeno, o tome će odlučiti posebnim rešenjem predsednik veća suda koji je sudio u prvom stepenu. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja, osim ako sud nije drukčije odredio.
(2) Ako se pojavi sumnja o tumačenju sudske odluke, o tome odlučuje sud koji je doneo pravnosnažnu odluku.
Kad je odluka kojom je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu postala pravnosnažna, oštećeni može zahtevati od suda koji je odlučio u prvom stepenu da mu izda overeni prepis odluke, sa naznačenjem da je odluka izvršna.
Glava XIV
ZNAČENJE ZAKONSKIH IZRAZA I OSTALE ODREDBE
Kad je zakonom određeno da je za gonjenje pojedinih krivičnih dela potrebno prethodno odobrenje nadležnog državnog organa, javni tužilac ne može zahtevati sprovođenje istrage niti podići neposredno optužnicu, odnosno optužni predlog ako ne podnese dokaz da je odobrenje dato.
Ako se krivični postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna konfiskacije imovine, sud može, na predlog javnog tužioca ili po službenoj dužnosti, odrediti privremene mere obezbeđenja koje se primenjuju u izvršnom postupku. U takvom slučaju shodno će se primenjivati odredbe člana 112 st. 2 i 3 ovog zakona.
(1) Ako se postupak vodi zbog krivičnog dela ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, istražni sudija ili veće može okrivljenom oduzeti vozačku dozvolu za vreme dok postupak traje. Pre pokretanja krivičnog postupka zbog krivičnog dela ugrožavanja bezbednosti javnog saobraćaja nadležni organ koji vrši uviđaj može oduzeti vozačku dozvolu licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo to krivično delo i zadržati je najduže tri dana.
(2) Vozačka dozvola može se okrivljenom vratiti i pre završetka krivičnog postupka ako se može opravdano zaključiti da su prestali razlozi za oduzimanje dozvole.
(3) Protiv rešenja donesenog u smislu st. 1 i 2 ovog člana dozvoljena je žalba, koja ne zadržava izvršenje rešenja.
(4) Vreme za koje je vozačka dozvola oduzeta okrivljenom koji je na slobodi, uračunaće se u izrečenu meru bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom.
O stavljanju u pritvor, o stupanju optužnice na pravnu snagu, odnosno o osuđujućoj presudi zbog krivičnog dela za koje se goni na osnovu optužnog predloga, sud će u roku od tri dana obavestiti državni organ, organizaciju udruženog rada ili drugu organizaciju ili zajednicu u kojoj je u radnom odnosu lice na koje se ove odluke odnose.
Kad se u toku krivičnog postupka utvrdi da je okrivljeni umro ili da je po učinjenom krivičnom delu oboleo od kakvog trajnog duševnog oboljenja, rešenjem će se obustaviti krivični postupak.
(1) Sud može u toku postupka kazniti novčanom kaznom do 50 novih dinara branioca, punomoćnika ili zakonskog zastupnika, oštećenog, oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca, ako su njegovi postupci očigledno upravljeni na odugovlačenje krivičnog postupka.
(2) O kažnjavanju advokata, odnosno advokatskog pripravnika obavestiće se advokatska komora.
(3) Ako javni tužilac ne podnosi sudu predloge blagovremeno ili druge radnje u postpku preduzima s velikim zakašnjenjem i time prouzrokuje odugovlačenje postupka, obavestiće se o tome viši javni tužilac.
(1) U pogledu isključenja krivičnog gonjenja za lica koja uživaju pravo imuniteta u Jugoslaviji važe pravila međunarodnog prava.
(2) U slučaju sumnje da li se radi o tim licima, sud će se za objašnjenje obratiti Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove preko republičkog, odnosno pokrajinskog organa uprave nadležnog za pravosuđe.
Svi državni organi dužni su da sudovima i drugim organima koji učestvuju u krivičnom postupku pruže potrebnu pomoć, naročito ako se radi o otkrivanju krivičnih dela i pronalaženju učinalaca.
Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju ovo značenje:
Okrivljeni je lice protiv koga se vodi istraga ili protiv koga je podignuta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba.
Optuženi je lice protiv koga je optužnica stala na pravnu snagu.
Osuđeni je lice za koje je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je krivično odgovorno za određeno krivično delo.
Izraz okrivljeni upotrebljava se u ovom zakonu i kao opšti naziv za okrivljenog, optuženog i osuđenog.
Oštećeni je lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo.
Tužilac je javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac.
Stranka je tužilac i okrivljeni.
Deo drugi
TOK POSTUPKA
A. Prethodni postupak
Glava XV
KRIVIČNA PRIJAVA
(1) Svi državni organi, organizacije udruženog rada i druge samoupravne organizacije i zajednice dužni su da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za koja saznaju na koji drugi način.
(2) Radni ljudi u državnim organima, organizacijama udruženog rada i drugim samoupravnim organizacijama i zajednicama dužni su da prijave krivična dela kojima se nanosi šteta društvenim sredstvima ili se zloupotrebljava radna ili službena dužnost u tom organu, odnosno organizaciji.
(3) Podnoseći prijavu, državni organi, organizacije udruženog rada i druge samoupravne organizacije i zajednice navešće dokaze koji su im poznati i preduzeće mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, predmeti na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i drugi dokazi.
(1) Radi ostvarivanja društvene samozaštite građani treba da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti.
(2) U kojim slučajevima neprijavljivanje krivičnog dela predstavlja krivično delo određuje zakon.
(1) Prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu pismeno ili usmeno.
(2) Ako se prijava podnosi usmeno, prijavilac će se upozoriti na posledice lažnog prijavljivanja. O usmenoj prijavi sastaviće se zapisnik, a ako je prijava saopštena telefonom, sačiniće se službena zabeleška.
(3) Ako je prijava podnesena sudu, organu unutrašnjih poslova ili nenadležnom javnom tužiocu, oni će prijavu primiti i odmah dostaviti nadležnom javnom tužiocu.
(1) Ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, organi unutrašnjih poslova dužni su da preduzmu potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka.
(2) Radi izvršenja zadataka iz stava 1 ovog člana, organi unutrašnjih poslova mogu da traže potrebna obaveštenja od građana; da izvrše potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga; da za neophodno potrebno vreme ograniče kretanje na određenom prostoru; da preduzmu potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta; da raspišu potragu za licem i stvarima za kojima se traga; da u prisustvu odgovornog lica izvrše pregled određenih objekata i prostorija državnih organa, organizacija udruženog rada i drugih organizacija i zajednica i ostvare uvid u određenu njihovu dokumentaciju, kao i da preduzmu druge potrebne mere i radnje. O činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja pojedinih radnji a mogu biti od interesa za krivični postupak, kao i o predmetima koji su pronađeni ili oduzeti, sastaviće se zapisnik ili službena zabeleška.
(3) Organi unutrašnjih poslova mogu i pozivati građane. U pozivu se mora naznačiti razlog pozivanja. Prinudno se može dovesti lice koje se nije odazvalo pozivu samo ako je u pozivu bilo na to upozoreno. Prilikom postupanja po odredbama ovog člana, organi unutrašnjih poslova ne mogu građane saslušavati u svojstvu okrivljenog, svedoka ili veštaka, ako u ovom zakonu nije drukčije predviđeno (član 155 stav 1).
(4) Lice prema kome je primenjena neka od radnji ili mera iz st. 2 i 3 ovog člana ima pravo da podnese pritužbu nadležnom javnom tužiocu u roku od tri dana.
(5) Organi unutrašnjih poslova mogu prikupljati obaveštenja i od lica koja se nalaze u pritvoru ako je to potrebno radi otkrivanja drugih krivičnih dela istog lica, njegovih saučesnika ili krivičnih dela drugih učinilaca. Ova obaveštenja će se prikupljati u vreme koje odredi istražni sudija.
(6) Na osnovu prikupljenih obaveštenja organ unutrašnjih poslova sastavlja krivičnu prijavu u kojoj navodi dokaze za koje je saznao prilikom prikupljanja obaveštenja. U krivičnu prijavu ne unosi se sadržina izjava koje su pojedini građani dali prilikom prikupljanja obaveštenja. Uz krivičnu prijavu dostavljaju se i predmeti, skice, fotografije, pribavljeni izveštaji, spisi o preduzetim merama i radnjama, službene zabeleške, izjave i drugi materijali koji mogu biti korisni za uspešno vođenje postupka. Ako organi unutrašnjih poslova posle podnošenja krivične prijave saznaju za nove činjenice, dokaze ili tragove krivičnog dela, dužni su da prikupe potrebna obaveštenja i da izveštaj o tome kao dopunu krivične prijave dostave javnom tužiocu.
(1) Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova imaju pravo da lica zatečena na mestu izvršenja krivičnog dela upute istražnom sudiji ili da ih zadrže do njegovog dolaska, ako bi ta lica mogla da daju podatke važne za krivični postupak i ako je verovatno da se njihovo saslušanje docnije ne bi moglo izvršiti ili bi bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim teškoćama. Zadržavanje ovih lica na mestu izvršenja krivičnog dela ne može trajati duže od šest sati.
(2) Organi unutrašnjih poslova mogu fotografisati lice za koje postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo, a mogu uzimati i otiske njegovih prstiju. Kad je to neophodno radi utvrđivanja istovetnosti, ili u drugim slučajevima od interesa za uspešno vođenje postupka, organi unutrašnjih poslova mogu javno objaviti fotografiju tog lica.
(3) Ako je potrebno da se utvrdi od koga potiču otisci prstiju na pojedinim predmetima, organi unutrašnjih poslova mogu uzimati otiske prstiju od lica za koja postoji verovatnoća da su mogla doći u dodir s tim predmetima.
(1) Javni tužilac će odbaciti prijavu ako iz same prijave proističe da prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju gonjenje. O odbacivanju prijave kao i o razlozima za to javni tužilac će obavestiti oštećenog u roku od osam dana (član 60), a ako je organ unutrašnjih poslova podneo prijavu, obavestiće i taj organ.
(2) Ako javni tužilac iz same prijave ne može oceniti da li su verovatni navodi prijave ili ako podaci u prijavi ne pružaju dovoljno osnova da može odlučiti da li će zahtevati sprovođenje istrage, ili ako je do javnog tužioca samo dopro glas da je izvršeno krivično delo, a naročito ako je izvršilac nepoznat, javni tužilac će, ako nije u mogućnosti da to preduzme sam ili preko drugih organa, zahtevati od organa unutrašnjih poslova da prikupe potrebna obaveštenja i da preduzmu druge mere radi otkrivanja krivičnog dela i učinioca (čl. 151 i 152). Javni tužilac može uvek tražiti od organa unutrašnjih poslova da ga obaveste o merama koje su preduzeli.
(3) Javni tužilac može tražiti potrebne podatke od državnih organa, organizacija udruženog rada i drugih organizacija i zajednica, a može u tu svrhu pozvati i podnosioca krivične prijave.
(4) Ako i posle preduzetih radnji iz st. 2 i 3 ovog člana proističu neke od okolnosti iz stava 1 ovog člana, javni tužilac odbaciće prijavu.
(5) Javni tužilac i drugi državni organi, organizacije udruženog rada i druge organizacije i zajednice dužni su prilikom prikupljanja obaveštenja, odnosno davanja podataka da postupaju obazrivo, vodeći računa da se ne naškodi časti i ugledu lica na koje se ovi podaci odnose.
(1) Organi unutrašnjih poslova mogu i pre pokretanja istrage izvršiti privremeno oduzimanje predmeta po odredbama člana 211 ovog zakona ako postoji opasnost od odlaganja i izvršiti pretresanje stana i lica pod uslovima predviđenim u članu 210 ovog zakona.
(2) Ako istražni sudija nije u mogućnosti da odmah izađe na lice mesta, organi unutrašnjih poslova mogu sami izvršiti uviđaj i odrediti potrebna veštačenja, osim obdukcije i ekshumacije leša. Ako istražni sudija stigne na lice mesta u toku vršenja uviđaja, on može preuzeti vršenje ovih radnji. O svemu što je preduzeto biće obavešten javni tužilac.
(1) Kad je učinilac krivičnog dela nepoznat, javni tužilac može zatražiti da organ unutrašnjih poslova preduzme pojedine istražne radnje ako bi, s obzirom na okolnosti slučaja, bilo celishodno da se i pre pokretanja istrage preduzmu takve radnje. Ako javni tužilac smatra da pojedine istražne radnje treba da preduzme istražni sudija, ili ako treba izvršiti obdukciju ili ekshumaciju leša, predložiće istražnom sudiji da preduzme te radnje. Ako se istražni sudija ne složi sa ovim predlogom, zatražiće da o tome odluči veće (član 23 stav 6).
(2) Zapisnici o preduzetim istražnim radnjama dostavljaju se javnom tužiocu.
(1) Istražni sudija nadležnog suda, kao i istražni sudija nižeg suda na čijem je području izvršeno krivično delo, može pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage preduzeti pojedine istražne radnje za koje postoji opasnost od odlaganja, ali o svemu što je preduzeto mora obavestiti nadležnog javnog tužioca.
(2) Kad istražne radnje preduzima istražni sudija nižeg suda, tim radnjama može prisustvovati javni tužilac koji postupa pred tim sudom.
(3) U pogledu pozivanja i ispitivanja lica za koje postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo, primenjuju se odredbe o pozivanju i ispitivanju okrivljenog.
Glava XVI
ISTRAGA
(1) Istraga se pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo.
(2) U istrazi će se prikupiti dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo skopčano s teškoćama, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja pokazuje celishodnim.
(1) Istraga se sprovodi na zahtev javnog tužioca.
(2) Zahtev za sprovođenje istrage podnosi se istražnom sudiji nadležnog suda.
(3) U zahtevu se moraju naznačiti: lice protiv koga se zahteva sprovođenje istrage, opis dela iz koga proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela, zakonski naziv krivičnog dela, okolnosti iz kojih proizlazi osnovanost sumnje i postojeći dokazi.
(4) U zahtevu za sprovođenje istrage može se predložiti da se izvide određene okolnosti, da se preduzmu pojedine radnje i da se o izvesnim pitanjima saslušaju određena lica, a može se predložiti i da se lice protiv koga se zahteva istraga stavi u pritvor.
(5) Javni tužilac će dostaviti istražnom sudiji krivičnu prijavu i sve spise i zapisnike o radnjama koje su preduzete. Istovremeno, javni tužilac će dostaviti istražnom sudiji predmete koji mogu poslužiti kao dokaz ili će naznačiti gde se oni nalaze.
(1) Kad istražni sudija primi zahtev za sprovođenje istrage, razmotriće spise i ako se složi sa zahtevom, doneće rešenje o sprovođenju istrage, koje treba da sadrži podatke navedene u članu 158 stav 3 ovog zakona. Rešenje će se dostaviti javnom tužiocu i okrivljenom.
(2) Pre donošenja rešenja istražni sudija će ispitati lice protiv koga se zahteva sprovođenje istrage, osim ako postoji opasnost od odlaganja.
(3) Istražni sudija može, pre nego što odluči o zahtevu javnog tužioca, pozvati javnog tužioca i lice protiv koga je zahtevano sprovođenje istrage da određenog dana dođu u sud ako je potrebno da se izjasne o okolnostima koje mogu biti od važnosti za odlučivanje o zahtevu ili ako istražni sudija smatra da bi iz drugih razloga bilo celishodno njihovo usmeno izjašnjenje. Ovom prilikom stranke mogu stavljati usmeno svoje predloge, a javni tužilac može izmeniti ili dopuniti svoj zahtev za sprovođenje istrage, a može i predložiti da se postupak sprovede neposredno na osnovu optužnice (član 160).
(4) U pogledu pozivanja i ispitivanja lica protiv koga se zahteva sprovođenje istrage primenjivaće se odredbe ovog zakona o pozivanju i ispitivanju okrivljenog. Lice koje je pozvano po stavu 3 ovog člana poučiće istražni sudija u smislu člana 218 stav 2 ovog zakona.
(5) Protiv rešenja istražnog sudije o sprovođenju istrage okrivljeni se može žaliti. Ako je rešenje usmeno saopšteno, žalba se tom prilikom može izjaviti na zapisnik.
(6) Istražni sudija je dužan da žalbu odmah dostavi veću (član 23 stav 6). Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
(7) Ako se istražni sudija ne složi sa zahtevom javnog tužioca za sprovođenje istrage, zatražiće da o tome odluči veće (član 23 stav 6). Protiv rešenja veća okrivljeni i javni tužilac imaju pravo žalbe, koja ne zadržava izvršenje rešenja.
(8) U slučajevima iz st. 6 i 7 ovog člana veće je dužno da donese odluku u roku od 48 časova.
(9) Pri odlučivanju o zahtevu za sprovođenje istrage, veće nije vezano za pravnu ocenu dela koju je naveo javni tužilac.
(1) Istražni sudija se može saglasiti s predlogom javnog tužioca da se ne sprovodi istraga ako prikupljeni podaci koji se odnose na krivično delo i učinioca pružaju dovoljno osnova za podizanje optužnice.
(2) Saglasnost iz stava 1 ovog člana istražni sudija može dati samo ako je prethodno ispitao lice protiv koga treba da se podigne optužnica. U pogledu pozivanja i ispitivanja tog lica primenjuju se odredbe o pozivanju i ispitivanju okrivljenog. Obaveštenje o saglasnosti istražni sudija će dostaviti javnom tužiocu i licu protiv koga treba da se podigne optužnica.
(3) Rok za podizanje optužnice iznosi osam dana, ali veće (član 23 stav 6) može na zahtev javnog tužioca produžiti taj rok.
(4) Predlog iz stava 1 ovog člana javni tužilac može staviti i posle podnošenja zahteva za sprovođenje istrage dok rešenje o zahtevu ne bude doneseno.
(5) Ako istražni sudija smatra da nisu ispunjeni uslovi za podizanje optužnice bez sprovođenja istrage, postupiće kao da je stavljen zahtev za sprovođenje istrage.
(6) Ako je za krivično delo predviđena kazna zatvora do pet godina, javni tužilac može, van uslova predviđenih u st. 1 od 5 ovog člana, podići optužnicu i bez sprovođenja istrage ako prikupljeni podaci koji se odnose na krivično delo i učinioca pružaju dovoljno osnova za optuženje.
(7) Odredbe st. 1 do 6 ovog člana primenjuju se i kad se krivično gonjenje preduzima po zahtevu oštećenog kao tužioca, ali se u tom slučaju rok iz stava 3 ovog člana ne može produžiti.
(8) Uz predlog iz stava 1 ovog člana, kao i uz optužnicu podignutu po stavu 6 ovog člana, javni tužilac će dostaviti krivičnu prijavu i sve spise i zapisnike o radnjama koje su preduzete, kao i predmete koji mogu poslužiti kao dokaz, ili će naznačiti gde se oni nalaze.
(1) Istragu sprovodi istražni sudija nadležnog suda.
(2) Nadležni republički, odnosno pokrajinski organ može odrediti jedan sud u kome će se za područja više sudova sprovoditi istraga (istražni centar).
(3) Istražni sudija vrši istražne radnje po pravilu samo na području svog suda. Ako interes istrage zahteva, on može pojedine istražne radnje izvršiti i van područja svog suda, ali je dužan da o tome obavesti sud na čijem području vrši istražne radnje.
(1) U toku istrage istražni sudija može poveriti izvršenje pojedinih istražnih radnji istražnom sudiji suda na čijem području treba preduzeti te radnje, a ako je za područja više sudova određen jedan sud za ukazivanje pravne pomoći – tom sudu.
(2) Javni tužilac koji postupa pred sudom kome je povereno izvršenje istražne radnje može prisustvovati toj radnji ako nadležni javni tužilac ne izjavi da će on prisustvovati.
(3) Istražni sudija može poveriti organu untrašnjih poslova izvršenje naredbe o pretresanju stana ili lica ili o privremenom oduzimanju predmeta, na način predviđen ovim zakonom.
(4) Istražni sudija može, na predlog javnog tužioca, poveriti organu unutrašnjih poslova izvršenje i drugih istražnih radnji ako se istraga sprovodi za krivična dela usmerena na podrivanje ili rušenje ustavnog poretka ili za krivična dela čiji su učinioci povezani sa inostranstvom ili za druga krivična dela koja je izvršila grupa ili organizacija, a takvo poveravanje je, s obzirom na povećanu društvenu opasnost dela, neophodno za uspešno vođenje istrage. Ako se istražni sudija ne složi s predlogom javnog tužioca, zatražiće odluku veća, koje je dužno da donese odluku u roku od 24 sata.
(5) Na zahtev ili po odobrenju istražnog sudije, organi unutrašnjih poslova mogu fotografisati okrivljenog ili uzeti otiske njegovih prstiju, ako je to potrebno za svrhe krivičnog postupka.
Prilikom preduzimanja istražnih radnji, organi unutrašnjih poslova postupaju po odgovarajućim odredbama ovog zakona o istražnim radnjama.
(1) Istražni sudija, odnosno organ unutrašnjih poslova kome je povereno izvršenje pojedinih istražnih radnji izvršiće po potrebi i druge istražne radnje koje sa ovim stoje u vezi ili iz njih proističu.
(2) Ako istražni sudija, odnosno organ unutrašnjih poslova kome je povereno izvršenje pojedinih izvršnih radnji nije za to nadležan, poslaće predmet nadležnom sudu, odnosno organu unutrašnjih poslova i o tome će obavestiti istražnog sudiju koji mu je predmet dostavio.
(1) Istraga se vodi samo u pogledu onog krivičnog dela i protiv onog okrivljenog na koje se odnosi rešenje o sprovođenju istrage.
(2) Ako se u toku istrage pokaže da postupak treba proširiti na koje drugo krivično delo ili protiv drugog lica, istražni sudija će o tome obavestiti javnog tužioca. U takvom slučaju mogu se preduzeti istražne radnje koje ne trpe odlaganje, ali o svemu što je preduzeto mora se obavestiti javni tužilac.
(3) U pogledu proširenja istrage važe odredbe čl. 158 i 159 ovog zakona.
Posle donošenja rešenja o sprovođenju istrage, istražni sudija i bez predloga stranaka preduzima radnje za koje smatra da su potrebne za uspešno vođenje postupka.
(1) Stranke i oštećeni mogu u toku istrage stavljati istražnom sudiji predloge da se izvrše pojedine istražne radnje. Ako se istražni sudija ne složi s predlogom javnog tužioca da se izvrši pojedina istražna radnja, zatražiće da o tome odluči veće (član 23 stav 6).
(2) Stranke i oštećeni mogu predloge iz stava 1 ovog člana stavljati i istražnom sudiji ili organu unutrašnjih poslova kome je povereno izvršenje pojedinih istražnih radnji. Ako se istražni sudija, odnosno organ unutrašnjih poslova ne složi s predlogom, obavestiće o tome predlagača, koji predlog može ponovo staviti istražnom sudiji nadležnog suda.
(1) Tužilac i branilac mogu prisustvovati ispitivanju okrivljenog.
(2) Tužilac, oštećeni, okrivljeni i branilac mogu prisustvovati uviđaju i saslušanju veštaka.
(3) Tužilac i branilac mogu prisustvovati pretresanju stana.
(4) Saslušanju svedoka mogu prisustvovati tužilac, okrivljeni i branilac kad je verovatno da svedok neće doći na glavni pretres, kad istražni sudija nađe da je to celishodno ili kad je jedna od stranaka zahtevala da prisustvuje saslušanju. Oštećeni može prisustvovati saslušanju svedoka samo kad je verovatno da svedok neće doći na glavni pretres.
(5) Iz razloga navedenih u članu 73 stav 2 ovog zakona braniocu i okrivljenom može se uskratiti da prisustvuju izvođenju pojedinih istražnih radnji. Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba veću (član 23 stav 6), koja ne zadržava izvršenje rešenja.
(6) Istražni sudija je dužan da na pogodan način obavesti tužioca, branioca, oštećenog i okrivljenog o vremenu i mestu izvršenja istražnih radnji kojima oni mogu prisustvovati, osim kad postoji opasnost od odlaganja. Ako okrivljeni ima branioca, -istražni sudija će po pravilu obaveštavati samo branioca. Ako je u pritvoru okrivljeni koji nema branioca, a istražna radnja se preduzima van sedišta suda, istražni sudija će odlučiti da li je potrebno prisustvo okrivljenog.
(7) Ako lice kome je upućeno obaveštenje o istražnoj radnji nije prisutno, radnja se može izvršiti i u njegovom odsustvu.
(8) Lica koja prisustvuju istražnim radnjama mogu predložiti istražnom sudiji da radi razjašnjenja stvari postavi određena pitanja okrivljenom, svedoku ili veštaku, a po dozvoli istražnog sudije mogu postavljati pitanja i neposredno. Ova lica imaju pravo da zahtevaju da se u zapisnik unesu i njihove primedbe u pogledu izvršenja pojedinih radnji, a mogu i predlagati izvođenje pojedinih dokaza.
(9) Radi razjašnjenja pojedinih tehničkih ili drugih stručnih pitanja koja se postavljaju u vezi s pribavljenim dokazima ili prilikom ispitivanja okrivljenog ili preduzimanja drugih istražnih radnji, istražni sudija može zatražiti od lica odgovarajuće struke da mu o tim pitanjima da potrebna objašnjenja. Ako su prilikom davanja objašnjenja stranke prisutne one mogu tražiti da to lice pruži bliža objašnjenja. U slučaju potrebe, istražni sudija može tražiti objašnjenja i od odgovarajuće stručne ustanove.
(10) Odredbe st. 1 do 9 ovog člana primenjuju se i ako se istražna radnja preduzima pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage.
(1) Istražni sudija će rešenjem prekinuti istragu ako je kod okrivljenog nastupilo privremeno duševno oboljenje ili privremena duševna poremećenost.
(2) Ako se ne zna boravište okrivljenog, istraga se može prekinuti, ali ako je okrivljeni u bekstvu ili inače nije dostižan državnim organima, istraga će se prekinuti samo na predlog javnog tužioca, ako se postupak vodi po njegovom zahtevu.
(3) Pre nego što se istraga prekine, prikupiće se svi dokazi o krivičnom delu i krivičnoj odgovornosti okrivljenog do kojih se može doći.
(4) Kad prestanu smetnje koje su prouzrokovale prekid, istražni sudija će nastaviti istragu.
Istražni sudija obustavlja rešenjem istragu kad javni tužilac u toku istrage ili po završenoj istrazi izjavi da odustaje od gonjenja. O obustavljanju istrage istražni sudija će u roku od osam dana obavestiti oštećenog (član 60).
(1) Istragu će rešenjem obustaviti veće (član 23 stav 6) kad odlučuje o bilo kom pitanju u toku istrage u sledećim slučajevima:
1) ako delo koje se stavlja na teret okrivljenom nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti;
2) ako postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost okrviljenog, a nema uslova za primenu mera bezbednosti;
3) ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju gonjenje;
4) ako nema dokaza da je okrivljeni učinio krivično delo.
(2) Ako istražni sudija nađe da postoje razlozi za obustavljanje istrage iz stava 1 ovog člana, obavestiće o tome javnog tužioca. Ako javni tužilac u roku od osam dana ne obavesti istražnog sudiju da odustaje od gonjenja, istražni sudija će zatražiti da veće odluči o obustavljanju istrage
(3) Rešenje o obustavi istrage dostavlja se javnom tužiocu, oštećenom i okrivljenom koji će se odmah pustiti na slobodu ako je u pritvoru. Protiv ovog rešenja javni tužilac i oštećeni imaju pravo žalbe.
(4) Ako je protiv rešenja o obustavi istrage žalbu izjavio samo oštećeni a žalba se uvaži, smatraće se da je oštećeni izjavom žalbe preuzeo gonjenje.
(1) Istražni sudija će pre završene istrage pribaviti podatke o okrivljenom navedene u članu 218 stav 1 ovog zakona, ako nedostaju ili ih treba proveriti, kao i podatke o ranijim osudama okrivljenog, a ako okrivljeni još izdržava kaznu ili drugu sankciju koja je vezana za lišenje slobode – podatke o njegovom ponašanju za vreme izdržavanja kazne ili druge sankcije. Po potrebi, istražni sudija će pribaviti podatke o ranijem životu okrivljenog i o prilikama u kojima živi, kao i o drugim okolnostima koje se tiču njegove ličnosti. Istražni sudija može odrediti medicinske preglede ili psihološka ispitivanja okrivljenog kad je potrebno da se dopune podaci o ličnosti okrivljenog.
(2) Ako dolazi u obzir izricanje jedinstvene kazne kojom će se obuhvatiti i kazne iz ranijih presuda, istražni sudija će zatražiti odnosne spise.
(1) Ako istražni sudija pre završene istrage nađe da je u interesu postupka da se okrivljeni i njegov branilac upoznaju s važnim dokazima prikupljenim u istrazi, obavestiće ih da u određenom roku mogu razgledati predmete i spise koji se odnose na te dokaze i da mogu staviti svoje predloge za izvođenje novih dokaza. Ograničenje iz člana 73 stav 2 ovog zakona primenjuje se ako za to još postoje razlozi.
(2) Kad istekne određeni rok ili ako ne usvoji predlog za izvođenje dokaza, istražni sudija će postupiti po članu 174 ovog zakona.
(1) Istražni sudija završava istragu kad nađe da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno da se može podići optužnica.
(2) Po završenoj istrazi istražni sudija dostavlja spise javnom tužiocu, koji je dužan da u roku od petnaest dana stavi predlog da se istraga dopuni ili da podigne optužnicu ili da da izjavu da odustaje od gonjenja. Ovaj rok može veće (član 23 stav 6) produžiti na predlog javnog tužioca.
(3) Ako istražni sudija ne prihvati predlog javnog tužioca o dopuni istrage, zatražiće da o tome odluči veće (član 23 stav 6). Ako veće odbije predlog javnog tužioca, rok iz stava 2 ovog člana počinje da teče od dana kad je javnom tužiocu saopštena odluka veća.
(4) Ako javni tužilac ne postupi u roku predviđenom u st. 2 i 3 ovog člana, dužan je da o razlozima obavesti višeg javnog tužioca.
(1) Ako se istraga ne završi u roku od šest meseci, istražni sudija je dužan da obavesti predsednika suda o razlozima zbog kojih istraga nije okončana.
(2) Predsednik suda će po potrebi preduzeti mere da se istraga okonča.
(1) Oštećeni kao tužilac i privatni tužilac mogu istražnom sudiji nadležnog suda podneti zahtev da sprovede istragu, odnosno predlog da istragu dopuni. U toku istrage oni mogu istražnom sudiji stavljati i druge predloge.
(2) U pogledu pokretanja, sprovođenja, prekida i obustave istrage shodno se primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na pokretanje i vođenje istrage po zahtevu javnog tužioca.
(3) Kad istražni sudija nađe da je istraga završena, obavestiće o tome oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca, i upozoriće ih da u roku od osam dana treba da podnesu optužnicu, odnosno privatnu tužbu, a ako to ne učine, smatraće se da su odustali od gonjenja, pa će se postupak rešenjem obustaviti. Ovakvo upozorenje istražni sudija je dužan da da i kad veće (član 23 stav 6) odbije predlog oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca za dopunu istrage zato što smatra da je stanje stvari dovoljno razjašnjeno.
Ako je istražnom sudiji potrebna pomoć organa unutrašnjih poslova (kriminalističko-tehnička i dr.) ili drugih državnih organa u vezi sa sprovođenjem istrage, oni su dužni da mu na njegov zahtev tu pomoć pruže. Istražni sudija može zatražiti i pomoć od organizacije udruženog rada ako je to neophodno za izvršenje istražne radnje koja ne trpi odlaganje.
Ako to zahtevaju interesi krivičnog postupka, interesi čuvanja tajne, interesi javnog reda ili razlozi morala, službeno lice koje preduzima istražnu radnju narediće licima koja saslušava ili koja prisustvuju istražnim radnjama ili razgledaju spise istrage da čuvaju kao tajnu određene činjenice ili podatke koje su tom prilikom saznala i ukazaće im da odavanje tajne predstavlja krivično delo. Ova naredba uneće se u zapisnik o istražnoj radnji, odnosno zabeležiće se na spisima koji se razgledaju, uz potpis lica koje je upozoreno.
Kad veće odlučuje u toku istrage, može zatražiti potrebna objašnjenja od istražnog sudije i stranaka i može pozvati obe stranke da usmeno izlože svoje stavove na sednici veća.
(1) Istražni sudija može kazniti novčanom kaznom do 50 novih dinara svako lice koje za vreme vršenja istražne radnje i posle opomene narušava red. Ako učešće takvog lica nije neophodno, ono može biti udaljeno sa mesta gde se vrši ta radnja.
(2) Okrivljeni ne može biti kažnjen novčanom kaznom.
(3) Ako javni tužilac narušava red, istražni sudija će postupiti shodno odredbi člana 295 stav 5 ovog zakona.
Glava XVII
MERE ZA OBEZBEĐENJE PRISUSTVA OKRIVLJENOG I USPEŠNO VOĐENJE KRIVIČNOG POSTUPKA
1. Zajednička odredba
(1) Mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za uspešno vođenje krivičnog postupka jesu poziv, dovođenje, obećanje okrivljenog da neće napustiti boravište, jemstvo i pritvor.
(2) Prilikom odlučivanja koju će od navedenih mera primeniti, nadležan organ pridržavaće se uslova određenih za primenu pojedinih mera, vodeći računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom.
(3) Ove mere ukinuće se i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi koji su ih izazvali, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi.
2. Poziv
(1) Prisustvo okrivljenog pri izvršenju radnje u krivičnom postupku obezbeđuje se njegovim pozivanje. Poziv okrivljenom upućuje sud.
(2) Pozivanje se vrši dostavljanjem zatvorenog pismenog poziva koji sadrži: naziv suda koji poziva, ime i prezime okrivljenog, naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, mesto gde okrivljeni ima da dođe, dan i čas kad treba da dođe, naznačenje da se poziva u svojstvu okrivljenog i upozorenje da će u slučaju nedolaska biti prinudno doveden, službeni pečat i potpis sudije koji poziva.
(3) Kad se okrivljeni prvi put poziva, poučiće se u pozivu o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom ispitivanju.
(4) Okrivljeni je dužan da odmah obavesti sud o promeni adrese, kao i o nameri da promeni boravište. O tome će se okrivljeni poučiti prilikom prvog ispitivanja, odnosno dostavljanja optužnice bez sprovođenja istrage (član 160 stav 6), optužnog predloga ili privatne tužbe, s tim što će se upozoriti na posledice određene ovim zakonom.
(5) Ako okrivljeni nije u stanju da se odazove pozivu usled bolesti ili druge neotklonjive smetnje, ispitaće se u mestu gde se nalazi ili će se obezbediti njegov prevoz do sudske zgrade ili drugog mesta gde se radnja preduzima.
3. Dovođenje
(1) Naredbu da se okrivljeni dovede može izdati sud ako je doneto rešenje o pritvoru ili ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe a svoj izostanak ne opravda, ili ako se nije moglo izvršiti uredno dostavljanje poziva a iz okolnosti očigledno proizlazi da okrivljeni izbegava prijem poziva.
(2) Naredbu za dovođenje izvršuju organi unutrašnjih poslova.
(3) Naredba za dovođenje izdaje se pismeno. Naredba treba da sadrži: ime i prezime okrivljenog koji se ima dovesti, naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret uz navođenje odredbe krivičnog zakona, razlog zbog koga se naređuje dovođenje, službeni pečat i potpis sudije koji naređuje dovođenje.
(4) Lice kome je povereno izvršenje naredbe predaje naredbu okrivljenom i poziva ga da s njim pođe. Ako okrivljeni to odbije, dovešće ga prinudno.
(5) Protiv vojnih lica, pripadnika milicije ili straže ustanove u kojoj su smeštena lica lišena slobode neće se izdavati naredba za dovođenje, već će se zatražiti od njihove komande, odnosno ustanove da ih sprovede.
4. Obećanje okrivljenog da neće napustiti boravište
(1) Ako postoji bojazan da bi se okrivljeni u toku postupka mogao sakriti ili otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud može tražiti od okrivljenog obavezu da se neće kriti, odnosno da bez odobrenja suda neće napustiti svoje boravište. Dato obećanje unosi se u zapisnik.
(2) Od okrivljenog se može privremeno oduzeti putna isprava. Žalba protiv rešenja o oduzimanju putne isprave ne zadržava izvršenje rešenja.
(3) Okrivljeni će se prilikom davanja obećanja upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako ovu obavezu prekrši.
5. Jemstvo
Okrivljeni koji se ima staviti ili je već stavljen u pritvor samo zbog bojazni da će pobeći može se ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja krivičnog postupka neće pobeći, a sam okrivljeni obeća da se neće kriti i da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište.
(1) Jemstvo uvek glasi na novčani iznos koji se određuje s obzirom na težinu krivičnog dela, lične i porodične prilike okrivljenog i imovno stanje lica koje daje jemstvo.
(2) Jemstvo se sastoji u polaganju gotovog novca, hartija od vrednosti, dragocenosti ili drugih pokretnih stvari veće vrednosti koje se lako mogu unovčiti i čuvati, ili u stavljanju hipoteke za iznos jemstva na nepokretna dobra lica koje daje jemstvo, ili u ličnoj obavezi jednog ili više građana da će u slučaju bekstva okrivljenog platiti utvrđeni iznos jemstva.
(3) Ako okrivljeni pobegne, rešenjem će se, saglasno republičkom, odnosno pokrajinskom propisu, odrediti kome će pripasti vrednost data kao jemstvo.
(1) Okrivljeni će se i pored datog jemstva staviti u pritvor ako na uredan poziv ne dođe a izostanak ne opravda, ako se sprema za bekstvo ili ako se protiv njega, pošto je ostavljen na slobodi, pojavi koji drugi zakonski osnov za pritvor.
(2) U slučaju iz stava 1 ovog člana jemstvo se ukida. Položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari vraćaju se, a hipoteka se skida. Na isti način će se postupiti i kad se krivični postupak pravnosnažno dovrši rešenjem o obustavi postupka ili presudom.
(3) Ako je presudom izrečena kazna zatvora, jemstvo se ukida tek kad osuđeni počne da izdržava kaznu.
(1) Rešenje o jemstvu donosi u toku istrage istražni sudija. Posle podignute optužnice rešenje o jemstvu donosi veće.
(2) Rešenje kojim se određuje jemstvo i rešenje kojim se jemstvo ukida donosi se po saslušanju javnog tužioca, ako se potupak vodi po njegovom zahtevu.
6. Pritvor
(1) Pritvor se može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakonu.
(2) Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vreme. Dužnost je svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru.
(3) U toku celog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen.
(1) Pritvor će se uvek odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo za koje je u zakonu propisana smrtna kazna. Ako okolnosti ukazuju da se radi o slučaju za koji zakon propisuje mogućnost izricanja blaže kazne (član 42 tačka 1 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), pritvor se ne mora odrediti.
(2) Ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za obavezni pritvor, pritvor se protiv tog lica može odrediti:
1) ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva;
2) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati istragu uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače;
3) ako osobite okolnosti opravdavaju bojazan da će ponoviti krivično delo, ili da će dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti;
4) ako je u pitanju krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna deset godina zatvora ili teža kazna, a usled načina izvršenja, posledica ili drugih okolnosti dela došlo je ili bi moglo da dođe do takvog uznemirenja građana da je radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi neophodno određivanje pritvora.
(3) U slučaju iz tačke 1 stav 2 ovog člana, pritvor koji je određen samo zbog toga što se ne može utvrditi istovetnost lica traje dok se ova istovetnost ne utvrdi. U slučaju iz tačke 2 stav 2 ovog člana, pritvor će se ukinuti čim se obezbede dokazi zbog kojih je pritvor određen.
(4) Lice zatečeno na izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti može svako lišiti slobode. Lice lišeno slobode mora se odmah predati istražnom sudiji ili ogranu unutrašnjih poslova, a ako se to ne može učiniti, mora se odmah obavestiti jedan od tih organa. Organ unutrašnjih poslova postupiće po članu 195 ovog zakona.
(1) Pritvor određuje istražni sudija nadležnog suda.
(2) Pritvor se određuje pismenim rešenjem koje sadrži: ime i prezime lica koje se lišava slobode, krivično delo za koje se ono okrivljuje, zakonski osnov za pritvor, pouka o pravu na žalbu, kratko obrazloženje, s tim što će se osnov za određivanje pritvora posebno obrazložiti, službeni pečat i potpis sudije koji određuje pritvor.
(3) Rešenje o pritvoru predaje se licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najdocnije u roku od 24 ata od časa lišenja slobode. U spisima se mora naznačiti čas lišenja slobode i čas predaje rešenja.
(4) Protiv rešenja o pritvoru pritvoreno lice može se žaliti veću (član 23 stav 6) u roku od 24 sata od časa predaje rešenja. Ako se pritvoreno lice prvi put ispituje po isteku ovog roka, može izjaviti žalbu prilikom tog ispitivanja. Žalba sa prepisom zapisnika o ispitivanju, ako je pritvoreno lice ispitano, i rešenje o pritvoru dostavljaju se odmah veću. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
(5) Ako se istražni sudija ne složi sa predlogom javnog tužioca o određivanju pritvora, zatražiće da o tome odluči veće (član 23 stav 6). Protiv rešenja veća kojim se određuje pritvor pritvoreno lice može izjaviti žalbu, koja ne zadržava izvršenje rešenja. U pogledu predaje rešenja i izjave žalbe primenjuju se odredbe st. 3 i 4 ovog člana.
(6) U slučajevima iz st. 4 i 5 ovog člana veće koje odlučuje o žalbi dužno je da donese odluku u roku od 48 sati.
(1) Istražni sudija dužan je da licu lišenom slobode koje mu je dovedeno odmah saopšti da može uzeti branioca koji može prisustvovati njegovom ispitivanju, i ako je potrebno – pomoći mu da nađe branioca. Ako u roku od 24 sata od časa ovog saopštenja lice lišeno slobode ne obezbedi prisustvo branioca, istražni sudija je dužan da to lice odmah ispita.
(2) Ako lice lišeno slobode izjavi da neće da uzme branioca, istražni sudija je dužan da ga ispita u roku od 24 sata.
(3) Ako u slučaju obavezne odbrane (član 70 stav 1) lice lišeno slobode ne uzme branioca u roku od 24 sata od časa kad je poučeno o ovom pravu ili izjavi da neće uzeti branioca, postaviće mu se branilac po službenoj dužnosti.
(4) Odmah posle ispitivanja, istražni sudija će odlučiti da li će lice lišeno slobode pustiti na slobodu. Ako smatra da lice lišeno slobode treba zadržati, istražni sudija će o tome odmah obavestiti javnog tužioca ako ovaj već nije podneo zahtev za sprovođenje istrage. Ako javni tužilac u roku od 48 sati od časa kad je obavešten o pritvoru ne stavi zahtev za sprovođenje istrage, istražni sudija će lice lišeno slobode pustiti na slobodu.
(1) Pritvor može odrediti istražni sudija nižeg suda na čijem je području izvršeno krivično delo, kad mu je povereno izvršenje pojedinih istražnih radnji ili u slučajevima predviđenim u članu 156 stav 1 i članu 195 ovog zakona. U pogledu određivanja pritvora primenjuju se odredbe člana 192 st. 2 do 5 ovog zakona, s tim što odluku iz stava 4 tog člana po žalbi donosi viši sud.
(2) Odmah posle ispitivanja lica lišenog slobode, istražni sudija će odlučiti da li će ga pustiti na slobodu ili će narediti da se sprovede istražnom sudiji nadležnog suda. U pogledu ispitivanja lica lišenog slobode primenjuju se odredbe člana 193 st. 1 do 3 ovog zakona.
(3) Istražni sudija nižeg suda na čijem je području izvršeno krivično delo može zadržati pritvoreno lice najduže tri dana, računajući od dana njegovog dovođenja, ako je potrebno da preduzme hitne istražne radnje u smislu člana 156 stav 1 ovog zakona. Po donošenju rešenja o sprovođenju istrage, zadržavanje u pritvoru može trajati i duže od tri dana, ako u tom roku istražni sudija primi zahtev od istražnog sudije nadležnog suda da preduzme pojedine istražne radnje. Posle izvršenja istražnih radnji, pritvoreno lice mora se sprovesti nadležnom sudu, ako istražni sudija tog suda što drugo ne odredi.
(1) Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu neko lice lišiti slobode ako postoji ma koji razlog predviđen u članu 191 ovog zakona, ali su dužna da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom istražnom sudiji ili istražnom sudiji nižeg suda na čijem je području učinjeno krivično delo, ako se do sedišta tog suda može brže doći. Prilikom dovođenja ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova će obavestiti istražnog sudiju o razlozima i o vremenu lišenja slobode.
(2) Ako zbog neotklonjivih smetnji nije bilo moguće da se ni u roku od 24 sata lice lišeno slobode sprovede istražnom sudiji, službeno lice je dužno ovakvo zakašnjenje posebno da obrazloži. Obrazloženje zakašnjenja je nužno i kad je sprovođenje izvršeno na zahtev istražnog sudije.
(3) Ako zbog zakašnjenja u sprovođenju istražni sudija nije u mogućnosti da u roku iz člana 192 stav 3 ovog zakona donese rešenje o pritvoru, dužan je da o pritvoru odluči odmah kad mu lice lišeno slobode bude sprovedeno.
(1) Pritvor može, izuzetno, odrediti i organ unutrašnjih poslova pre pokretanja istrage, ako je zbog utvrđivanja istovetnosti, proveravanja alibija ili iz drugih razloga potrebno da se prikupe neophodni podaci za vođenje postupka protiv određenog lica, a postoje razlozi za pritvor predviđeni u članu 191 stav 1 i stav 2 tač. 1 i 3 ovog zakona, a u slučaju iz člana 191 stav 2 tačka 2 ovog zakona – samo ako postoji osnovana bojazan da će to lice uništiti tragove krivičnog dela.
(2) Organ unutrašnjih poslova može odrediti pritvor i ako mu je istražni sudija poverio izvršenje pojedinih istražnih radnji (član 162 stav 4), a postoje razlozi za pritvor predviđeni u članu 191 ovog zakona.
(3) Pritvor koji je odredio organ unutrašnjih poslova može trajati najduže tri dana, računajući od časa lišenja slobode. Odredbe člana 192 st. 2 i 3 ovog zakona shodno se primenjuju i na ovaj pritvor. Protiv rešenja o pritvoru pritvoreno lice može se žaliti veću nadležnog suda najkasnije u roku od 24 sata od časa prijema rešenja. Veće je dužno da donese odluku u roku od 48 sati od časa prijema žalbe. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Organ unutrašnjih poslova obezbediće pritvorenom licu potrebnu stručnu pomoć za izjavu žalbe.
(4) O određivanju pritvora organ unutrašnjih poslova je dužan da odmah obavesti javnog tužioca, a u slučaju iz stava 2 ovog člana – istražnog sudiju, koji može zahtevati da mu organ unutrašnjih poslova odmah sprovede pritvoreno lice.
(5) Ako po isteku roka od tri dana organ unutrašnjih poslova ne pusti na slobodu pritvoreno lice, dužan je da postupi po odredbama člana 195 ovog zakona, a istražni sudija kome je to lice sprovedeno – po odredbama člana 193 ovog zakona.
(1) Na osnovu rešenja istražnog sudije okrivljeni se može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode. Posle tog roka okrivljeni se može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora.
(2) Pritvor se po odluci veća (član 23 stav 6) može produžiti najviše za dva meseca. Protiv rešenja veća dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja. Ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće republičkog, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda može iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca. Rešenje o produženju pritvora donosi se na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca.
(3) Ako se do isteka rokova iz stava 2 ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu.
U toku istrage istražni sudija može ukinuti pritvor u saglasnosti sa javnim tužiocem, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, osim ako se pritvor ukida zbog isteka roka trajanja pritvora. Ako između istražnog sudije i javnog tužioca ne postoji saglasnost, istražni sudija će zatražiti da o tome odluči veće, koje je dužno da odluku donese u roku od 48 sati.
(1) Posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, pritvor se može, po saslušanju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća.
(2) Veće je dužno po isteku dva meseca od pravnosnažnosti poslednjeg rešenja o pritvoru, i bez predloga stranaka, da ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora.
(3) Žalba na rešenje iz st. 1 i 2 ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja.
(4) Protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena.
Organ unutrašnjih poslova, odnosno sud dužan je o lišenju slobode da obavesti u roku od 24 sata porodicu lica lišenog slobode, osim ako se ono tome protivi.
O lišenju slobode obavestiće se nadležni organ socijalnog staranja, ako je potrebno da se preduzmu mere za zbrinjavanje dece i drugih članova porodice lica lišenog slobode o kojima se ono stara.
7. Postupak sa pritvorenicima
(1) Pri izdržavanju pritvora ne sme se vređati ličnost i dostojanstvo okrivljenog.
(2) Prema pritvoreniku mogu se primenjivati samo ograničenja koja su potrebna da se spreči bekstvo i dogovor koji bi mogao biti štetan za uspešno vođenje postupka.
(3) U istoj prostoriji ne mogu biti zatvorena lica koja nisu istog pola. Po pravilu, u istu prostoriju ne mogu se smeštati lica koja su učestvovala u izvršenju istog krivičnog dela, ni lica koja su na izdržavanju kazne sa licima u pritvoru. Lica koja su izvršila krivično delo u povratu neće se, ako je moguće, smeštati u istu prostoriju sa drugim licima lišenim slobode na koja bi mogla štetno uticati.
(1) Pritvorenici imaju pravo na osmočasovni neprekidni odmor u vremenu od 24 sata. Pored toga njima će se obezbediti kretanje na slobodnom vazduhu najmanje dva časa dnevno, ako zatvor raspolaže podesnim ograđenim prostorom.
(2) Pritvorenici imaju pravo da se o svom trošku hrane, da nose svoje odelo i da se služe svojim posteljnim stvarima, da o svom trošku nabavljaju knjige, novine i druge stvari koje odgovaraju njihovim redovnim potrebama, ukoliko to ne bi bilo od štete za uspešno vođenje postupka. O tome odlučuje organ koji sprovodi istragu.
(3) Pritvorenik se može upotrebiti za radove nužne za održavanje čistoće u prostoriji u kojoj boravi. Ako pritvorenik zahteva, istražni sudija, odnosno predsednik veća, u sporazumu sa upravom zatvora, može dozvoliti da on radi u krugu zatvora na poslovima koji odgovaraju njegovim psihičkim i fizičkim svojstvima, pod uslovom da to nije štetno za vođenje postupka.
(1) Po odobrenju organa koji sprovodi istragu i pod njegovim nadzorom ili nadzorom lica koje on odredi, u granicama kućnog reda pritvorenika mogu posećivati bliski srodnici, a po njegovom zahtevu – lekar i druga lica. Pojedine posete mogu se zabraniti ako bi usled toga mogla da nastane šteta za vođenje postupka.
(2) Pritvorenik se može dopisivati s licima van zatvora sa znanjem i pod nadzorom organa koji sprovodi istragu. Ovaj organ može zabraniti odašiljanje i primanje pisama i drugih pošiljki štetnih za vođenje postupka. Odašiljanje molbe, pritužbe ili žalbe ne može se nikad zabraniti.
(3) Posle podignute optužnice do pravnosnažnosti presude, ovlašćenja iz st. 1 i 2 ovog člana vrši predsednik veća.
(1) Za disciplinske prestupe pritvorenika istražni sudija, odnosno predsednik veća može izreći disciplinsku kaznu ograničenja poseta i prepiske. Ovo ograničenje ne odnosi se na opštenje pritvorenika s braniocem.
(2) Protiv rešenja o kazni izrečenoj po stavu 1 ovog člana dozvoljena je žalba veću (član 23 stav 6) suda nadležnog za vođenje istrage u roku od 24 sata od časa prijema rešenja. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
(1) Nadzor nad pritvorenicima vrši predsednik suda koji je na to ovlašćen.
(2) Predsednik suda ili sudija koga on odredi dužan je najmanje jedanput nedeljno da obiđe pritvorenike i da se ako nađe za potrebno i bez prisustva nadzornika i stražara, obavesti kako se pritvorenici hrane, kako se snabdevaju drugim potrebama i kako se sa njima postupa. Predsednik, odnosno sudija koga on odredi dužan je da preduzme potrebne mere da se otklone nepravilnosti uočene prilikom obilaska zatvora. Određeni sudija ne može biti istražni sudija.
(3) Obilascima iz stava 2 ovog člana može prisustvovati i javni tužilac.
(4) Predsednik suda i istražni sudija mogu u svako doba da obilaze sve pritvorenike, da s njima razgovaraju i da od njih primaju pritužbe.
Glava XVIII
ISTRAŽNE RADNJE
1. Pretresanje stana i lica
(1) Pretresanje stana i ostalih prostorija okrivljenog ili drugih lica može se preduzeti ako je verovatno da će se pretresanjem okrivljeni uhvatiti ili da će se pronaći tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za krivični postupak.
(2) Pretresanje lica može se produzeti kad je verovatno da će se pretresanjem pronaći tragovi i predmeti važni za krivični postupak.
(1) Pretresanje naređuje sud pismenom obrazloženom naredbom.
(2) Naredba o pretresanju predaje se pre početka pretresanja licu kod koga će se ili na kome će se pretresanje izvršiti. Pre pretresanja pozvaće se lice na koje se odnosi naredba o pretresanju da dobrovoljno izda lice, odnosno predmete koji se traže.
(3) Pretresanju se može pristupiti i bez prethodne predaje naredbe, kao i bez prethodnog poziva za predaju lica ili stvari, ako se pretpostavlja oružani otpor, ili ako je potrebno da se pretresanje izvrši odmah i iznenadi, ali ako se pretresanje ima izvršiti u javnim prostorijama.
(4) Pretresanje se vrši danju. Pretresanje se može vršiti i noću ako je danju započeto pa nije dovršeno ili ako postoje razlozi iz člana 210 ovog zakona.
(1) Držalac stana i drugih prostorija pozvaće se da prisustvuje pretresanju, a ako je on odsutan pozvaće se njegov zastupnik ili neko od odraslih ukućana ili suseda.
(2) Zaključane prostorije, nameštaj ili druge stvari otvoriće se silom samo ako njihov držalac nije prisutan ili neće dobrovoljno da ih otvori. Prilikom otvaranja izbegavaće se nepotrebno oštećenje.
(3) Pretresanju stana ili lica prisustvuju dva punoletna građanina kao svedoci. Pretresanje ženskog lica vrši samo žensko lice, a za svedoke će se uzimati samo ženska lica. Svedoci će se pre početka pretresanja upozoriti da paze kako se pretresanje vrši, kao i da imaju pravo da pre potpisivanja zapisnika o pretresanju stave svoje prigovore ako smatraju da sadržina zapisnika nije tačna.
(4) Kad se pretresanje vrši u prostorijama državnih organa, organizacija udruženog rada ili drugih organizacija i zajednica, pozvaće se njihov starešina da prisustvuje pretresanju.
(5) Pretresanje i pregledi u vojnoj zgradi obaviće se po odobrenju nadležnog vojnog starešine.
(6) Pretresanje stana i lica treba vršiti obazrivo ne remeteći kućni red.
(7) O svakom pretresanju stana ili lica sastaviće se zapisnik, koji potpisuju lice kod koga se ili na kome se vrši pretresanje i lica čije je prisustvo obavezno. Prilikom vršenja pretresanja, oduzeće se privremeno samo oni predmeti i isprave koji su u vezi sa svrhom pretresanja u pojedinom slučaju. U zapisnik će se uneti i tačno naznačiti predmeti i isprave koji se oduzimaju, a to će se uneti i u potvrdu koja će se odmah izdati licu kome su predmeti, odnosno isprave oduzete.
Ako se prilikom pretresanja stana ili lica nađu predmeti koji nemaju veze sa krivičnim delom zbog koga je pretresanje naređeno, ali koji ukazuju na drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, oni će se opisati u zapisniku i privremeno oduzeti, a o oduzimanju će se odmah izdati potvrda. O tome će se odmah obavestiti javni tužilac radi pokretanja krivičnog postupka.
Ovi predmeti će se odmah vratiti ako javni tužilac nađe da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka, a ne postoji neki drugi zakonski osnov po kome bi se ti predmeti imali oduzeti.
(1) Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu i bez naredbe da uđu u tuđ stan i druge prostorije i da po potrebi izvrše pretresanje ako držalac stana to želi, ako neko zove u pomoć, ako je potrebno da se uhvati učinilac krivičnog dela koji je na delu zatečen ili radi bezbednosti ljudi i imovine, ako se u stanu ili drugoj prostoriji nalazi lice koje se po naredbi nadležnog državnog organa ima pritvoriti ili prinudno dovesti ili koje se tu sklonilo od gonjenja, ili ako je očigledno da se drukčije ne bi mogli obezbediti dokazi.
(2) U slučaju iz stava 1 ovog člana neće se sastavljati zapisnik nego će se držaocu stana odmah izdati potvrda, u kojoj će se naznačiti razlog ulaženja u stan, odnosno druge prostorije. Ako je u tuđim prostorijama izvršeno i pretresanje, postupiće se po odredbi člana 208 st. 3 i 7 ovog zakona.
(3) Pretresanje se može izvršiti i bez prisustva svedoka ako nije moguće da se odmah obezbedi njihovo prisustvo, a postoji opasnost od odlaganja. Razlozi za pretresanje bez prisustva svedoka moraju se naznačiti u zapisniku.
(4) Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu bez naredbe o pretresanju i bez prisustva svedoka izvršiti pretresanje lica prilikom izvršenja rešenja o privođenju ili prilikom lišenja slobode, ako postoji sumnja da to lice poseduje oružje ili oruđe za napad, ili ako postoji sumnja da će odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku.
(5) Kad ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova izvrše pretresanje bez naredbe o pretresanju, dužna su da o tome odmah podnesu izveštaj istražnom sudiji, a ako se postupak još ne vodi – nadležnom javnom tužiocu.
2. Privremeno oduzimanje predmeta
(1) Predmeti koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz o krivičnom postupku, privremeno će se oduzeti i predati na čuvanje sudu ili će se na drugi način obezbediti njihovo čuvanje.
(2) Ko drži ovakve predmete, dužan je da ih preda na zahtev suda. Lice koje odbije da preda predmete može se kazniti novčanom kaznom do 50 novih dinara, a u slučaju daljeg odbijanja može se zatvoriti. Zatvor traje do predaje predmeta ili do završetka krivičnog postupka, a najduže mesec dana. Na isti način postupiće se prema službenom ili odgovornom licu u državnom organu, organizaciji ili zajednici.
(3) O žalbi protiv rešenja kojim je izrečena novčana kazna ili je naređen zatvor odlučuje veće (član 23 stav 6). Žalba protiv rešenja o zatvoru ne zadržava izvršenje rešenja.
(4) Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu oduzeti predmete navedene u stavu 1 ovog člana kad postupaju po čl. 151 i 154 ovog zakona ili kad izvršavaju nalog suda.
(5) Prilikom oduzimanja predmeta naznačiće se gde su pronađeni i opisaće se, a po potrebi će se i na drugi način obezbediti utvrđivanje njihove istovetnosti. Za oduzete predmete izdaće se potvrda.
(1) Državni organi mogu uskratiti pokazivanje ili izdavanje svojih spisa i drugih isprava ako smatraju da bi objavljivanje njihove sadržine bilo od štete za opšte interese. Ako je uskraćeno pokazivanje ili davanje spisa i drugih isprava, konačnu odluku donosi veće (član 23 stav 6).
(2) Organizacije udruženog rada ili druge organizacije i zajednice mogu zahtevati da se ne objave podaci koji se odnose na njihovo poslovanje.
(1) Ako se vrši privremeno oduzimanje spisa koji mogu poslužiti kao dokaz, izvršiće se njihov popis. Ako to nije mogućno, spisi će se staviti u omot i zapečatiti. Vlasnik spisa može na omot staviti i svoj pečat.
(2) Lice od koga su spisi oduzeti pozvaće se da prisustvuje otvaranju omota. Ako se ono ne odazove pozivu ili je odsutno, omot će se otvoriti, spisi pregledati i popisati u njegovom odsustvu.
(3) Pri pregledanju spisa mora se voditi računa da njihov sadržaj ne saznaju neovlašćena lica.
(1) Istražni sudija može narediti da poštanske, telegrafske i druge saobraćajne organizacije zadrže i njemu, uz potvrdu prijema, predaju pisma, telegrame i druge pošiljke koje su upućene okrivljenom ili koje on odašilje, ako postoje okolnosti zbog kojih se sa osnovom može očekivati da će ove pošiljke poslužiti kao dokaz u postupku.
(2) Javni tužilac može narediti samo zadržavanje pošiljki, ali su organizacije navedene u stavu 1 ovog člana dužne da obustave zadržavanje ako u roku od tri dana po prijemu naredbe ne prime odluku istražnog sudije.
(3) Izdate pošiljke otvara istražni sudija u prisustvu dva svedoka. Pri otvaranju će se paziti da se ne povrede pečati, a omoti i adrese će se sačuvati. O otvaranju će se sastaviti zapisnik.
(4) Ako interesi postupka dozvoljavaju sadržaj pošiljke može se saopštiti u celini ili delimično okrivljenom, odnosno licu kome je upućena, a može mu se pošiljka i predati. Ako je okrivljeni odsutan, pošiljka će se saopštiti ili predati kome od njegovih srodnika, a ako ovih nema, vratiće se pošiljaocu ako se to ne protivi interesima postupka.
Predmeti koji su u toku krivičnog postupka privremeno oduzeti vratiće se vlasniku, odnosno držaocu ako postupak bude obustavljen, a ne postoje razlozi za njihovo oduzimanje (član 500).
3. Postupanje sa sumnjivim stvarima
(1) Nađe li se kod okrivljenog tuđa stvar a ne zna se čija je, organ koji vodi postupak opisaće tu stvar i opis objaviti na tabli skupštine opštine na čijem području okrivljeni živi i na čijem je području krivično delo učinjeno. U oglasu će se pozvati vlasnik da se javi u roku od jedne godine od dana objavljivanja oglasa, jer će se inače stvar prodati. Novac dobijen prodajom unosi se u budžet.
(2) Ako se radi o stvarima veće vrednosti, objavljivanje se može izvršiti i putem dnevnih listova.
(3) Ako je stvar podložna kvaru ili je njeno čuvanje vezano sa znatnim troškovima, ona će se prodati po odredbama koje važe za izvršni postupak, a novac predati na čuvanje novčanom zavodu.
(4) Po odredbi stava 3 ovog člana postupiće se i kad stvar pripada odbeglom ili nepoznatom učiniocu krivičnog dela.
(1) Ako se u toku od jedne godine niko ne javi za stvari ili za novac dobijen od prodaje stvari, doneće se rešenje da stvar postaje društvena svojina, odnosno da se novac unese u budžet.
(2) Vlasnik stvari ima pravo da u parnici traži povraćaj stvari ili novca dobijenog od prodaje stvari. Zastarevanje ovog prava počinje da teče od dana objavljivanja oglasa.
4. Ispitivanje okrivljenog
(1) Kad se okrivljeni prvi put ispituje, pitaće se za ime i prezime, nadimak ako ga ima, ime i prezime roditelja, devojačko porodično ime majke, gde je rođen, gde stanuje, dan, mesec i godina rođenja, koje je narodnosti i čiji je državljanin, čime se zanima, kakve su mu porodične prilike, da li je pismen, kakve je škole završio, da li je, gde i kad služio vojsku odnosno da li ima čin rezervnog mlađeg oficira, oficira, ili vojnog službenika, da li se vodi u vojnoj evidenciji i pri kom organu nadležnom za poslove narodne odbrane, da li je odlikovan, kakvog je imovnog stanja, da li je, kad i zašto osuđivan, da li je i kad je izrečenu kaznu izdržao, da li se protiv njega vodi postupak za koje drugo krivično delo, a ako je maloletan, ko mu je zakonski zastupnik. Okrivljeni će se poučiti da je dužan da se odazove pozivu i da odmah saopšti svaku promenu adrese ili nameru da promeni boravište, a upozoriće se i na posledice ako po tome ne postupi.
(2) Zatim će se okrivljenom saopštiti zašto se okrivljuje i osnovi sumnje koji stoje protiv njega, pa će se pitati šta ima da navede u svoju odbranu, a saopštiće mu se da nije dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja.
(3) Ako okrivljeni neće uopšte da odgovara ili neće da odgovara na postavljena pitanja, poučiće se, ako je potrebno, da time može otežati prikupljanje dokaza za svoju odbranu.
(4) Okrivljeni se ispituje usmeno. Pri ispitivanju okrivljenom se može dozvoliti da se koristi svojim zabeleškama.
(5) Prilikom ispitivanja treba okrivljenom omogućiti da se u neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima koje ga terete i da iznese sve činjenice koje mu služe za odbranu.
(6) Kad okrivljeni završi svoj iskaz, postaviće mu se pitanja ukoliko je potrebno da se popune praznine ili otklone protivrečnosti i nejasnosti u njegovom izlaganju.
(7) Ispitivanje treba vršiti tako da se u punoj meri poštuje ličnost okrivljenog.
(8) Prema okrivljenom ne smeju se upotrebiti sila, pretnja ili druga slična sredstva (član 259 stav 3) da bi se došlo do njegove izjave ili priznanja.
(9) Okrivljeni može biti ispitan u odsustvu branioca ako se izričito odrekao tog prava, a odbrana nije obavezna, ako je braniocu uskraćeno da prisustvuje izvođenju ove istražne radnje, ako branilac nije prisutan iako je obavešten o ispitivanju (član 168), ili ako za prvo ispitivanje okrivljeni nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 sata od časa kad je poučen o ovom pravu (član 67 stav 2), osim u slučaju obavezne odbrane.
(10) Ako je postupljeno protivno odredbama st. 8 i 9 ovog člana ili ako izjave okrivljenog iz stava 9 ovog člana o prisustvovanju branioca nisu ubeležene u zapisnik, na iskazu okrivljenog ne može se zasnivati sudska odluka.
(1) Okrivljenom treba postavljati pitanja jasno, razgovetno i određeno, tako da ih može potpuno razumeti. U ispitivanju se ne sme polaziti od pretpostavke da je okrivljeni priznao nešto što nije priznao, niti se smeju postavljati pitanja u kojima je već sadržano kako na njih treba odgovoriti. Prema okrivljenom ne sme se upotrebiti obmana da bi se došlo do njegove izjave ili priznanja.
(2) Ako se docniji iskazi okrivljenog razlikuju od ranijih, a naročito ako okrivljeni opozove svoje priznanje, pozvaće se da iznese razloge zašto je dao različite iskaze, odnosno zašto je opozvao priznanje.
(1) Okrivljeni može biti suočen sa svedokom ili drugim okrivljenim, ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica.
(2) Suočeni će se ponaosob ispitati o svakoj okolnosti o kojoj se njihovi iskazi međusobno ne slažu a njihov odgovor uneti u zapisnik.
Predmeti koji stoje u vezi sa krivičnim delom ili koji služe kao dokaz pokazaće se okrivljenom radi prepoznavanja, pošto ih prethodno opiše. Ako se ovi predmeti ne mogu doneti, okrivljeni se može odvesti na mesto gde se oni nalaze.
(1) Iskaz okrivljenog unosi se u zapisnik u obliku pripovedanja, a postavljena pitanja i odgovori na njih uneće se u zapisnik samo kad je to potrebno.
(2) Okrivljenom se može dozvoliti da svoj iskaz sam kazuje u zapisnik.
Organ koji vodi postupak dužan je da i pored priznanja okrivljenog prikuplja i druge dokaze. Ako je priznanje jasno i potpuno i ako je potkrepljeno i drugim dokazima, dalje prikupljanje dokaza preduzimaće se samo na predlog tužioca.
(1) Ispitivanje okrivljenog obaviće se preko tumača u slučajevima predviđenim ovim zakonom.
(2) Ako je okrivljeni gluv, postavljaće mu se pitanja pismeno, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara. Ako se ispitivanje ne može obaviti na ovaj način, pozvaće se kao tumač lice koje se sa okrivljenim može sporazumeti.
(3) Ako tumač nije ranije zaklet, položiće zakletvu da će verno preneti pitanja koja se okrivljenom upućuju i izjave koje on bude davao.
(4) Odredbe ovog zakona koje se odnose na veštake shodno se primenjuju na tumače.
5. Saslušanje svedoka
(1) Kao svedoci pozivaju se lica za koja je verovatno da će moći da daju obaveštenja o krivičnom delu i učiniocu i o drugim važnim okolnostima.
(2) Oštećeni, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac mogu se saslušati kao svedoci.
(3) Svako lice koje se kao svedok poziva dužno je da se odazove pozivu a ako ovim zakonom nije drukčije određeno, dužno je i da svedoči.
Ne može se saslušati kao svedok:
1) lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja službene ili vojne tajne, dok ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti;
2) branilac okrivljenog o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio, osim ako to sam okrivljeni zahteva.
(1) Oslobođeni su od dužnosti svedočenja:
1) bračni drug okrivljenog;
2) srodnici okrivljenog po krvi u prvoj liniji, srodnici u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno, kao i srodnici po tazbini do drugog stepena zaključno;
3) usvojenik i usvojilac okrivljenog;
4) verski ispovednik o onome što mu je okrivljeni ispovedio.
(2) Sud koji vodi potupak dužan je da lica pomenuta u stavu 1 ovog člana, pre njihovog saslušanja ili čim sazna za njihov odnos prema okrivljenom, upozori da ne moraju svedočiti. Upozorenje i odgovor se unose u zapisnik.
(3) Maloletno lice koje s ozbirom na uzrast i duševnu razvijenost nije sposobno da shvati značaj prava da ne mora svedočiti ne može se saslušati kao svedok osim ako to sam okrivljeni zahteva.
(4) Lice koje ima osnova da uskrati svedočenje prema jednom od okrivljenih oslobođeno je od dužnosti svedočenja i prema ostalim okrivljenim, ako se njegov iskaz prema prirodi stvari ne može ograničiti samo na ostale okrivljene.
Ako je kao svedok saslušano lice koje se ne može saslušati kao svedok (član 226) ili lice koje ne mora svedočiti (član 227), a nije na to upozoreno ili se nije izričito odreklo tog prava, ili ako upozorenje i odricanje nije ubeleženo u zapisnik, ili ako je saslušan maloletnik koji ne može shvatiti značaj prava da ne mora svedočiti, ili ako je iskaz svedoka iznuđen silom, pretnjom ili drugim sličnim zabranjenim sredstvom (član 259 stav 3), na takvom iskazu svedoka ne može se zasnivati sudska odluka.
Svedok nije dužan da odgovara na pojedina pitanja ako je verovatno da bi time izložio sebe ili svog bliskog srodnika (član 227 stav 1 tač. 1 do 3) teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom gonjenju.
(1) Pozivanje svedoka vrši se dostavljanjem pismenog poziva, u kome će se navesti ime i prezime i zanimanje pozvanog, vreme i mesto dolaska, krivični predmet po kome se poziva, naznačenje da se poziva kao svedok i upozorenje o posledicama neopravdanog izostanka (član 237).
(2) Pozivanje kao svedoka maloletnog lica koje nije navršilo šesnaest godina vrši se preko njegovih roditelja, odnosno zakonskog zastupnika, osim ako to nije mogućno zbog potrebe da se hitno postupa ili drugih okolnosti.
(3) Svedoci koji se zbog starosti, bolesti ili teških telesnih mana ne mogu odazvati pozivu mogu se saslušati u svom stanu.
(1) Svedoci se saslušavaju ponaosob i bez prisustva ostalih svedoka. Svedok je dužan da odgovore daje usmeno.
(2) Svedok će se prethodno opomenuti da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa prećutati, a zatim će se upozoriti da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo. Svedok će se i upozoriti da nije dužan da odgovara na pitanja predviđena u članu 229 ovog zakona i ovo upozorenje će se uneti u zapisnik.
(3) Posle toga svedok će se pitati za ime i prezime, ime oca, zanimanje, boravište, mesto rođenja, godine starosti i njegov odnos sa okrivljenim i oštećenim. Svedok će se upozoriti da je dužan da o promeni adrese ili boravišta obavesti sud.
(4) Prilikom saslušanja maloletnog lica, naročito ako je ono oštećeno krivičnim delom, postupiće se obazrivo da saslušanje ne bi štetno uticalo na psihičko stanje maloletnika. Ako je to potrebno, saslušanje maloletnog lica obaviće se uz pomoć pedagoga ili drugog stručnog lica.
(1) Posle opštih pitanja svedok se poziva da iznese sve što mu je o predmetu poznato, a zatim će mu se postavljati pitanja radi proveravanja, dopune i razjašnjenja. Prilikom saslušanja svedoka nije dozvoljeno služiti se obmanom niti postavljati takva pitanja u kojima je već sadržano kako bi trebalo odgovoriti.
(2) Svedok će se uvek pitati otkud mu je poznato ono o čemu svedoči.
(3) Svedoci se mogu suočiti ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Suočeni će se u svakoj okolnosti o kojoj se njihovi iskazi međusobno ne slažu ponaosob saslušati i njihov odgovor uneti u zapisnik. Istovremeno se mogu suočiti samo dva svedoka.
(4) Oštećeni koji se saslušava kao svedok pitaće se da li želi da u krivičnom postupku ostvaruje imovinskopravni zahtev.
Ako je potrebno da se utvrdi da li svedok poznaje lice ili predmete, tražiće se od njega prvo da ih opiše i da navede znakove po kojima se razlikuju, pa će mu se tek posle pokazati radi poznavanja, i to zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima, odnosno ako je to moguće zajedno sa predmetima iste vrste.
Ako se saslušanje svedoka obavlja preko tumača ili ako je svedok gluv ili nem, njegovo saslušanje vrši se na način predviđen u članu 224 ovog zakona.
Od svedoka se može zahtevati da položi zakletvu. Pre glavnog pretresa, svedok može položiti zakletvu samo pred sudom, i to ako postoji bojazan da zbog bolesti ili zbog drugih razloga neće moći da dođe na glavni pretres. Razlog zbog kojeg je položena zakletva navešće se u zapisniku. Zakletva se polaže na način određen u članu 325 ovog zakona.
Ne smeju se zaklinjati lica:
1) koja nisu punoletna u času saslušanja;
2) za koja je dokazano ili za koja postoji osnovana sumnja da su izvršila ili učestvovala u krivičnom delu zbog koga se saslušavaju.
(1) Ako svedok koji je uredno pozvan ne dođe a izostanak ne opravda, ili se bez odobrenja ili opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, može se narediti da se prinudno dovede, a može se i kazniti novčano do 50 novih dinara.
(2) Ako svedok dođe, pa pošto je upozoren na posledice neće bez zakonskog razloga da svedoči, može se kazniti novčano do 50 novih dinara, a ako i posle toga odbije da svedoči, može se zatvoriti. Zatvor traje dok svedok ne pristane da svedoči, ili dok njegovo saslušanje ne postane nepotrebno, ili dok se krivični postupak ne završi, ali najduže mesec dana.
(3) O žalbi protiv rešenja kojim je izrečena novčana kazna ili je naređen zatvor odlučuje uvek veće (član 23 stav 6). Žalba protiv rešenja o zatvoru ne zadržava izvršenje rešenja.
(4) Vojna lica i pripadnici milicije ne mogu se zatvoriti, ali će se o njihovom odbijanju da svedoče izvestiti njihova nadležna komanda radi kažnjavanja.
6. Uviđaj
Uviđaj se preduzima kad je za utvrđivanje ili razjašnjenje kakve važne činjenice u postupku potrebno neposredno opažanje.
(1) Radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od značaja za razjašnjenje stvari, organ koji vodi postupak može odrediti rekonstrukciju događaja, koja se vrši tako što će se ponoviti radnje ili situacije u uslovima pod kojima se prema izvedenim dokazima događaj odigrao.
(2) Rekonstrukcija se ne sme vršiti na način kojim se vređa javni red i moral ili se dovodi u opasnost život ili zdravlje ljudi.
(3) Prilikom rekonstrukcije mogu se, po potrebi ponovo izvesti pojedini dokazi.
(1) Organ koji vrši uviđaj ili rekonstrukciju može zatražiti pomoć stručnog lica kriminalističko-tehničke, saobraćajne ili druge struke, koje će, po potrebi, preduzeti i pronalaženje, obezbeđivanje ili opisivanje tragova, izvršiti potrebna merenja i snimanja, sačiniti skice ili prikupiti druge podatke.
(2) Na uviđaj ili rekonstrukciju može se pozvati i veštak ako bi njegovo prisustvo bilo od koristi za davanje nalaza i mišljenja.
7. Veštačenje
Veštačenje se određuje kad za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice treba pribaviti nalaz i mišljenje od lica koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem.
(1) Veštačenje određuje pismenom naredbom organ koji vodi postupak. U naredbi će se navesti u pogledu kojih činjenica se vrši veštačenje i kome se poverava. Naredba se dostavlja i strankama.
(2) Ako za određenu vrstu veštačenja postoji stručna ustanova, ili se veštačenje može izvršiti u okviru državnog organa, takva veštačenja, a naročito složenija, poveravaće se po pravilu takvoj ustanovi, odnosno organu. Ustanova, odnosno organ određuje jednog ili više stručnjaka koji će izvršiti veštačenje.
(3) Kad veštaka određuje organ koji vodi postupak, taj organ će, po pravilu, odrediti jednog veštaka, a ako je veštačenje složeno – dva ili više veštaka.
(4) Ako za koju vrstu veštačenja postoje kod suda stalno određeni veštaci, drugi veštaci se mogu odrediti samo ako postoji opasnost od odlaganja, ili ako su stalni veštaci sprečeni, ili ako to zahtevaju druge okolnosti.
(1) Lice koje se poziva kao veštak dužno je da se odazove pozivu i da da svoj nalaz i mišljenje.
(2) Ako veštak koji je uredno pozvan ne dođe a izostanak ne opravda, ili ako odbije da veštači, može da se kazni novčano do 50 novih dinara, a u slučaju neopravdanog izostanka može i prinudno da se dovede.
(3) O žalbi protiv rešenja kojim je izrečena novčana kazna odlučuje veće (član 23 stav 6).
(1) Za veštaka se ne može uzeti lice koje ne može biti saslušano kao svedok (član 226), ili lice koje je oslobođeno od dužnosti svedočenja (član 227), kao ni lice prema kome je krivično delo učinjeno, a ako je uzeto, na njegovom nalazu i mišljenju ne može se zasnivati sudska odluka.
(2) Razlog za izuzeće veštaka (član 44) postoji i u pogledu lica koje je zajedno sa okrivljenim ili oštećenim u radnom odnosu u istom organu, organizaciji udruženog rada, drugoj organizaciji ili zajednici ili kod pojedinca koji obavlja samostalnu delatnost ličnim radom sredstvima u svojini građana, kao i u pogledu lica koje je u radnom odnosu kod oštećenog ili okrivljenog.
(3) Za veštaka se, po pravilu, neće uzeti lice koje je saslušano kao svedok.
(4) Kad je dozvoljena posebna žalba protiv rešenja kojim se odbija zahtev za izuzeće veštaka (član 42 stav 4), žalba odlaže izvršenje veštačenja, ukoliko ne postoji opasnost od odlaganja.
(1) Pre početka veštačenja pozvaće se veštak da predmet veštačenja brižljivo razmotri, da tačno navede sve što zapazi i nađe i da svoje mišljenje iznese nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke ili veštine. On će se posebno upozoriti da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo.
(2) Od veštaka se može zahtevati da pre veštačenja položi zakletvu. Pre glavnog pretresa veštak može položiti zakletvu samo pred sudom, i to ako postoji bojazan da će biti sprečen da dođe na glavni pretres. Razlog zbog kog je položena zakletva navešće se u zapisniku. Stalno postavljeni zakleti veštak opomenuće se samo pre veštačenja na položenu zakletvu. Zakletva se polaže na način određen u članu 326 ovog zakona.
(3) Organ pred kojim se vodi postupak rukovodi veštačenjem, pokazuje veštaku predmete koje će razmotriti, postavlja mu pitanja i po potrebi traži objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja.
(4) Veštaku se mogu davati razjašnjenja, a može mu se dozvoliti i da razmatra spise. Veštak može predložiti da se izvedu dokazi ili pribave predmeti i podaci koji su od važnosti za davanje nalaza i mišljenja. Ako prisustvuje uviđaju, rekonstrukciji ili drugoj istražnoj radnji, veštak može predložiti da se razjasne pojedine okolnosti ili da se licu koje se saslušava postave pojedina pitanja.
(1) Veštak pregleda predmete veštačenja u prisustvu organa koji vodi postupak i zapisničara osim ako su za veštačenje potrebna dugotrajna ispitivanja ili ako se ispitivanja vrše u ustanovama, odnosno u državnom organu ili ako to traže obziri morala.
(2) Ako je za svrhe veštačenja potrebno da se izvrši analiza neke materije, veštaku će se, ako je to moguće, staviti na raspolaganje samo deo te materije, a ostatak će se u potrebnoj količini obezbediti za slučaj naknadnih analiza.
Nalaz i mišljenje veštaka unosi se odmah u zapisnik. Veštaku se može odobriti da naknadno podnese pismeno nalaz, odnosno mišljenje u roku koji mu odredi organ pred kojim se vodi postupak.
(1) Ako se veštačenje poverava stručnoj ustanovi ili državnom organu, organ koji vodi postupak upozoriće da u davanju nalaza i mišljenja ne može učestvovati lice iz člana 244 ovog zakona ili lice za koje postoje razlozi za izuzeće od veštačenja predviđeni u ovom zakonu, kao i na posledice davanja lažnog nalaza i mišljenja.
(2) Stručnoj ustanovi, odnosno državnom organu staviće se na raspolaganje materijal potreban za veštačenje, a ako je potrebno, postupiće se shodno odredbama člana 245 stav 4 ovog zakona.
(3) Stručna ustanova, odnosno državni organ dostavlja pismeni nalaz i mišljenje potpisan od lica koja su izvršila veštačenje.
(4) Stranke mogu od starešine stručne ustanove, odnosno državnog organa zahtevati da im saopšti imena stručnjaka koji će izvršiti veštačenje.
(5) Odredbe člana 245 st. 1 do 3 ovog zakona ne primenjuju se kad je veštačenje povereno stručnoj ustanovi ili državnom organu. Organ pred kojim se vodi postupak može tražiti od stručne ustanove ili organa objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja.
(1) U zapisniku o veštačenju ili u pismenom nalazu i mišljenju naznačiće se ko je izvršio veštačenje, kao i zanimanje, stručna sprema i specijalnost veštaka.
(2) Po završenom veštačenju, kome nisu prisustovale, stranke će se obavestiti da je veštačenje obavljeno i da zapisnik o veštačenju, odnosno pismeni nalaz i mišljenje mogu razgledati.
Ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze ili ako je njihov nalaz nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa izviđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, obnoviće se veštačenje sa istim ili drugim veštacima.
Ako u mišljenju veštaka ima protivrečnosti ili nedostataka ili se pojavi osnovana sumnja u tačnost datog mišljenja, a ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatražiće se mišljenje drugih veštaka.
(1) Pregled i obdukcija leša preduzeće se uvek kad u nekom smrtnom slučaju postoji sumnja ili je očigledno da je smrt prouzrokovana krivičnim delom ili je u vezi sa izvršenjem krivičnog dela. Ako je leš već zakopan, odrediće se ekshumacija u cilju njegovog pregleda i obdukcije.
(2) Pri obdukciji leša preduzeće se potrebne mere da se ustanovi identitet leša i u tom cilju posebno će se opisati podaci o spoljnim i unutrašnjim telesnim osobinama leša.
(1) Kad se veštačenje ne vrši u stručnoj ustanovi, pregled i obdukciju leša vrši jedan, a prema potrebi dva ili više lekara, koji po mogućnosti treba da budu sudsko-medicinske struke. Tim veštačenjem rukovodi istražni sudija i u zapisnik unosi nalaz i mišljenje veštaka.
(2) Za veštaka se ne može odrediti lekar koji je lečio umrlog. Prilikom obdukcije leša, a radi davanja razjašnjenja o toku i okolnostima bolesti, lekar koji je lečio umrlog može se saslušati kao svedok.
(1) U svom mišljenju veštaci će naročito navesti koji je neposredni uzrok smrti, šta je taj uzrok izazvalo i kad je smrt nastupila.
(2) Ako je na lešu nađena kakva povreda, utvrdiće se da li je tu povredu naneo neko drugi, i ako jeste, onda čime, na koji način, koliko vremena pre nego što je smrt nastupila i da li je ona prouzrokovala smrt. Ako je na lešu nađeno više povreda, utvrdiće se da li je svaka povreda izvršena istim sredstvom i koja je povreda prouzrokovala smrt, a ako je više povreda smrtonosnih, koja je od njih ili koje su svojim skupnim delovanjem bile uzrok smrti.
(3) U slučaju iz stava 2 ovog člana ima se naročito utvrditi da li je smrt prouzrokovana samom vrstom i opštom prirodom povrede ili zbog ličnog svojstva ili naročitog stanja organizma povređenog ili zbog slučajnih okolnosti ili okolnosti pod kojima je povreda izvršena.
(4) Pored toga, utvrdiće se da li bi blagovremeno pružena pomoć mogla otkloniti smrt.
(1) Pri pregledu i obdukciji začetka treba posebno utvrditi njegovu starost, sposobnost za vanmaterični život i uzrok izumiranja.
(2) Pri pregledu i obdukciji leša novorođenčeta utvrdiće se posebno da li je rođeno živo ili mrtvo, da li je bilo sposobno za život, koliko je dugo živelo, kao i vreme i uzrok smrti.
(1) Ako postoji sumnja trovanja, uputiće se sumnjive materije koje su nađene u lešu ili na drugom mestu na veštačenje ustanovi koja vrši toksikološka ispitivanja.
(2) Pri pregledu sumnjivih materija veštak će posebno utvrditi vrstu, količinu i dejstvo nađenog otrova, a ako se radi o pregledu materija uzetih iz leša, po mogućnosti i količinu upotrebljenog otrova.
(1) Veštačenje telesnih povreda vrši se po pravilu pregledom povređenog, a ako to nije mogućno ili nije potrebno – na osnovu medicinske dokumentacije ili drugih podataka u spisima.
(2) Pošto tačno opiše povrede, veštak će dati mišljenje, naročito o vrsti i težini svake pojedine povrede i njihovom ukupnom dejstvu s obzirom na njihovu prirodu ili posebne okolnosti slučaja, kakvo dejstvo te povrede obično proizvode a kakvo su u konkretnom slučaju proizvele i čime su povrede izvršene i na koji način.
(1) Ako se pojavi sumnja da je isključena ili smanjena uračunljivost okrivljenog usled trajne ili privremene duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti ili zaostalog duševnog razvoja, odrediće se veštačenje psihijatrijskim pregledom okrivljenog.
(2) Ako je prema mišljenju veštaka potrebno duže posmatranje, okrivljeni će se poslati na posmatranje u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu. Rešenje o tome donosi istražni sudija. Posmatranje se može produžiti preko dva meseca samo na obrazloženi predlog upravnika zdravstvene ustanove po prethodno pribavljenom mišljenju veštaka, ali ne može ni u kom slučaju trajati duže od roka za pritvor.
(3) Ako veštaci ustanove da je duševno stanje okrivljenog poremećeno, odrediće prirodu, vrstu, stepen i trajnost poremećenosti i dati svoje mišljenje o tome kakav je uticaj tako duševno stanje imalo i kakav još ima na shvatanje i postupke okrivljenog, kao i da li je i u kojoj meri poremećaj duševnog stanja postojao u vreme izvršenja krivičnog dela.
(4) Ako se u zdravstvenu ustanovu upućuje okrivljeni koji se nalazi u pritvoru, istražni sudija će obavestiti tu ustanovu o razlozima zbog kojih je određen pritvor, da bi se preduzele mere potrebne za obezbeđenje svrhe pritvora.
(5) Vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunaće se okrivljenom u pritvor, odnosno u kaznu ako bude izrečena.
(1) Telesni pregled okrivljenog preduzeće se i bez njegovog pristanka ako je potrebno da se utvrde činjenice važne za krivični postupak. Telesni pregled drugih lica može se bez njihovog pristanka preduzeti samo onda ako se mora utvrditi da li se na njihovom telu nalazi određen trag ili posledica krivičnog dela.
(2) Uzimanje krvi i druge lekarske radnje koje se po pravilima medicinske nauke preduzimaju radi analize i utvrđivanja drugih važnih čenjenica za krivični postupak, mogu se preduzeti i bez pristanka lica koje se pregleda, ako zbog toga ne bi nastupila kakva šteta po njegovo zdravlje.
(3) Nije dozvoljeno da se prema okrivljenom ili svedoku primene medicinske intervencije ili da im se daju takva sredstva kojima bi se uticalo na njihovu volju pri davanju iskaza.
(1) Kad je potrebno da se preduzme veštačenje poslovnih knjiga, organ pred kojim se vodi postupak dužan je veštacima naznačiti u kom pravcu i u kom obimu treba vršiti veštačenje i koje činjenice i okolnosti treba utvrditi.
(2) Ako je za preduzimanje veštačenja poslovnih knjiga organizacije udruženog rada, druge organizacije ili zajednice nužno da se prethodno sredi njihovo knjigovodstvo, troškovi oko sređivanja knjigovodstva padaju na teret organizacije, odnosno zajednice.
(3) Rešenje o sređivanju knjigovodstva donosi organ koji vodi postupak, na osnovu obrazloženog pismenog izveštaja veštaka kojima je naloženo veštačenje poslovnih knjiga. U rešenju će se naznačiti iznos koji je organizacija, odnosno zajednica dužna da položi sudu kao predujam za troškove oko sređivanja njenog knjigovodstva. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
(4) Po izvršenom sređivanju knjigovodstva organ koji vodi krivični postupak donosi, na osnovu izveštaja veštaka, rešenje kojim utvrđuje visinu troškova nastalih usled sređivanja knjigovodstva i određuje da taj iznos snosi organizacija, odnosno zajednica. Organizacija, odnosno zajednica može da se žali u pogledu osnovanosti odluke o naknadi troškova i visine troškova. O žalbi rešava veće prvostepenog suda (član 23 stav 6).
(5) Naplata troškova, ukoliko njihov iznos nije bio predujmljen, vrši se u korist organa koji je unapred isplatio troškove i nagradu veštacima.
Glava XIX
OPTUŽNICA I PRIGOVOR PROTIV OPTUŽNICE
(1) Pošto je završena istraga, kao i kad se po ovom zakonu optužba može podići bez sprovođenja istrage (član 160), postupak pred sudom može da se vodi samo na osnovu optužnice javnog tužioca, odnosno oštećenog kao tužioca.
(2) Odredbe o optužnici i o prigovoru protiv optužnice primenjivaće se shodno i na privatnu tužbu, osim ako se ona podiže za krivična dela za koja se sprovodi skraćeni postupak.
(1) Optužnica sadrži:
1) ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima (član 218) i podacima o tome da li se i od kad nalazi u pritvoru ili se nalazi na slobodi, a ako je pre podizanja optužnice pušten na slobodu, onda koliko je proveo u pritvoru;
2) opis dela iz kog proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela, vreme i mesto izvršenja krivičnog dela, predmet na kome je i sredstvo kojim je izvršeno krivično delo, kao i ostale okolnosti potrebne da se krivično delo što tačnije odredi;
3) zakonski naziv krivičnog dela, sa navođenjem odredaba krivičnog zakona koje se po predlogu tužioca imaju primeniti;
4) označenje suda pred kojim će se održati glavni pretres;
5) predlog o dokazima koje treba izvesti na glavnom pretresu, uz naznačenje imena svedoka i veštaka, spisa koje treba pročitati i predmeta koji služe za dokaz;
6) obrazloženje u kome će se prema rezultatu istrage opisati stanje stvari, navesti dokazi kojima se odlučne činjenice utvrđuju, izneti odbrana okrivljenog i stanovište tužioca o navodima odbrane.
(2) Ako se okrivljeni nalazi na slobodi, u optužnici se može predložiti da se odredi pritvor, a ako se nalazi u pritvoru može se predložiti da se pusti na slobodu.
(3) Jednom optužnicom može se obuhvatiti više krivičnih dela ili više okrivljenih samo ako se po odredbama člana 32 ovog zakona može sprovesti jedinstveni postupak i doneti jedna presuda.
(1) Optužnica se dostavlja nadležnom sudu u onoliko primeraka koliko ima okrivljenih i branilaca i jedan primerak za sud.
(2) Odmah po prijemu optužnice predsednik veća pred kojim će se održati glavni pretres ispitaće da li je optužnica propisno sastavljena (član 262), pa ako nađe da nije, vratiće je tužiocu da u roku od tri dana ispravi nedostatke. Iz opravdanih razloga, na zahtev tužioca, veće može produžiti ovaj rok. Ako oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac propusti pomenuti rok, smatraće se da je odustao od gonjenja, pa će se postupak obustaviti.
(1) Ako oštećeni kao tužilac podigne optužnicu bez sprovođenja istrage (član 160 stav 6) ili ako je podnesena privatna tužba za krivično delo za koje nije vođena istraga, osim ako se privatna tužba podnosi za krivično delo za koje se sprovodi skraćeni postupak, predsednik prvostepenog veća će, ako smatra da nema mesta gonjenju zbog postojanja okolnosti iz člana 270 tač. 1 do 3 ovog zakona, zatražiti odluku veća (član 23 stav 6).
(2) Ako oštećeni kao tužilac, protivno odredbama člana 160 st.1 i 2 ovog zakona, podigne optužnicu bez sprovođenja istrage za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina, smatraće se da je stavio zahtev za sprovođenje istrage.
(3) Protiv rešenja veća oštećeni kao tužilac, odnosno privatni tužilac ima pravo žalbe.
(1) Ako je u optužnici stavljen predlog da se protiv okrivljenog odredi pritvor ili da se pusti na slobodu, o tome rešava veće (član 23 stav 6) odmah a najdocnije u roku od 48 sati.
(2) Ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, a u optužnici nije stavljen predlog da se pusti na slobodu, veće iz stava 1 ovog člana će po službenoj dužnosti u roku od tri dana od dana prijema optužnice ispitati da li još postoje razlozi za pritvor i doneti rešenje o produženju ili ukidanju pritvora. Žalba protiv ovog rešenja ne zadržava izvršenje rešenja.
(1) Optužnica se dostavlja okrivljenom koji je na slobodi bez odlaganja, a ako se nalazi u pritvoru – u roku od 24 sata po prijemu.
(2) Ako je protiv okrivljenog određen pritvor rešenjem veća (član 265), optužnica se predaje okrivljenom prilikom njegovog zatvaranja zajedno sa rešenjem kojim se određuje pritvor.
(3) Ako se okrivljeni koji je lišen slobode ne nalazi u zatvoru suda kod koga će se održati glavni pretres, predsednik veća narediće da se okrivljeni odmah sprovede u taj zatvor, gde će mu se predati optužnica.
(1) Okrivljeni ima pravo da podnese prigovor protiv optužnice u roku od osam dana od dana dostavljanja. Prilikom uručenja optužnice sud će okrivljenog poučiti o ovom njegovom pravu.
(2) Prigovor protiv optužnice može podneti i branilac bez naročitog ovlašćenja okrivljenog, ali ne i protiv njegove volje.
(3) Okrivljeni se može odreći prava na podnošenje prigovora protiv optužnice.
(1) Neoblagovremeni prigovor i prigovor izjavljen od neovlašćenog lica odbaciće rešenjem predsednik veća pred kojim se ima održati glavni pretres. O žalbi protiv ovog rešenja odlučuje veće (član 23 stav 6).
(2) Ako predsednik veća po odredbi stava 1 ovog člana ne odbaci prigovor, dostaviće ga sa spisima veću (član 23 stav 6), koje o prigovoru rešava u sednici. Ako je u pitanju krivično delo za koje se goni po zahtevu javnog tužioca, o prigovoru se rešava po saslušanju javnog tužioca.
(1) Ako veće ne odbaci prigovor kao neblagovremen ili kao nedozvoljen, pristupiće ispitivanju optužnice.
(2) Kad veće povodom prigovora nađe da postoje pogreške ili nedostaci u optužnici (član 262) ili u samom postupku, ili da je potrebno bolje razjašnjenje stanja stvari da bi se ispitala osnovanost optužnice, vratiće optužnicu da se zapaženi nedostaci otklone, ili da se istraga dopuni, odnosno sprovede. Tužilac je dužan u roku od tri dana od dana kad mu je saopštena odluka veća da podnese ispravljenu optužnicu ili stavi zahtev za dopunu, odnosno sprovođenje istrage. Iz opravdanih razloga, na zahtev tužioca veće može da produži ovaj rok. Ako oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac propusti pomenuti rok, smatraće se da je odustao od gonjenja, pa će se postupak obustaviti. Ako javni tužilac propusti rok, dužan je da o razlozima propuštanja obavesti višeg javnog tužioca.
(3) Ako veće nađe da je za krivično delo koje je predmet optužbe nadležan koji drugi sud, oglasiće nenadležnim sud kome je podnesena optužnica i po pravnosnažnosti rešenja uputiće predmet nadležnom sudu.
(4) Ako veće utvrdi da se u spisima nalaze zapisnici ili obaveštenja iz člana 83 ovog zakona, doneće rešenje o njihovom izdvajanju iz spisa. Protiv ovog rešenja dozvoljena je posebna žalba. Po pravnosnažnosti rešenja, pre nego što predmet uputi predsedniku veća radi zakazivanja glavnog pretresa, predsednik veća iz člana 23 stav 6 ovog zakona obezbediće da se izdvojeni zapisnici i obaveštenja zatvore u poseban omot i predaju istražnom sudiji radi čuvanja odvojeno od ostalih spisa. Izdvojeni zapisnici i obaveštenja se ne mogu razgledati niti se mogu koristiti u postupku, osim u slučajevima predviđenim u članu 84 ovog zakona.
Rešavajući o prigovoru protiv optužnice veće će odlučiti da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja, ako ustanovi:
1) da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo;
2) da postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost, a ne dolazi u obzir primena mera bezbednosti;
3) da nema zahteva ovlašćenog tužioca ili odobrenja nadležnog organa, ako je to po zakonu potrebno, ili da postoje okolnosti koje isključuju gonjenje;
4) da nema dovoljno dokaza da je okrivljeni osnovano sumnjiv za delo koje je predmet optužbe.
(1) Kad rešava o prigovoru protiv optužnice javnog tužioca podnesene na osnovu člana 160 stav 6 ovog zakona ili o zahtevu predsednika veća povodom te optužnice (član 277) ili kad rešava povodom neslaganja predsednika prvostepenog veća sa optužnicom oštećenog kao tužioca ili sa privatnom tužbom u slučajevima iz člana 264 st. 1 ovog zakona, veće će rešenjem odbaciti optužnicu, odnosno privatnu tužbu, ako nađe da postoje razlozi iz člana 270 tač. 1 do 3 ovog zakona, a ako su sprovedene istražne radnje – i iz razloga predviđenog u tački 4 tog člana.
(2) Ako je povodom prigovora protiv optužnice javnog tužioca iz stava 1 ovog člana ili po zahtevu predsednika veća povodom te optužnice (član 277) sprovedena istraga (član 269 stav 2) a veće, po sprovedenoj istrazi, nađe da postoje razlozi iz člana 270 ovog zakona, odlučiće rešenjem da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja.
Prilikom donošenja rešenja iz člana 269 stav 3 i čl. 270 i 271 ovog zakona, veće nije vezano za pravnu ocenu dela koju je tužilac naveo u optužnici.
(1) Ako ne donese nijedno rešenje iz čl. 269, 270 i 271 ovog zakona, veće će odbiti prigovor kao neosnovan.
(2) U istom rešenju veće će odlučiti i o predlozima za spajanje ili razdvajanje postupka.
Ako su od više okrivljenih samo neki podneli prigovor protiv optužnice, a razlozi zbog kojih je sud našao da nema mesta optužbi koriste i nekim od okrivljenih koji nisu podneli prigovor, veće će postupiti kao da su i oni podneli prigovor.
Sve odluke veća donesene povodom prigovora protiv optužnice moraju biti obrazložene, ali tako da se unapred ne utiče na rešavanje onih pitanja koja će biti predmet raspravljanja na glavnom pretresu.
Protiv odluke veća iz člana 269 stav 3 ovog zakona žalba je dozvoljena, a protiv odluka iz čl. 270 i 271 ovog zakona žalbu može izjaviti tužilac. Protiv ostalih odluka veća donesenih povodom prigovora protiv optužnice žalba nije dozvoljena.
(1) Ako prigovor protiv optužnice nije podnesen ili je odbačen na zahtev predsednika veća pred kojim treba da se održi glavni pretres, veće (član 23 stav 6) može odlučiti o svakom pitanju o kome se na osnovu ovog zakona rešava povodom prigovora.
(2) Zahtev iz stava 1 ovog člana predsednik veća može staviti do određivanja glavnog pretresa, a najkasnije u roku od dva meseca od dana prijema optužnice u sudu.
(3) Odredbe člana 268 stav 2 i čl. 269 do 272, 275 i 276 ovog zakona shodno će se primenjivati i prilikom odlučivanja povodom zahteva iz stava 1 ovog člana.
Optužnica stupa na pravnu snagu kad je prigovor odbijen, a ako prigovor nije podnesen ili je odbačen – danom kad se veće, razmatrajući zahtev predsednika veća (član 277), složilo sa optužnicom, a ako takvog zahteva nije bilo – danom kad je predsednik veća odredio glavni pretres, odnosno protekom roka iz člana 277 stav 2 ovog zakona.
B. Glavni pretres i presuda
Glava XX
PRIPREME ZA GLAVNI PRETRES
(1) Predsednik veća naredbom određuje dan, čas i mesto glavnog pretresa.
(2) Predsednik veća će odrediti glavni pretres najkasnije u roku od dva meseca od dana prijema optužnice u sudu, a ako je stavljen zahtev iz člana 277 ovog zakona – čim se, s obzirom na odluku veća, glavni pretres može odrediti. Ako u ovom roku ne odredi glavni pretres, predsednik veća će obavestiti predsednika suda o razlozima zbog kojih glavni pretres nije određen. Predsednik suda će po potrebi preduzeti mere da se glavni pretres odredi.
(3) Ako predsednik veća utvrdi da se u spisima nalaze zapisnici ili obaveštenja iz člana 83 ovog zakona, doneće rešenje o njihovom izdvajanju, pre određivanja glavnog pretresa, i po pravnosnažnosti rešenja izdvojiće ih u poseban omog i predaće ih istražnom sudiji radi čuvanja odvojeno od ostalih spisa.
(1) Glavni pretres se drži u sedištu suda i u sudskoj zgradi.
(2) Ako su u pojedinim slučajevima prostorije u sudskoj zgradi nepodesne za održavanje glavnog pretresa, predsednik suda može odrediti da se glavni pretres drži u drugoj zgradi.
(3) Glavni pretres može se održati i u drugom mestu na području nadležnog suda, ako to na obrazloženi predlog predsednika suda dozvoli predsednik višeg suda.
(1) Na glavni pretres pozvaće se optuženi i njegov branilac, tužilac i oštećeni i njihovi zakonski zastupnici i punomoćnici, kao i tumač. Na glavni pretres pozvaće se i svedoci i veštaci koje su predložili tužilac u optužnici i okrivljeni u prigovoru protiv optužnice, osim onih za koje predsednik veća smatra da njihovo saslušanje na glavnom pretresu nije potrebno. Tužilac i optuženi mogu na glavnom pretresu ponoviti predloge koje predsednik veća nije usvojio.
(2) U pogledu sadržine poziva za optuženog i svedoke primeniće se odredbe čl. 183 i 230 ovog zakona. Kad odbrana nije obavezna, optuženi će se u pozivu poučiti da ima pravo da uzme branioca, ali da glavni pretres neće morati da se odloži zbog toga što branilac nije došao na glavi pretres ili što je optuženi uzeo branioca tek na glavnom pretresu.
(3) Poziv optuženom mora se dostaviti tako da između dostavljanja poziva i dana glavnog pretresa ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a najmanje osam dana. Na zahtev optuženog ili na zahtev tužioca, a po pristanku optuženog, ovaj rok se može skratiti.
(4) Oštećenog koji se ne poziva kao svedok sud će obavestiti u pozivu da će se glavni pretres održati i bez njega, a da će se njegova izjava o imovinsko – pravnom zahtevu pročitati. Oštećeni će se upozoriti i na to da će se, ako ne dođe, smatrati da nije voljan da produži gonjenje ako javni tužilac odustane od optužbe.
(5) Oštećeni kao tužilac i privatni tužilac upozoriće se u pozivu da će se, ako na glavni pretres ne dođu, niti pošalju punomoćnika, smatrati da su odustali od optužbe.
(6) Optuženi, svedok i veštak upozoriće se u pozivu na posledice nedolaska na glavni pretres (čl. 300 i 303).
(1) Stranke i oštećeni mogu i posle zakazivanja glavnog pretresa zahtevati da se na glavni pretres pozovu novi svedoci ili veštaci ili pribave drugi novi dokazi. U svom obrazloženom zahtevu stranke moraju označiti koje bi se činjenice imale dokazati i kojim od predloženih dokaza.
(2) Ako predsednik veća odbije predlog za pribavljanje novih dokaza, taj predlog može se ponoviti u toku glavnog pretresa.
(3) Predsednik veća može i bez predloga stranaka narediti pribavljanje novih dokaza za glavni pretres.
(4) O odluci kojom se naređuje pribavljanje novih dokaza obavestiće se stranke pre početka glavnog pretresa.
Ako je u izgledu da će glavni pretres duže trajati, predsednik veća može zatražiti od predsednika suda da odredi jednog ili dvojicu sudija, odnosno sudija-porotnika da prisustvuju glavnom pretresu, kako bi zamenili članove veća u slučaju njihove sprečenosti.
(1) Ako se sazna da neki svedok ili veštak koji je pozvan na glavni pretres, a još nije saslušan, neće moći da dođe na glavni pretres zbog dugotrajne bolesti ili zbog drugih smetnji, može se saslušati u mestu gde se nalazi.
(2) Svedoka, odnosno veštaka saslušaće, a po potrebi i zakleti, predsednik veća ili sudija-član veća, ili će se njegovo saslušanje obaviti preko istražnog sudije suda na čijem se području svedok, odnosno veštak nalazi.
(3) O vremenu i mestu saslušanja obavestiće se stranke i oštećeni, ako je s obzirom na hitnost postupka to mogućno. Ako je optuženi u pritvoru, o potrebi njegovog prisustvovanja saslušanju odlučuje predsednik veća. Kad stranke i oštećeni prisustvuju saslušanju, imaju prava iz člana 168 stav 8 ovog zakona.
Predsednik veća može naredbom iz važnih razloga, na predlog stranaka ili po službenoj dužnosti, odložiti dan glavnog pretresa.
Ako tužilac odustane od optužnice pre nego što je glavni pretres počeo, predsednik veća obustaviće rešenjem krivični postupak i dostaviće rešenje strankama i oštećenom, a obavestiće o tome lica koja su pozvana na glavni pretres ako je zakazan. Oštećenog će posebno upozoriti na njegovo pravo da može nastaviti gonjenje (čl. 60 i 62).
Glava XXI
GLAVNI PRETRES
1. Javnost glavnog pretresa
(1) Glavni pretres je javan.
(2) Glavnom pretresu mogu prisustvovati punoletna lica.
(3) Lica koja prisustvuju glavnom pretresu ne smeju nositi oružje ili opasno oruđe, osim čuvara okrivljenog koji može biti naoružan.
Od otvaranja zasedanja pa do završetka glavnog pretresa veće može u svako doba, po službenoj dužnosti ili po predlogu stranaka, ali uvek po njihovom saslušanju, isključiti javnost za ceo glavni pretres ili jedan njegov deo, ako je to potrebno radi čuvanja tajne, čuvanja javnog reda, zaštite morala, zaštite interesa maloletnika ili zaštite drugih posebnih interesa društvene zajednice.
(1) Isključenje javnosti ne odnosi se na stranke, oštećenog, njihove zastupnike i branioca.
(2) Veće može dozvoliti da glavnom pretresu na kome je javnost isključena prisustvuju pojedina službena lica, naučni i javni radnici, a na zahtev optuženog, može to dozvoliti i njegovom bračnom drugu i njegovim bliskim srodnicima.
(3) Predsednik veća će upozoriti lica koja prisustvuju glavnom pretresu na kome je javnost isključena da su dužna da kao tajnu čuvaju sve ono što su na glavnom pretresu saznala i ukazaće im da odavanje tajne predstavlja krivično delo.
(1) Odluku o isključenju javnosti donosi veće rešenjem, koje mora biti obrazloženo i javno objavljeno.
(2) Rešenje o isključenju javnosti može se pobijati samo u žalbi na presudu.
2. Rukovođenje glavnim pretresom
(1) Predsednik, članovi veća i zapisničar, kao i dopunske sudije i sudije-porotnici (član 283), moraju neprekidno biti na glavnom pretresu.
(2) Dužnost je predsednika veća da utvrdi da li je veće sastavljeno po zakonu i da li postoje razlozi zbog kojih se članovi veća i zapisničar moraju izuzeti (član 39 tač. 1 do 5).
(1) Predsednik veća rukovodi glavnim pretresom, ispituje optuženog, saslušava svedoke i veštake i daje reč članovima veća, strankama, oštećenom, zakonskim zastupnicima, punomoćnicima, braniocu i veštacima.
(2) Dužnost je predsednika veća da se stara za svestrano pretresanje predmeta, pronalaženje istine i otklanjanje svega što odugovlači postupak a ne služi razjašnjenju stvari.
(3) Predsednik veća odlučuje o predlozima stranaka ako o njima ne odlučuje veće.
(4) O predlogu o kome ne postoji saglasnost stranaka i o saglasnim predlozima stranaka koje predsednik ne usvoji, odlučuje veće. Veće takođe odlučuje o prigovoru protiv mera predsednika veća koje se odnose na rukovođenje glavnim pretresom.
(5) Rešenja veća se uvek objavljuju i sa kratkim obrazloženjem unose u zapisnik o glavnom pretresu.
Glavni pretres teče redom koji je određen u ovom zakonu ali veće može odrediti da se odstupi od redovnog toka raspravljanja zbog posebnih okolnosti, a naročito zbog broja optuženih, broja krivičnih dela i obima dokaznog materijala.
(1) Dužnost je predsednika veća da se stara o održavanju reda u sudnici i dostojanstvu suda. On može odmah posle otvaranja zasedanja upozoriti lica koja prisustvuju glavnom pretresu da se pristojno ponašaju i ne ometaju rad suda. Predsednik veća može odrediti pretresanje lica koja prisustvuju glavnom pretresu.
(2) Veće može narediti da se iz zasedanja uklone sva lica koja kao slušaoci prisustvuju glavnom pretresu, ako se merama za održavanje reda predviđenim u ovom zakonu ne bi moglo obezbediti neometano održavanje glavnog pretresa.
(3) U sudnici se ne mogu vršiti filmska ili televizijska snimanja. Izuzetno, predsednik republičkog, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda može odobriti takvo snimanje na pojedinom glavnom pretresu. Ako je snimanje odobreno, veće na glavnom pretresu može iz opravdanih razloga odlučiti da se pojedini delovi glavnog pretresa ne snimaju.
(1) Ako optuženi, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik, svedok, veštak, tumač ili drugo lice koje prisustvuje glavnom pretresu ometa red ili se ne pokorava naređenjima predsednika veća za održavanje reda, predsednik veća će ga opomenuti. Ako opomena bude bezuspešna, veće može narediti da se optuženi udalji iz sudnice, a ostala lica može ne samo udaljiti nego i kazniti novčanom kaznom od 50 novih dinara.
(2) Po odluci veća optuženi može biti udaljen iz sudnice za određeno vreme, a ako je već ispitan na glavnom pretresu, onda i za sve vreme dok traje dokazni postupak. Pre završetka dokaznog postupka, pozvaće predsednik veća optuženog i obavestiće ga o toku glavnog pretresa. Ako bi optuženi nastavio da narušava red i da vređa dostojanstvo suda, veće ga može ponovo udaljiti iz zasedanja. U tom slučaju glavni pretres će se dovršiti bez prisustva optuženog, a presudu će mu saopštiti predsednik ili sudija-član veća u prisustvu zapisničara.
(3) Braniocu ili punomoćniku koji posle kazne produži da narušava red, može veće uskratiti dalju odbranu, odnosno zastupanje na glavnom pretresu i u tom slučaju stranka će se pozvati da uzme drugog branioca, odnosno punomoćnika. Ako stranka to ne učini, veće može odlučiti da se glavni pretres održi i bez prisustva branioca, odnosno punomoćnika, ako po ispitivanju svih okolnosti oceni da odsustvo branioca ne bi bilo od štete za odbranu optuženog, odnosno za interese zastupanog. Rešenje o tome sa obrazloženjem unosi se u zapisnik o glavnom pretresu. Protiv ovog rešenja posebna žalba nije dozvoljena. Ako u slučaju obavezne odbrane ne postoji mogućnost da optuženi odmah uzme drugog branioca, odnosno da ga sud postavi bez štete po odbranu, glavni pretres će se prekinuti ili odložiti.
(4) Ako sud udalji iz sudnice oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca ili njihovog zakonskog zastupnika, glavni pretres će se nastaviti i u njihovoj odsutnosti, ali će ih sud upozoriti da mogu uzeti punomoćnika.
(5) Ako javni tužilac ili lice koje ga zamenjuje narušava red, o tome će predsednik veća obavestiti nadležnog javnog tužioca, a može i prekinuti glavni pretres i od nadležnog javnog tužioca zatražiti da odredi drugo lice da zastupa optužnicu.
(6) Kad advokata ili advokatskog pripravnika koji narušava red sud kazni, obavestiće o tome advokatsku komoru.
(1) Protiv rešenja o kazni dozvoljena je žalba, ali veće može ovo rešenje da opozove.
(2) Protiv drugih odluka koje se odnose na održavanje reda i upravljanje glavnim pretresom nije dozvoljena žalba.
(1) Ako optuženi na glavnom pretresu učini krivično delo, postupiće se po odredbi člana 338 ovog zakona.
(2) Ako neko drugi u toku glavnog pretresa u zasedanju učini krivično delo, veće može prekinuti glavni pretres i po usmenoj optužbi tužioca suditi o učinjenom krivičnom delu odmah, a može za to delo suditi po završetku otpočetog glavnog pretresa.
(3) Ako postoje osnovi sumnje da je svedok ili veštak na glavnom pretresu dao lažni iskaz, ne može se za to krivično delo odmah suditi. U takvom slučaju predsednik veća može narediti da se o iskazu svedoka, odnosno veštaka sastavi poseban zapisnik, koji će dostaviti javnom tužiocu. Ovaj zapisnik potpisaće saslušani svedok, odnosno veštak.
(4) Ako nije moguće da se učiniocu krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti odmah sudi, ali ako je za suđenje nadležan viši sud, obavestiće se o tome nadležni javni tužilac radi daljeg postupka.
3. Pretpostavke za održavanje glavnog pretresa
Predsednik veća otvara zasedanje i objavljuje predmet glavnog pretresa i sastav veća. Zatim utvrđuje da li su došla sva pozvana lica, pa ako nisu, proverava da li su im pozivi predani i da li su svoj izostanak opravdala.
(1) Ako na glavni pretres, koji je zakazan na osnovu optužnice javnog tužioca, ne dođe javni tužilac ili lice koje ga zamenjuje, glavni pretres će se odložiti.
(2) Ako na glavni pretres ne dođe oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac, iako su uredno pozvani niti njihov punomoćnik, veće će rešenjem obustaviti postupak.
(1) Ako je optuženi uredno pozvan, a ne dođe na glavni pretres niti svoj izostanak opravda, veće će narediti da se prinudno dovede. Ako se dovođenje ne bi moglo odmah izvršiti, veće će odlučiti da se glavni pretres ne održi i narediti da se optuženi na idući pretres prinudno dovede. Ako do privođenja optuženi opravda izostanak, predsednik veća će opozvati naredbu o prinudnom dovođenju.
(2) Ako optuženi koji je uredno pozvan očigledno izbegava da dođe na glavni pretres, a ne postoje razlozi za pritvor predviđeni u članu 191 ovog zakona, veće može odrediti pritvor radi obezbeđenja prisustva optuženog na glavnom pretresu. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja o pritvoru. Za pritvor koji je određen iz ovog razloga shodno se primenjuju odredbe čl. 190 do 205 ovog zakona. Ako ne bude ranije ukinut, pritvor traje do objavljivanja presude a najduže mesec dana.
(3) Optuženom se može suditi u odsustvu samo ako je u bekstvu ili inače nije dostižan državnim organima, a postoje naročito važni razlozi da mu se sudi iako je odsutan.
(4) Rešenje o suđenju u odsustvu optuženog donosi veće, na predlog tužioca. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
Ako na glavni pretres ne dođe branilac koji je uredno pozvan, a ne obavesti sud o razlogu sprečenosti čim je za ovaj razlog saznao, ili ako branilac bez odobrenja napusti glavni pretres, optuženi će se pozvati da odmah uzme drugog branioca. Ako optuženi to ne učini, veće može odlučiti da se glavni pretres održi i bez prisustva branioca, ako po ispitivanju svih okolnosti oceni da odsustvo branioca ne bi bilo od štete za odbranu. Rešenje o tome, sa obrazloženjem, unosi se u zapisnik o glavnom pretresu. Protiv ovog rešenja posebna žalba nije dozvoljena. Ako u slučaju obavezne odbrane ne postoji mogućnost da optuženi odmah uzme drugog branioca, odnosno da ga sud postavi bez štete za odbranu, glavni pretres će se odložiti.
Ako po odredbama čl. 295, 300 i 301 ovog zakona postoje uslovi za odlaganje glavnog pretresa zbog nedolaska optuženog, odnosno odsustva branioca, veće može odlučiti da se glavni pretres održi ako bi se prema dokazima koji se nalaze u spisima očigledno morala doneti presuda kojom se optužba odbija.
(1) Ako svedok ili veštak i pored urednog poziva neopravdano izostane, veće može narediti da se odmah prinudno dovede.
(2) Glavni pretres može početi i bez prisustva pozvanog svedoka ili veštaka, i u tom slučaju veće će u toku glavnog pretresa odlučiti da li usled odsustva svedoka ili veštaka glavni pretres treba prekinuti ili odložiti.
(3) Svedoka ili veštaka koji je uredno pozvan a izostanak nije opravdao, veće može kazniti novčanom kaznom do 50 novih dinara, a može narediti da se na novi glavni pretres prinudno dovede. Veće može u opravdanom slučaju opozvati odluku o kazni.
4. Odlaganje i prekidanje glavnog pretresa
(1) Van slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, glavni pretres odložiće se rešenjem veća ako treba pribaviti nove dokaze, ili ako se u toku glavnog pretresa utvrdi da je kod optuženog posle učinjenog krivičnog dela nastupilo privremeno duševno oboljenje ili privremena duševna poremećenost, ili ako postoje druge smetnje da se glavni pretres uspešno sprovede.
(2) U rešenju kojim se odlaže glavni pretres odrediće se, kad je to moguće, dan i čas kad će se glavni pretres nastaviti. Istim rešenjem veće može odrediti da se prikupe dokazi koji bi vremenom mogli da se izgube.
(3) Protiv rešenja iz stava 2 ovog člana nije dozvoljena žalba.
(1) Glavni pretres koji je odložen mora iznova početi ako se izmenio sastav veća, ali po saslušanju stranaka veće može odlučiti da se u ovakvom slučaju svedoci i veštaci ne saslušavaju ponovo i da se ne vrši novi uviđaj, nego da se pročitaju iskazi svedoka i veštaka dati na ranijem glavnom pretresu, odnosno da se pročita zapisnik o uviđaju.
(2) Ako se glavni pretres koji je bio odložen drži pred istim većem, on će se nastaviti, a predsednik veća će ukratko izneti tok ranijeg glavnog pretresa, ali i u ovom slučaju veće može odrediti da glavni pretres počne iznova.
(3) Ako je odlaganje trajalo duže od mesec dana, ili ako se glavni pretres drži pred drugim predsednikom veća, glavni pretres mora iznova početi i svi dokazi se moraju ponovo izvesti.
(1) Van slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, predsednik veća može prekinuti glavni pretres radi odmora, ili zbog proteka radnog vremena, ili radi toga da se u kratkom vremenu pribave određeni dokazi, ili radi pripremanja optužbe ili odbrane.
(2) Prekinuti glavni pretres nastavlja se uvek pred istim većem.
(3) Ako se glavni pretres ne može nastaviti pred istim većem ili ako je prekid glavnog pretresa trajao duže od osam dana, postupiće se po odredbama člana 305 ovog zakona.
Ako se u toku glavnog pretresa pred većem sastavljenim od jednog sudije i dvojice sudija-porotnika pokaže da činjenice na kojima se osniva optužba ukazuju na krivično delo za čije je suđenje nadležno veće sastavljeno od dvojice sudija i trojice sudija-porotnika, dopuniće se veće i glavni pretres će početi iznova.
5. Zapisnik o glavnom pretresu
(1) O radu na glavnom pretresu mora da se vodi zapisnik u koji se mora uneti u bitnom ceo tok glavnog pretresa.
(2) Predsednik veća može narediti da se ceo tok glavnog pretresa ili pojedini njegovi delovi beleže stenografski. Stenografske beleške će se u roku od 48 sati prevesti, pregledati i priključiti zapisniku.
(3) Za magnetofonsko snimanje toka glavnog pretresa shodno se primenjuju odredbe člana 87 ovog zakona. Odobrenje za magnetofonsko snimanje daje predsednik veća.
(4) Predsednik veća može, po predlogu stranke ili po službenoj dužnosti, narediti da se u zapisnik doslovno upišu izjave koje smatra naročito važnim.
(5) Ako je potrebno, a naročito ako se u zapisnik doslovno unose izjave nekog lica, predsednik veća može narediti da se odnosni deo zapisnika odmah pročita, a pročitaće se uvek ako to zahteva stranka, branilac ili lice čija se izjava unosi u zapisnik.
(1) Zapisnik mora biti završen sa zaključenjem zasedanja. Zapisnik potpisuju predsednik veća i zapisničar.
(2) Stranke imaju pravo da pregledaju završeni zapisnik i njegove priloge, da učine primedbe u pogledu sadržine i da traže ispravku zapisnika.
(3) Ispravke pogrešno upisanih imena, brojeva i drugih očiglednih pogrešaka u pisanju može narediti predsednik veća po predlogu stranaka ili ispitanog lica ili po službenoj dužnosti. Druge ispravke i dopune zapisnika može narediti samo veće.
(4) Primedbe i predlozi stranaka u pogledu zapisnika, kao i ispravke i dopune izvršene u zapisniku, moraju se zabeležiti u nastavku završenog zapisnika. U nastavku zapisnika zabeležiće se i razlozi zbog kojih pojedini predlozi i primedbe nisu usvojeni. Predsednik veća i zapisničar potpisuju i nastavak zapisnika.
(1) U uvodu zapisnika mora se naznačiti sud pred kojim se održava glavni pretres, mesto i vreme zasedanja, ime i prezime predsednika veća, članova veća i zapisničara, tužioca, optuženog i branioca, oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika ili punomoćnika, tumača, krivično delo koje je predmet pretresanja, kao i da li je glavni pretres javan ili je javnost isključena.
(2) Zapisnik mora naročito da sadrži podatke o tome koja je optužnica na glavnom pretresu pročitana, odnosno usmeno izložena i da li je tužilac izmenio ili proširio optužbu, kakve su predloge podnele stranke i kakve je odluke donosio predsednik veća ili veće, koji su dokazi izvedeni, da li su pročitani kakvi zapisnici i druga pismena, da li su reprodukovani zvučni ili drugi snimci i kakve su primedbe učinile stranke u pogledu pročitanih zapisnika, pismena ili reprodukovanih snimaka. Ako je na glavnom pretresu isključena javnost, u zapisniku se mora naznačiti da je predsednik veća upozorio prisutne na posledice ako neovlašćeno otkriju ono što su na tom glavnom pretresu saznali kao tajnu.
(3) Iskazi optuženog, svedoka i veštaka unose se u zapisnik tako da se prikaže njihova bitna sadržina. Ovi iskazi unose se u zapisnik samo ukoliko sadrže odstupanje ili dopunu njihovih ranijih iskaza. Na zahtev stranke predsednik veća narediće da se delimično ili u celini pročita zapisnik o njenom ranijem iskazu.
(4) Na zahtev stranke, u zapisnik će se uneti i pitanje, odnosno odgovor koji je veće odbilo kao nedozvoljen.
(1) U zapisnik o glavnom pretresu unosi se potpuna izreka presude (član 357 st. 3 do 5), uz naznačenje da li je presuda javno objavljena. Izreka presude sadržana u zapisniku o glavnom pretresu predstavlja izvornik.
(2) Ako je doneto rešenje o pritvoru (član 353), mora se i ono uneti u zapisnik o glavnom pretresu.
6. Početak glavnog pretresa i ispitivanje okrivljenog
Kad je predsednik veća utvrdio da su na glavni pretres došla sva pozvana lica, ili kad je veće odlučilo da se glavni pretres održi u odsustvu nekog od pozvanih lica, ili je ostavilo da o tim pitanjima docnije reši, pozvaće predsednik veća optuženog i od njega uzeti lične podatke (član 218) da bi se uverio o njegovoj istovetnosti.
(1) Pošto istovetnost optuženog bude utvrđena predsednik veća uputiće svedoke i veštake na mesto koje je za njih određeno, gde će sačekati dok budu pozvani radi saslušanja. U slučaju potrebe predsednik veća može zadržati veštake da prate tok glavnog pretresa.
(2) Ako je oštećeni prisutan, a još nije prijavio imovinskopravni zahtev, uputiće ga predsednik veća da može staviti predlog za ostvarivanje tog zahteva u krivičnom postupku i poučiće ga o pravima iz člana 59 ovog zakona.
(3) Ako se oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac imaju saslušati kao svedoci, neće se ukloniti iz zasedanja.
(4) Predsednik veća može preduzeti potrebne mere da spreči dogovaranje između svedoka, veštaka i stranaka.
Optuženog će predsednik veća upozoriti da pažljivo prati tok glavnog pretresa i uputiće ga da može iznositi činjenice i predlagati dokaze u svoju odbranu, da može postavljati pitanja sa optuženim svedocima i veštacima, stavljati primedbe i davati objašnjenja u pogledu njihovih iskaza.
(1) Glavni pretres počinje čitanjem optužnice ili privatne tužbe.
(2) Optužnicu i privatnu tužbu čita, po pravilu, tužilac, ali predsednik veća može umesto toga, ako se radi o optužnici oštećenog kao tužioca ili o privatnoj tužbi, usmeno izložiti njihov sadržaj. Tužiocu će se dozvoliti da dopuni izlaganje predsednika veća.
(3) Ako je oštećeni prisutan, može obrazložiti imovinskopravni zahtev, a ako nije prisutan njegov predlog će pročitati predsednik veća.
(1) Pošto je optužnica ili privatna tužba pročitana ili je usmeno izložen njihov sadržaj predsednik veća pristupa ispitivanju optuženog.
(2) Ispitivanju optuženog ne mogu prisustvovati saoptuženi koji još nisu ispitani.
(3) Predsednik veća upitaće optuženog da li je razumeo optužbu. Ako se predsednik veća uveri da optuženi nije razumeo optužbu, ponovo će mu izložiti njenu sadržinu na način da je optuženi može najlakše razumeti.
(4) Posle toga će predsednik veća pozvati optuženog da se izjasni o svakoj tački optužbe i da iznese svoju odbranu.
(5) Optuženi nije dužan da se izjasni o optužbi niti da iznosi svoju odbranu.
(1) Pri ispitivanju optuženog na glavnom pretresu shodno će se primenjivati odredbe koje važe za ispitivanje okrivljenog u istrazi.
(2) Ako optuženi uopšte neće da odgovara ili neće da odgovara na pojedino pitanje, pročitaće se njegov raniji iskaz ili deo tog iskaza.
(3) Kad optuženi prilikom ispitivanja na glavnom pretresu odstupi od svog ranijeg iskaza, predsednik veća će mu ukazati na odstupanje i upitaće ga zašto sada iskazuje drukčije, a po potrebi pročitaće se njegov raniji iskaz ili deo tog iskaza.
(4) Po završenom ispitivanju, predsednik je dužan da upita optuženog da li ima još šta da navede u svoju odbranu.
(1) Kad predsednik veća završi ispitivanje optuženog, članovi veća mogu optuženom neposredno postavljati pitanja. Tužilac, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik, saoptuženi i veštaci mogu neposredno postavljati pitanja optuženom po odobrenju predsednika veća.
(2) Predsednik veća će zabraniti pitanje ili odgovor na već postavljeno pitanje ako je ono nedozvoljeno (član 219) ili se ne odnosi na predmet. Ako predsednik veća zabrani postavljanje određenog pitanja ili davanje odgovora, stranke mogu zahtevati da o tome odluči veće.
(1) Kad se završi ispitivanje prvog optuženog, pristupiće se redom ispitivanju ostalih optuženih, ako ih ima. Posle svakog ispitivanja predsednik veća će upoznati ispitanog sa iskazima ranije ispitanih saoptuženih i upitaće ga da li ima šta da primeti. Ranije ispitanog optuženog predsednik veća će upitati da li ima šta da primeti na iskaz docnije ispitanog optuženog. Svaki optuženi ima pravo da postavlja pitanja ostalim ispitanim saoptuženim.
(2) Ako se iskazi pojedinih saoptuženih o istoj okolnosti razlikuju, predsednik veća može suočiti saoptužene.
Veće može izuzetno odlučiti da se optuženi privremeno udalji iz sudnice ako saoptuženi ili svedok odbija da daje iskaz u njegovom prisustvu ili ako okolnosti ukazuju da u njegovom prisustvu neće govoriti istinu. Po povratku optuženog u zasedanje pročitaće mu se iskaz saoptuženog, odnosno svedoka. Optuženi ima pravo da postavlja pitanja saoptuženom, odnosno svedoku, a predsednik veća će ga upitati da li ima šta da primeti na njihov iskaz. Po potrebi može se izvršiti suočenje.
Optuženi se može u toku glavnog pretresa dogovarati sa svojim braniocem, ali o tome kako će odgovoriti na postavljeno pitanje, ne može se savetovati ni sa svojim braniocem niti sa nekim drugim.
7. Dokazni postupak
(1) Pošto je optuženi ispitan, postupak se nastavlja izvođe-njem dokaza.
(2) Dokazivanje obuhvata sve činjenice za koje sud smatra da su važne za pravilno presuđenje.
(3) Dokazi se izvode onim redom koji utvrdi predsednik veća. Ako oštećeni koji je prisutan treba da se sasluša kao svedok, njegovo saslušanje će se obaviti odmah posle ispitivanja optuženog.
(4) Stranke i oštećeni mogu do završetka glavnog pretresa predlagati da se izvide nove činjenice i pribave novi dokazi, a mogu ponoviti i one predloge koje je predsednik veća ili veće ranije odbilo.
(5) Veće može odlučiti da se izvedu dokazi koji nisu predloženi ili od kojih je predlagač odustao.
Priznanje optuženog na glavnom pretresu, ma kako bilo potpuno, ne oslobađa sud od dužnosti da izvodi i druge dokaze.
(1) Pri saslušanju svedoka i veštaka na glavnom pretresu shodno će se primenjivati odredbe koje važe za njihovo saslušanje u istrazi.
(2) Svedok koji nije saslušan neće, po pravilu, prisustvovati izvođenju dokaza, a veštak koji još nije dao svoj nalaz i mišljenje neće prisustvovati glavnom pretresu dok drugi veštak daje svoj iskaz o istom predmetu.
(3) Ako se kao svedok saslušava lice mlađe od četrnaest godina, veće može odlučiti da se za vreme njegovog saslušanja isključi javnost.
(4) Ako maloletno lice prisustvuje glavnom pretresu kao svedok ili oštećeni, udaljiće se iz sudnice čim njegovo prisustvo nije više potrebno.
(1) Pre saslušanja svedoka, predsednik veća će ga opomenuti na dužnost da iznese sudu sve što mu je o predmetu poznato i upozoriće ga da lažno svedočenje predstavlja krivično delo.
(2) Veće može odlučiti da svedok koji nije zaklet u istrazi, položi zakletvu na svoj iskaz.
(3) Zakletva se polaže usmeno.
(4) Tekst zakletve glasi: “Zaklinjem se svojom čašću da sam o svemu što me je sud pitao istinu govorio i da ništa što sam o ovoj stvari znao nisam prećutao”.
(5) Veće može odlučiti da svedok položi zakletvu pre nego što bude saslušan.
(6) Nemi svedoci koji znaju čitati i pisati zaklinju se na taj način što potpisuju tekst zakletve, a gluvi svedoci će pročitati tekst zakletve. Ako gluvi ili nemi svedoci ne znaju ni čitati ni pisati, zakleće se preko tumača.
(7) Ako je svedok položio zakletvu u istrazi, opomenuće se na već položenu zakletvu.
(1) Pre saslušanja veštaka, predsednik veća će ga opomenuti na dužnost da nalaz i mišljenje da po najboljem znanju i upozoriće ga da davanje lažnog nalaza i mišljenja predstavlja krivično delo.
(2) Veće može odlučiti da veštak pre veštačenja položi zakletvu.
(3) Zakletva se polaže usmeno.
(4) Tekst zakletve glasi: “Zaklinjem se svojom čašću da ću veštačenje izvršiti savesno i po svom najboljem znanju i da ću tačno i potpuno izneti svoj nalaz i mišljenje”.
(5) Stalno postavljeni zakleti veštak umesto zakletve opomenuće se na već položenu zakletvu.
(6) Veštak izlaže usmeno na glavnom pretresu svoj nalaz i mišljenje. Ako je veštak pre glavnog pretresa pripremio pismeno svoj nalaz i mišljenje, može mu se dozvoliti da ga pročita, u kom slučaju će se njegov pismeni sastav priložiti zapisniku.
(7) Ako je veštačenje izvršeno u stručnoj ustanovi, odnosno državnom organu, može se odlučiti da se ne pozivaju stručnjaci kojima je ta ustanova, odnosno organ poverio veštačenje ako se, s obzirom na prirodu izvršenog veštačenja, ne može očekivati potpunije objašnjenje pismenog nalaza i mišljenja. U tom slučaju veće može na glavnom pretresu odlučiti da se samo pročita nalaz i mišljenje stručne ustanove, odnosno državnog organa. Ako nađe da je to potrebno s obzirom na ostale izvedene dokaze i primedbe stranaka (član 335), veće može naknadno odlučiti da se i neposredno saslušaju stručnjaci koji su izvršili veštačenje.
(1) Kad predsednik veća završi saslušanje pojedinog svedoka ili veštaka, članovi veća mogu svedoku, odnosno veštaku neposredno postavljati pitanja. Tužilac, optuženi, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik i veštaci mogu po odobrenju predsednika veća neposredno postavljati pitanja svedocima i veštacima.
(2) Predsednik će zabraniti pitanje ili odbiti odgovor na već postavljeno pitanje ako je ono nedozvoljeno (član 219) ili se ne odnosi na predmet. Ako predsednik veća zabrani postavljanje određenog pitanja ili davanje odgovora, stranke mogu zahtevati da o tome odluči veće.
Ako je svedok ili veštak pri ranijem saslušanju naveo činjenice kojih se više ne seća ili ako odstupi od svog iskaza, predočiće mu se raniji iskaz, odnosno ukazaće mu se na odstupanje i upitaće se zašto sada iskazuje drukčije, a po potrebi pročitaće se njegov raniji iskaz ili deo tog iskaza.
(1) Saslušani svedoci i veštaci ostaju u sudnici ako ih predsednik veća po saslušanju stranaka sasvim ne otpusti ili ne naredi da se privremeno udalje iz sudnice.
(2) Po predlogu stranaka ili po službenoj dužnosti, predsednik može narediti da se saslušani svedoci i veštaci udalje iz sudnice i da se docnije ponovo pozovu i još jednom saslušaju u prisustvu ili odsustvu drugih svedoka i veštaka.
(1) Ako se na glavnom pretresu sazna da svedok ili veštak, ne može doći pred sud ili mu je dolazak znatno otežan, može veće, ako smatra da je njegov iskaz važan, narediti da ga van glavnog pretresa sasluša predsednik veća ili sudija član veća, ili da se saslušanje obavi preko istražnog sudije suda na čijem se području svedok, odnosno veštak nalazi.
(2) Ako je potrebno da se izvrši uviđaj ili rekonstrukcija van glavnog pretresa, izvršiće ih predsednik veća ili sudija član veća.
(3) Stranke i oštećeni obavestiće se uvek kad će i na kom mestu saslušati svedok, odnosno izvršiti uviđaj ili rekonstrukcija, sa upozorenjem da mogu prisustvovati tim radnjama. Ako je optuženi u pritvoru, o potrebi njegovog prisustva tim radnjama odlučuje veće. Kad stranke i opštećeni prisustvuju izvođenju tih radnji imaju prava predviđena u članu 168 stav 8 ovog zakona.
Veće može, u toku glavnog pretresa, po saslušanju stranaka, odlučiti da zatraži od istražnog sudije da preduzme određene radnje radi razjašnjenja izvesnih činjenica, ako bi preduzimanje tih radnji na glavnom pretresu bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem postupka ili sa drugim znatnim teškoćama. Kad istražni sudija postupa po ovakvom zahtevu veća, primenjuju se odredbe koje se odnose na preduzimanje istražnih radnji.
(1) Zapisnici o uviđaju van glavnog pretresa, o pretresanju stana lica i o oduzimanju stvari, kao i isprave, knjige, spisi i druga pismena koja služe kao dokaz, pročitaće se na glavnom pretresu radi utvrđivanja njihove sadržine, a po oceni veća, može se njihova sadržina ukratko usmeno izneti. Pismena koja imaju značaj dokaza po mogućnosti se podnose u izvorniku.
(2) Predmeti koji mogu služiti razjašnjenju stvari mogu se u toku glavnog pretresa pokazati optuženom, a po potrebi svedocima i veštacima.
(1) Van slučajeva koji su posebno predviđeni u ovom zakonu, zapisnici o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih učesnika u krivičnom delu, kao i zapisnici ili druga pismena o nalazu i mišljenju veštaka, mogu se po odluci veća pročitati samo u ovim slučajevima:
1) ako su ispitana lica umrla, duševno obolela ili se ne mogu pronaći, ili je njihov dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, bolesti ili drugih važnih uzroka;
2) ako svedoci ili veštaci bez zakonskih razloga neće da daju iskaz na glavnom pretresu.
(2) Veće može, uz saglasnost stranaka, odlučiti da se zapisnik o ranijem saslušanju svedoka ili veštaka, odnosno njegov pismeni nalaz i mišljenje pročita iako svedok, odnosno veštak nije prisutan, bez obzira da li je bio pozvan na glavni pretres. Izuzetno, bez saglasnosti stranaka, ali po njihovom saslušanju, veće može odlučiti da se pročita zapisnik o saslušanju svedoka ili veštaka na ranijem glavnom pretresu koji je održan pred istim predsednikom veća iako je protekao rok iz člana 305 stav 3 ovog zakona, ili da se pročita pismeni nalaz i mišljenje stručne ustanove ili državnog organa kad pozvani stručnjak iz te ustanove, odnosno organa koji je izvršio veštačenje nije došao na glavni pretres, ako, s obzirom na ostale izvedene dokaze, oceni da je potrebno da se upozna sa sadržinom zapisnika ili pismenog nalaza i mišljenja. Kad zapisnik, odnosno pismeni nalaz i mišljenje budu pročitani i saslušane primedbe stranaka (član 335), veće će, uzimajući u obzir i ostale izvedene dokaze, odlučiti da li će i neposredno saslušati svedoka ili veštaka.
(3) Zapisnici o ranijem saslušanju lica koja su oslobođena od dužnosti svedočenja (član 227) ne smeju se pročitati ako ta lica nisu uopšte pozvana na glavni pretres ili su na glavnom pretresu izjavila da neće da svedoče. Po završenom dokaznom postupku, veće će odlučiti da se ovi zapisnici izdvoje iz spisa i odvojeno čuvaju (član 83). Ovako će veće postupiti i u pogledu drugih zapisnika i obaveštenja predviđenih u članu 83 ovog zakona, ako nije ranije donesena odluka o njihovom izdvajanju. Protiv rešenja o izdvajanju zapisnika i obaveštenja dozvoljena je posebna žalba. Po pravnosnažnosti rešenja, izdvojeni zapisnici zatvaraju se u poseban omot i predaju istražnom sudiji radi čuvanja odvojeno od ostalih spisa i ne mogu se razgledati ni koristiti u postupku. Izdvajanje zapisnika i obaveštenja mora se izvršiti pre nego što se spisi povodom žalbe protiv presude dostave višem sudu.
(4) Odredba stava 3 ovog člana neće se primenjivati u pogledu zapisnika za koje je na osnovu člana 84 ovog zakona odlučeno da se koriste na glavnom pretresu.
(5) Razlozi zbog čega se čita zapisnik navešće se u zapisniku o glavnom pretresu, a prilikom čitanja će se saopštiti da li je svedok ili veštak zaklet.
U slučajevima iz čl. 317, 328 i 333 ovog zakona, kao i u drugim slučajevima kad je to potrebno, veće može odlučiti da se na glavnom pretresu, pored čitanja zapisnika, reprodukuje snimak ispitivanja, odnosno saslušanja (član 87).
Posle dovršenog saslušanja svakog svedoka ili veštaka i posle čitanja svakog zapisnika ili drugog pismena, zapitaće predsednik veća stranke i oštećenog da li imaju šta da primete.
(1) Po završenom dokaznom postupku, predsednik veća upitaće stranke i oštećenog imaju li kakve predloge za dopunu dokaznog postupka.
(2) Ako niko ne stavi predlog za dopunu dokaznog postupka ili predlog bude odbijen, a veće nađe da je stanje stvari izviđeno, predsednik će objaviti da je dokazni postupak završen.
8. Izmena i proširenje optužbe
(1) Ako tužilac u toku glavnog pretresa nađe da izvedeni dokazi ukazuju da se izmenilo činjenično stanje izneseno u optužnici, on može na glavnom pretresu usmeno izmeniti optužnicu, a može predložiti da se glavni pretres prekine radi pripremanja nove optužnice.
(2) Radi pripremanja odbrane, sud može u takvom slučaju prekinuti glavni pretres.
(3) Ako veće dozvoli prekid glavnog pretresa radi pripremanja nove optužnice, odrediće rok u kome tužilac mora podneti optužnicu. Primerak nove optužnice dostaviće se optuženom, ali prigovor protiv ove optužnice nije dozvoljen. Ako tužilac u ostavljenom roku ne podnese optužnicu, veće će nastaviti glavni pretres na osnovu ranije optužnice.
(1) Ako optuženi u toku glavnog pretresa u zasedanju učini krivično delo ili ako se u toku glavnog pretresa otkrije koje ranije učinjeno krivično delo optuženog, veće će po pravilu po optužbi ovlašćenog tužioca, koja može biti i usmeno iznesena, proširiti glavni pretres i na to delo. Protiv te optužbe nije dozvoljen prigovor.
(2) Radi pripremanja odbrane, sud može u takvom slučaju prekinuti glavni pretres, a može po saslušanju stranaka odlučiti da se za delo iz stava 1 ovog člana posebno sudi.
(3) Ako je za presuđenje dela iz stava 1 ovog člana nadležan viši sud, veće će po saslušanju tužioca odlučiti da li će i predmet po kome vodi glavni pretres ustupiti nadležnom višem sudu radi presuđenja.
9. Reč stranaka
Po završenom dokaznom postupku, predsednik veća daje reč strankama, oštećenom i braniocu. Prvo govori tužilac, zatim oštećeni, branilac, pa optuženi.
Tužilac će u svojoj reči izneti svoju ocenu dokaza izvedenih na glavnom pretresu, zatim će izložiti svoje zaključe o činjenicama važnim za odluku i staviće i obrazložiti svoj predlog o krivičnoj odgovornosti optuženog, o odredbama krivičnog zakona koje bi se imale primeniti, kao i o olakšavajućim i otežavajućim okolnostima koje bi trebalo uzeti u obzir prilikom odmeravanja kazne. Tužilac ne može stavljati određeni predlog o visini kazne, ali može predložiti da se izrekne sudska opomena ili uslovna osuda.
Oštećeni ili njegov punomoćnik može u svojoj reči obrazložiti imovinskopravni zahtev i ukazati na dokaze o krivičnoj odgovornosti optuženog.
(1) Branilac ili sam optuženi izložiće u svojoj reči odbranu i može se osvrnuti na navode tužioca i oštećenog.
(2) Posle branioca, optuženi ima pravo da sam govori, da se izjasni da li usvaja odbranu branioca i da je dopuni.
(3) Tužilac i oštećeni imaju pravo da odgovore na odbranu, a branilac, odnosno optuženi da se osvrne na te odgovore.
(4) Poslednja reč uvek pripada optuženom.
(1) Reč stranaka ne može se ograničiti na određeno vreme.
(2) Predsednik veća može, po prethodnoj opomeni, prekinuti lice koje u svojoj reči vređa javni red i moral ili vređa drugoga ili se upušta u ponavljanja ili izlaganja koja očigledno nemaju veze sa predmetom. U zapisniku o glavnom pretresu mora se navesti da je reč bila prekinuta i zašto je bila prekinuta.
(3) Kad optužbu zastupa više lica ili odbranu više branilaca, izlaganja se ne mogu ponavljati. Zastupnici optužbe, odnosno odbrane po međusobnom sporazumu odabraće pitanja o kojima će govoriti.
(4) Posle svih završnih govora, predsednik veća je dužan da upita želi li još ko šta da izjavi.
Glava XXII
PRESUDA
1. Izricanje presude
(1) Ako sud u toku većanja ne nađe da treba ponovo otvoriti glavni pretres radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih pitanja, izreći će presudu.
(2) Presuda se izriče i objavljuje u ime naroda.
(1) Presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj, odnosno na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.
(2) Sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne ocene dela.
(1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu.
(2) Sud je dužan da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima i da na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica dokazana.
2. Vrste presuda
(1) Presudom se optužba odbija ili se optuženi oslobađa od optužbe ili se oglašava krivim.
(2) Ako optužba obuhvata više krivičnih dela, u presudi će se izreći da li se i za koje delo optužba odbija ili se optuženi oslobađa od optužbe ili se oglašava krivim.
Presudu kojom se optužba odbija sud će izreći:
1) ako za presuđenje sud nije stvarno nadležan;
2) ako je postupak vođen bez zahteva ovlašćenog tužioca;
3) ako je tužilac od započinjanja pa do završetka glavnog pretresa odustao od optužbe;
4) ako nije bilo potrebnog odobrenja ili ako je nadležni državni organ odustao od odobrenja;
5) ako je optuženi za isto delo već pravnosnažno osuđen, oslobođen od optužbe, ili je postupak protiv njega rešenjem pravnosnažno obustavljen a ne radi se o rešenju o obustavljanju postupa iz člana 402 ovog zakona;
6) ako je optuženi aktom amnestije ili pomilovanja oslobođen od gonjenja ili se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti, ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje.
Presudu kojom se optuženi oslobađa od optužbe sud će izreći:
1) ako delo za koje se optužuje po zakonu nije krivično delo;
2) ako ima okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost;
3) ako nije dokazano da je optuženi učinio delo za koje se optužuje.
(1) U presudi u kojoj se optuženi oglašava krivim, sud će izreći:
1) za koje se delo oglašava krivim, uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, kao i onih od kojih zavisi primena određene odredbe krivičnog zakona;
2) zakonski naziv krivičnog dela i koje su odredbe krivičnog zakona primenjene;
3) na kakvu se kaznu osuđuje optuženi ili se po odredbama krivičnog zakona oslobađa od kazne;
4) odluku o uslovnoj osudi;
5) odluku o merama bezbednosti i o oduzimanju imovinske koristi;
6) odluku o uračunavanju pritvora ili već izdržane kazne;
7) odluku o troškovima krivičnog postupka, o imovinskopravnom zahtevu, kao i o tome da se pravnosnažna presuda ima objaviti putem štampe, radija ili televizije.
(2) Ako je optuženi osuđen na novčanu kaznu, u presudi će se naznačiti rok u kome se novčana kazna ima platiti i način zamene novčane kazne u slučaju da se novčana kazna ni prinudnim putem ne može naplatiti.
3. Objavljivanje presude
(1) Pošto je sud izrekao presudu, predsednik veća će je odmah objaviti. Ako sud nije u mogućnosti da istog dana po završetku glavnog pretresa izrekne presudu, odložiće objavljivanje presude najviše za tri dana i odrediće vreme i mesto objavljivanja presude.
(2) Predsednik veća će u prisustvu stranaka, njihovih zakonskih zastupnika, punomoćnika i branioca javno pročitati izreku i saopštiti ukratko razloge presude.
(3) Objavljivanje će se izvršiti i kad stranka, zakonski zastupnik, punomoćnik ili branilac nije prisutan. Veće može narediti da optuženom, koji je odsutan, presudu usmeno saopšti predsednik veća ili da mu se presuda samo dostavi.
(4) Ako je javnost na glavnom pretresu bila isključena, izreka presude će se uvek pročitati u javnom zasedanju. Veće će odlučiti da li će i ukoliko isključiti javnost prilikom objavljivanja razloga presude.
(5) Svi prisutni saslušaće čitanje izreke presude stojeći.
(1) Kad izrekne presudu kojom se optuženi osuđuje na pet godina zatvora ili težu kaznu, veće će odrediti pritvor ako se optuženi već ne nalazi u pritvoru.
(2) Kad izrekne presudu na manju kaznu zatvora, veće će odrediti pritvor pod uslovima iz člana 191 stav 2 tač. 1, 3 i 4 ovog zakona, a ukinuće pritvor ako se optuženi već nalazi u pritvoru a više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen.
(3) Pritvor će veće uvek ukinuti i narediti da se optuženi pusti na slobodu ako je oslobođen od optužbe, ili je oglašen krivim a oslobođen je od kazne, ili je osuđen samo na novčanu kaznu, ili mu je izrečena sudska opomena ili uslovna osuda, ili je zbog uračunavanja pritvora kaznu već izdržao, ili ako je optužba odbijena, osim u slučaju kad je odbijena zbog nenadležnosti suda.
(4) Za određivanje ili ukidanje pritvora posle objavljivanja presude do njene pravnosnažnosti primenjivaće se odredba stava 2 ovog člana. Odluku donosi veće prvostepenog suda (član 23 stav 6).
(5) Pre donošenja rešenja kojim se određuje ili ukida pritvor u slučajevima iz st. 2 i 4 ovog člana saslušaće se javni tužilac kad se postupak vodi po njegovom zahtevu.
(6) Ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz st. 1 i 2 ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora. Posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor. Žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja.
(7) Pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do pravnosnažnosti presude, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi.
(8) Kad sud izrekne kaznu zatvora, može se optuženi koji se nalazi u pritvoru rešenjem predsednika veća uputiti u ustanovu za izdržavanje kazne i pre pravnosnažnosti presude, ako on to zahteva.
(1) Po objavljivanju presude, predsednik veća će poučiti stranke o pravu na žalbu, kao i o pravu na odgovor na žalbu.
(2) Ako je optuženom izrečena uslovna osuda, upozoriće ga predsednik na značaj uslovne osude i na uslove kojih se mora pridržavati.
(3) Predsednik veća će upozoriti stranke da do pravnosnažnog okončanja postupka o svakoj promeni adrese obaveste sud.
(1) Ako je optuženi oslobođen od optužbe zato što nije dokazano da je učinio delo za koje se optužuje (član 350 tačka 3), javni tužilac može odmah po objavljivanju presude dati usmeno izjavu da se odriče prava na žalbu i podneti novu optužnicu, a može to učiniti pismeno u roku od osam dana od dana objavljivanja presude, ako smatra da izvedeni dokazi ukazuju da je u pitanju drugo krivično delo a ne ono koje je sadržano u ranijoj optužnici, a to drugo krivično delo nije teže od krivičnog dela iz ranije optužnice.
(2) U slučaju iz stava 1 ovog člana, glavni pretres će se ponovo otvoriti pred istim većem i postupak nastaviti na osnovu nove optužnice protiv koje prigovor nije dozvoljen. Radi pripremanja odbrane sud može prekinuti glavni pretres.
(3) Ranije izvedeni dokazi neće se ponovo izvoditi, osim u slučajevima predviđenim u članu 305 ovog zakona ili ako veće nađe da je potrebno da se pojedini dokazi ponovo izvedu.
(4) Pismeno izrađena presuda kojom je optuženi oslobođen od ranije optužbe dostaviće se strankama samo na njihov zahtev. Protiv ove presude žalba nije dozvoljena.
(5) Ako povodom nove optužnice bude donesena presuda kojom se optuženi oslobađa od optužbe, odredbe ovog člana ne mogu se ponovo primeniti.
4. Pismena izrada i dostavljanje presude
(1) Presuda koja je objavljena mora se pismeno izraditi u roku od osam dana po objavljivanju, a u složenim stvarima izuzetno u roku od petnaest dana. Ako presuda nije izrađena u tim rokovima, predsednik veća je dužan da obavesti predsednika suda zbog čega to nije učinjeno. Predsednik suda će po potrebi preduzeti mere da se presuda što pre izradi.
(2) Presudu potpisuju predsednik veća i zapisničar.
(3) Overeni prepis presude dostaviće se tužiocu, a optuženom i braniocu saglasno članu 123 ovog zakona. Ako se optuženi nalazi u pritvoru, overeni prepisi presude moraju biti poslati u rokovima predviđenim u stavu 1 ovog člana.
(4) Optuženom, privatnom tužiocu i oštećenom kao tužiocu dostaviće se i uputstvo o pravu na žalbu.
(5) Overeni prepis presude sud će sa uputstvom o pravu na žalbu dostaviti oštećenom ako ima pravo na žalbu, licu čiji je predmet oduzet tom presudom (član 69 stav 2 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), kao i pravnom licu prema kome je izrečeno oduzimanje imovinske koristi. Oštećenom koji nema pravo na žalbu prepis presude će se dostaviti u slučaju iz člana 61 stav 2 ovog zakona sa uputstvom o pravu na traženje povraćaja u pređašnje stanje. Pravnosnažna presuda će se dostavi oštećenom ako on to zahteva.
(6) Ako je sud primenom odredaba o odmeravanju jedinstvene kazne za krivična dela u sticaju izrekao kaznu uzimajući u obzir i presude koje su doneli i drugi sudovi, dostaviće overeni prepis pravnosnažne presude tim sudovima.
(1) Pismeno izrađena presuda mora potpuno da odgovara presudi koja je objavljena. Presuda mora imati uvod, izreku i obrazloženje.
(2) Uvod presude sadrži: naznačenje da se presuda izriče u ime naroda, naziv suda, ime i prezime predsednika i članova veća i zapisničara, ime i prezime optuženog, krivično delo za koje je optužen i da li je bio prisutan na glavnom pretresu, dan glavnog pretresa i da li je glavni pretres bio javan, ime i prezime tužioca, branioca, zakonskog zastupnika i punomoćnika koji su bili prisutni na glavnom pretresu i dan objavljivanja izrečene presude.
(3) Izreka presude sadrži lične podate o optuženom (član 218 stav 1) i odluku kojom se optuženi oglašava krivim za delo za koje je optužen ili kojom se oslobađa od optužbe za to delo ili kojom se optužba odbija.
(4) Ako je optuženi oglašen krivim, izreka presude mora obuhvatiti potrebne podatke navedene u članu 351 ovog zakona, a ako je oslobođen od optužbe ili je optužba odbijena, izreka presude mora obuhvatiti opis dela za koje je optužen i odluku o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu ako je bio postavljen.
(5) U slučaju sticaja krivičnih dela sud će u izreku presude uneti kazne utvrđene za svako pojedino krivično delo, a zatim kaznu koja je izrečena za sva dela u sticaju.
(6) U obrazloženju presude sud će izneti razloge za svaku tačku presude.
(7) Sud će određeno i potpuno izneti koje činjenice i iz kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući pri tome naročito ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio da se ne sasluša neposredno svedok ili veštak čiji je iskaz, odnosno pismeni nalaz i mišljenje pročitan bez saglasnosti stranaka (član 333 stav 2), kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično delo i krivična odgovornost optuženog i pri primenjivanju određenih odredaba krivičnog zakona na optuženog i njegovo delo.
(8) Ako je optuženi osuđen na kaznu, u obrazloženju će se navesti koje je okolnosti sud uzeo u obzir pri odmeravanju kazne. Posebno će sud obrazložiti kojim se razlozima rukovodio kad je našao da postoji osobito težak slučaj ili da treba izreći strožu kaznu od propisane (član 46 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), ili kad je našao da kaznu treba ublažiti ili optuženog osloboditi od kazne ili izreći uslovnu osudu ili da treba izreći meru bezbednosti ili oduzimanje imovinske koristi.
(9) Ako se optuženi oslobađa od optužbe, u obrazloženju će se naročito navesti iz kojih se razloga navedenih u članu 350 ovog zakona to čini.
(10) U obrazloženju presude kojom se optužba odbija sud se neće upuštati u ocenu glavne stvari, nego će se ograničiti samo na razloge za odbijanje optužbe.
(1) Pogreške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne pogreške u pisanju i računanju, nedostatke u obliku i nesaglasnosti pismeno izrađene presude sa izvornikom ispraviće, posebnim rešenjem, predsednik veća, na zahtev stranaka ili po službenoj dužnosti.
(2) Ako postoji nesaglasnost između pismeno izrađene presude i njenog izvornika u pogledu podataka iz člana 351 stav 1 tač. 1 do 5 i tačka 7 ovog zakona, rešenje o ispravci dostaviće se licima navedenim u članu 356 ovog zakona. U tom slučaju rok za žalbu protiv presude teče od dana dostavljanja tog rešenja protiv koga posebna žalba nije dozvoljena.
V. Postupak po pravnim lekovima
Glava XXIII
REDOVNI PRAVNI LEKOVI
1. Žalba na presudu prvostepenog suda
a) Pravo na izjavljivanje žalbe
(1) Protiv presude donesene u prvom stepenu ovlašćena lica mogu izjaviti žalbu u roku od petnaest dana od dana dostavljanja prepisa presude.
(2) Blagovremeno izjavljena žalba ovlašćenog lica odlaže izvršenje presude.
(1) Žalbu mogu izjaviti stranke, branilac, zakonski zastupnik optuženog i oštećeni.
(2) U korist optuženog žalbu mogu izjaviti i njegov bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojilac, usvojenik, brat, sestra i hranilac. Rok za žalbu i u tom slučaju teče od dana kad je optuženom, odnosno njegovom braniocu dostavljen prepis presude.
(3) Javni tužilac može izjaviti žalbu kako na štetu tako i u korist optuženog.
(4) Oštećeni može pobijati presudu samo zbog odluke suda o troškovima krivičnog postupka, ali ako je javni tužilac preuzeo gonjenje od oštećenog kao tužioca (član 63 stav 2), oštećeni može izjaviti žalbu zbog svih osnova zbog kojih se presuda može pobijati (član 363).
(5) Žalbu može izjaviti i lice čiji je predmet oduzet (član 69 stav 2 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) ili od koga je oduzeta imovinska korist pribavljena krivičnim delom (član 85 stav 2 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), kao i organizacija, odnosno zajednica kojoj je izrečeno oduzimanje imovinske koristi (član 87 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije).
(6) Branilac i lica iz stava 2 ovog člana mogu izjaviti žalbu i bez naročitog ovlašćenja optuženog, ali ne i protiv njegove volje, osim kad je optuženom izrečena smrtna kazna.
(1) Optuženi se može odreći prava na žalbu samo pošto mu je presuda dostavljena. Optuženi se i pre toga može odreći prava na žalbu ako su se tužilac i oštećeni, kad ima pravo da izjavi žalbu zbog svih osnova (član 360 stav 4), odrekli prava na žalbu, osim ako bi optuženi po presudi imao da izdržava kaznu zatvora. Do donošenja odluke drugostepenog suda, optuženi može odustati od već izjavljene žalbe. Optuženi može odustati i od žalbe koju su izjavili njegov branilac ili lica navedena u članu 360 stav 2 ovog zakona.
(2) Tužilac i oštećeni mogu se odreći prava na žalbu od časa objavljivanja presude pa do isteka roka za izjavu žalbe, a mogu do donošenja odluke drugostepenog suda odustati od već izjavljene žalbe.
(3) Odricanje i odustajanje od žalbe ne može se opozvati.
(4) Optuženi se ne može odreći prava na žalbu niti odustati od već izjavljene žalbe ako mu je izrečena smrtna kazna.
b) Sadržaj žalbe
(1) Žalba treba da sadrži:
1) označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba;
2) osnov za pobijanje presude (član 363);
3) obrazloženje žalbe;
4) predlog da se pobijana presuda potpuno ili delimično ukine ili preinači;
5) na kraju, potpis lica koje izjavljuje žalbu.
(2) Ako je žalbu izjavio optuženi ili drugo lice iz člana 360 stav 2 ovog zakona a optuženi nema branioca, ili ako je žalbu izjavio oštećeni, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac koji nema punomoćnika, a žalba nije sastavljena u skladu sa odredbama stava 1 ovog člana, prvostepeni sud će pozvati žalioca da u određenom roku dopuni žalbu pismenim podneskom ili na zapisniku kod tog suda. Ako se žalilac ovom pozivu ne odazove, sud će odbaciti žalbu ako ne sadrži podatke iz tač. 2, 3 i 5 stava 1 ovog člana, a ako žalba ne sadrži podatak iz tačke 1 stava 1 ovog člana, odbaciće se ako se ne može utvrditi na koju se presudu odnosi. Ako je žalba izjavljena u korist optuženog, sud će je dostaviti drugostepenom sudu ako se može utvrditi na koju se presudu odnosi, a ako se to ne može utvrditi, sud će žalbu odbaciti.
(3) Ako je žalbu izjavio oštećeni, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac koji ima punomoćnika ili javni tužilac, a žalba ne sadrži podatke iz tač. 2, 3 i 5 stava 1 ovog člana ili ako žalba ne sadrži podatak iz tačke 1 stava 1 ovog člana a ne može se utvrditi na koju se presudu odnosi, sud će žalbu odbaciti. Žalbu sa ovim nedostacima izjavljenu u korist optuženog koji ima branioca sud će dostaviti drugostepenom sudu ako se može utvrditi na koju se presudu odnosi, a ako se to ne može utvrditi, sud će žalbu odbaciti.
(4) U žalbi se mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi, ali je žalilac dužan da navede razloge zašto ih ranije nije izneo. Pozivajući se na nove činjenice, žalilac je dužan da navede dokaze kojima bi se te činjenice imale dokazati, a pozivajući se na nove dokaze, dužan je da navede činjenice koje pomoću tih dokaza želi da dokaže.
v) Osnovi zbog kojih se presuda može pobijati
Presuda se može pobijati:
1) zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka;
2) zbog povrede krivičnog zakona;
3) zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja;
4) zbog odluke o krivičnim sankcijama, oduzimanju imovinske koristi, troškovima krivičnog postupka, imovinskopravnim zahtevima, kao i zbog odluke o objavljivanju presude putem štampe, radija ili televizije.
(1) Bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji:
1) ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u izvršenju presude učestvovao sudija ili sudija-porotnik koji nije sudelovao na glavnom pretresu ili koji je pravnosnažnom odlukom izuzet od suđenja;
2) ako je na glavnom pretresu sudelovao sudija ili sudija-porotnik koji se morao izuzeti (član 39 tač. 1 do 5);
3) ako je glavni pretres održan bez lica čije je prisustvo na glavnom pretresu po zakonu obavezno, ili ako je optuženom, braniocu, oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu upotrebljava svoj jezik i da na svom jeziku prati tok glavnog pretresa (član 7);
4) ako je protivno zakonu bila isključena javnost na glavnom pretresu;
5) ako je sud povredio propise krivičnog postupa po pitanju da li postoji optužba ovlašćenog tužioca ili odobrenje nadležnog organa;
6) ako je presudu doneo sud koji zbog stvarne nenadležnosti nije mogao suditi u toj stvari ili ako je sud nepravilno odbio optužbu zbog stvarne nenadležnosti;
7) ako sud svojom presudom nije potpuno rešio predmet optužbe;
8) ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakona ne može zasnivati presuda, osim ako je, s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda;
9) ako je optužba prekoračena (član 346 stav 1);
10) ako je presudom povređena odredba člana 378 ovog zakona;
11) ako je izreka presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama ili su ti razlozi potpuno nejasni ili u znatnoj meri protivrečni, ili ako o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onog što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika.
(2) Bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji i ako sud za vreme pripremanja glavnog pretresa ili u toku pretresa, ili prilikom donošenja presude nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona ili je na glavnom pretresu povredio pravo odbrane, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude.
Povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju:
1) da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo;
2) da li ima okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost;
3) da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena;
4) da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti;
5) da li je odlukom o kazni, uslovnoj osudi ili sudskoj opomeni, odnosno odlukom o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi prekoračeno ovlašćenje koje sud ima po zakonu;
6) da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržane kazne.
(1) Presuda se može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja kad je sud neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio ili je nije utvrdio.
(2) Nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi.
(1) Presuda, odnosno rešenje o sudskoj opomeni može se pobijati zbog odluke o kazni, uslovnoj osudi i sudskoj opomeni kad tom odlukom nije prekoračeno zakonsko ovlašćenje (član 365 tačka 5), ali sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja i zbog toga što je sud primenio ili nije primenio odredbe o ublažavanju kazne, o oslobođenju od kazne, o uslovnoj osudi ili o sudskoj opomeni iako su za to postojali zakonski uslovi.
(2) Odluka o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi može se pobijati ako ne postoji povreda zakona iz člana 365 tačka 5 ovog zakona, ali je sud nepravilno doneo ovu odluku ili nije izrekao meru bezbednosti, odnosno oduzimanje imovinske koristi, iako su za to postojali zakonski uslovi. Iz istih razloga može se pobijati odluka o troškovima krivičnog postupka.
(3) Odluka o imovinskopravnim zahtevima, kao i odluka o objavljivanju presude putem štampe, radija ili televizije može se pobijati kad je sud o ovim pitanjima doneo odluku protivno zakonskim odredbama.
g) Postupak po žalbi
(1) Žalba se podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud, kao i za protivnu stranku i branioca radi davanja odgovora.
(2) Neblagovremenu (član 382) i nedozvoljenu (član 383) žalbu odbaciće rešenjem predsednik veća prvostepenog suda.
Primerak žalbe dostaviće prvostepeni sud protivnoj stranci (čl 123 i 124), koja može u roku od osam dana od dana prijema podneti sudu odgovor na žalbu. Žalbu i odgovor na žalbu, sa svim spisima, prvostepeni sud će dostaviti drugostepenom sudu.
(1) Kad spisi po žalbi stignu drugostepenom sudu, predsednik žalbenog veća određuje sudiju izvestioca. Ako se radi o krivičnom delu za koje se goni po zahtevu javnog tužioca, sudija izvestilac će spise dostaviti nadležnom javnom tužiocu koji je dužan da ih razmotri i bez odlaganja vrati sudu.
(2) Javni tužilac može, vraćajući spise, staviti svoj predlog ili izjaviti da će predlog staviti na sednici veća.
(3) Kad javni tužilac vrati spise, predsednik veća će zakazati sednicu veća. O sednici veća obavestiće se javni tužilac.
(4) Sudija izvestilac može, po potrebi, od prvostepenog suda pribaviti izveštaj o povredama odredaba krivičnog postupka, a može preko tog suda ili istražnog sudije suda na čijem se području radnja ima izvršiti ili na drugi način proveriti navode žalbe u pogledu novih dokaza i novih činjenica, ili od drugih organa ili organizacija pribaviti potrebne izveštaje ili spise.
(5) Ako sudija izvestilac utvrdi da se u spisima nalaze zapisnici i obaveštenja predviđena u članu 83 ovog zakona, dostaviće spise prvostepenom sudu, pre održavanje sednice drugostepenog veća, da predsednik prvostepenog veća donese rešenje o njihovom izdvajanju iz spisa i po pravnosnažnosti rešenja da ih u zatvorenom omotu preda istražnom sudiji radi čuvanja odvojeno od ostalih spisa.
(1) O sednici veća obavestiće se onaj optuženi i njegov branilac, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac koji je u roku predviđenom za žalbu ili za odgovor na žalbu zahtevao da bude obavešten o sednici ili je predložio održavanje pretresa pred drugostepenim sudom (čl. 373 do 375). Predsednik veća ili veće može odlučiti da se o sednici veća obaveste stranke i kad nisu to zahtevale ili da se o sednici obavesti i stranka koja to nije zahtevala, ako bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.
(2) Ako je optuženi u pritvoru ili na izdržavanju kazne a ima branioca, obezbediće se prisustvo optuženog samo ako predsednik veća ili veće nađe da je to celishodno.
(3) Sednica veća počinje izveštajem sudije izvestioca o stanju stvari. Veće može od stranaka koje prisustvuju sednici zatražiti potrebna objašnjenja u vezi sa žalbenim navodima. Stranke mogu predložiti da se radi dopune izveštaja pročitaju pojedini spisi i mogu, po dozvoli predsednika veća, dati potrebna objašnjenja za svoje stavove iz žalbe, odnosno prigovora na žalbu ne ponavljajući ono što je sadržano u izveštaju.
(4) Nedolazak stranaka koje su uredno obaveštene ne sprečava održavanje sednice veća. Ako optuženi nije izvestio sud o promeni boravišta ili stana, može se održati sednica veća, iako optuženi o sednici nije bio obavešten.
(5) Na sednici veća kojoj prisustvuju stranke javnost se može isključiti samo pod uslovima određenim ovim zakonom (čl. 288 do 290).
(6) Zapisnik o sednici veća priključuje se spisima prvostepenog i drugostepenog suda.
(7) Rešenja iz čl. 382 i 383 ovog zakona mogu se doneti i bez obaveštavanja stranaka o sednici veća.
(1) Drugostepeni sud donosi odluku u sednici veća ili na osnovu održanog pretresa.
(2) Da li će održati pretres odlučuje drugostepeni sud u sednici veća.
(1) Pretres pred drugostepenim sudom održaće se samo ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi i ako postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres.
(2) Na pretres pred drugostepenim sudom pozivaju se optuženi i njegov branilac, tužilac, oštećeni, zakonski zastupnici i punomoćnici oštećenog, oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca, kao i oni svedoci i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju.
(3) Ako je optuženi u pritvoru, predsednik veća drugostepenog suda preduzeće što je potrebno da se optuženi dovede na pretres.
(4) Ako oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac ne dođe na pretres pred drugostepenim sudom, neće se primeniti odredba člana 299 stav 2 ovog zakona.
(1) Pretres pred drugostepenim sudom počinje izveštajem izvestioca koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti žalbe.
(2) Po predlogu ili po službenoj dužnosti pročitaće se presuda ili deo presude na koji se odnosi žalba, a po potrebi i zapisnik o glavnom pretresu.
(3) Posle toga pozvaće se žalilac da obrazloži žalbu, a onda protivnik da mu odgovori. Optuženi i njegov branilac imaju uvek poslednju reč.
(4) Stranke mogu na pretresu iznositi nove dokaze i činjenice.
(5) Tužilac može, s obzirom na rezultat pretresa, u celini ili delimično odustati od optužnice ili izmeniti optužnicu u korist optuženog. Ako je javni tužilac odustao od optužnice u celini, oštećeni ima prava predviđena u članu 61 ovog zakona.
d) Granice ispitivanja prvostepene presude
(1) Drugostepeni sud ispituje presudu u onom delu u kojem se pobija žalbom, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati:
1) da li postoji povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 364 stav 1, tač. 1, 5, 6, 8 do 11 ovog zakona i da li je glavni pretres protivno odredbama ovog zakona održan u odsustvu optuženog, a u slučaju obavezne odbrane i u odsustvu branioca optuženog;
2) da li je na štetu optuženog povređen krivični zakon (član 365).
(2) Ako žalba izjavljena u korist optuženog ne sadrži podatke iz člana 362 stav 1 tač. 2 i 3 ovog zakona, ograničiće se drugostepeni sud na ispitivanje povreda iz tač. 1 i 2 stava 1 ovog člana, kao i na ispitivanje odluke o kazni, merama bezbednosti i oduzimanju imovinske koristi (član 367).
Na povredu zakona iz člana 364 stav 1 tačka 2 ovog zakona žalilac se može pozvati u žalbi samo ako tu povredu nije mogao izneti u toku glavnog pretresa, ili je izneo ali je prvostepeni sud nije uzeo u obzir.
Ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u odnosu na pravnu ocenu dela i na krivičnu sankciju.
Žalba zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili zbog povrede krivičnog zakona izjavljena u korist optuženog sadrži u sebi i žalbu zbog odluke o kazni, merama bezbednosti i oduzimanju imovinske koristi (član 367).
đ) Odluke drugostepenog suda po žalbi
(1) Drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održanog pretresa odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, ili odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi presudu suda prvog stepena, ili ukinuti ovu presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odluku, ili preinačiti prvostepenu presudu.
(2) O svim žalbama protiv iste presude drugostepeni sud odlučuje jednom odlukom.
Žalba će se odbaciti rešenjem kao neblagovremena ako se utvrdi da je podneta posle zakonskog roka.
Žalba će se odbaciti rešenjem kao nedozvoljena ako se utvrdi da je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za podnošenje žalbe ili lice koje se odreklo od žalbe ili ako se utvrdi odustanak od žalbe ili da je posle odustanka ponovo izjavljena žalba ili ako žalba po zakonu nije dozvoljena.
Drugostepeni sud će presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi presudu suda prvog stepena kad utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija niti povrede zakona iz člana 376 stav 1 ovog zakona.
(1) Drugostepeni sud će uvažavajući žalbu ili po službenoj dužnosti rešenjem ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet na ponovno suđenje ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka osim slučajeva iz člana 387 stav 1 ovog zakona, ili ako smatra da zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja treba narediti novi glavni pretres pred prvostepenim sudom.
(2) Drugostepeni sud može narediti da se novi glavni pretres pred prvostepenim sudom održi pred potpuno izmenjenim većem.
(3) Drugostepeni sud može i samo delimično ukinuti prvostepenu presudu ako se pojedini delovi presude mogu izdvojiti bez štete za pravilno presuđenje.
(4) Ako se optuženi nalazi u pritvoru, drugostepeni sud će ispitati da li još postoje razlozi za pritvor i doneće rešenje o produženju ili ukidanju pritvora. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
(1) Ako drugostepeni sud prilikom razmatranja žalbe ustanovi da je za suđenje u prvom stepenu stvarno nadležan, ukinuće prvostepenu presudu, predmet uputiti veću istog suda i o tome obavestiti prvostepeni sud.
(2) Ali ako je izjavljena samo žalba u korist optuženog, a utvrdi se da je za suđenje u prvom stepenu nadležan viši sud, ne može se samo iz tog razloga ukinuti prvostepena presuda.
(1) Drugostepeni sud će uvažavajući žalbu ili po službenoj dužnosti presudom preinačiti prvostepenu presudu ako utvrdi da su odlučne činjenice u prvostepenoj presudi pravilno utvrđene i da se s obzirom na utvrđeno činjenično stanje po pravilnoj primeni zakona ima doneti drukčija presuda, a prema stanju stvari i u slučaju povrede iz člana 364 stav 1 tač. 5, 9 i 10 ovog zakona.
(2) Ako drugostepeni sud nađe da postoje zakonski uslovi za izricanje sudske opomene, preinačiće rešenjem prvostepenu presudu i izreći će sudsku opomenu.
(3) Ako su se zbog preinačenja prvostepene presude stekli uslovi da se odredi, odnoso ukine pritvor na osnovu člana 353 st. 1 i 3 ovog zakona, drugostepeni sud će o tome doneti posebno rešenje protiv koga nije dozvoljena žalba.
(1) U obrazloženju presude, odnosno rešenja, drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode i da iznese povrede zakona koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.
(2) Kad se prvostepena presuda ukida zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, u obrazloženju treba navesti koje su odredbe povređene i u čemu se povrede sastoje (član 364).
(3) Kad se prvostepena presuda ukida zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, navešće se u čemu se sastoje nedostaci u utvrđivanju činjeničnog stanja, odnosno zašto su novi dokazi i činjenice važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke.
(1) Drugostepeni sud vratiće sve spise sudu prvog stepena sa dovoljnim brojem overenih prepisa svoje odluke radi predaje strankama i drugim zainteresovanim licima.
(2) Ako je optuženi u pritvoru, drugostepeni sud je dužan da svoju odluku sa spisima dostavi sudu prvog stepena najdocnije u roku od tri meseca od dana kad je primio spise od tog suda.
(1) Prvostepeni sud kome je predmet upućen na suđenje uzeće za osnovu raniju optužnicu. Ako je presuda prvostepenog suda delimično ukinuta, prvostepeni sud će za osnovu uzeti samo onaj deo optužbe koji se odnosi na ukinuti deo presude.
(2) Na novom glavnom pretresu stranke mogu isticati nove činjenice i iznositi nove dokaze.
(3) Prvostepeni sud je dužan da izvede sve procesne radnje i raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svojoj odluci.
(4) Pri izricanju nove presude prvostepeni sud je vezan zabranom propisanom u članu 378 ovog zakona.
(5) Ako je optuženi u pritvoru, veće prvostepenog suda dužno je da postupi po članu 199 stav 2 ovog zakona.
2. Žalba na presudu drugostepenog suda
(1) Protiv presude drugostepenog suda dozvoljena je žalba sudu koji odlučuje u trećem stepenu samo u sledećim slučajevima:
1) ako je drugostepeni sud izrekao smrtnu kaznu ili kaznu zatvora od dvadeset godina, ili ako je potvrdio presudu prvostepenog suda kojom je izrečena takva kazna;
2) ako je drugostepeni sud na osnovu održanog pretresa utvrdio činjenično stanje drukčije nego prvostepeni sud i na tako utvrđenom činjeničnom stanju zasnovao svoju presudu;
3) ako je drugostepeni sud preinačio presudu prvostepenog suda kojom je optuženi oslobođen od optužbe i izrekao presudu kojom se optuženi oglašava krivim.
(2) O žalbi protiv drugostepene presude rešava sud trećeg stepena u sednici veća shodno odredbama koje važe za postupak u drugom stepenu. Pred ovim sudom ne može se održati pretres.
(3) Odredbe člana 380 ovog zakona primeniće se i na saoptuženog koji nije imao pravo da izjavi žalbu protiv drugostepene presude.
3. Žalba Saveznom sudu
(1) Protiv presude republičkog vrhovnog suda, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda ili Vrhovnog vojnog suda, kojom je izrečena smrtna kazna, ili kojom je potvrđena presuda o izricanju smrtne kazne za krivično delo utvrđeno saveznim zakonom, dozvoljena je žalba Saveznom sudu.
(2) U postupku pred Saveznim sudom shodno se primenjuju odredbe koje važe za postupak u drugom stepenu, ali se pred tim sudom ne može održati pretres. Odredba člana 380 ovog zakona primeniće se i na saoptuženog koji nije imao pravo da izjavi žalbu Saveznom sudu protiv presude za krivično delo utvrđeno saveznim zakonom.
(1) Ako je pored žalbe protiv drugostepene presude za čije rešenje bi bio nadležan Savezni sud (član 392 stav 1) izjavljena i žalba u pogledu istog optuženog ili u pogledu saoptuženog za čije rešenje je nadležan sud u republici, odnosno autonomnoj pokrajini, odnosno Vrhovni vojni sud (član 391 stav 1 tač. 1 do 3), o svim izjavljenim žalbama odlučiće nadležni sud u republici, odnosno autonomnoj pokrajini, odnosno Vrhovni vojni sud.
(2) Ako u slučaju iz stava 1 ovog člana sud trećeg stepena potvrdi odluku drugostepenog suda o smrtnoj kazni za krivično delo utvrđeno saveznim zakonom ili ako izrekne smrtnu kaznu za takvo delo, o žalbi izjavljenoj u pogledu optuženog koji je osuđen na ovu kaznu odlučiće u poslednjem stepenu Savezni sud.
4. Žalba na rešenje
(1) Protiv rešenja istražnog sudije i protiv drugih rešenja suda donesenih u prvom stepenu, stranke i lica čija su prava povređena mogu izjaviti žalbu uvek kad u ovom zakonu nije izrično određeno da žalba nije dozvoljena.
(2) Protiv rešenja veća donesenog pre i u toku istrage nije dozvoljena žalba, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
(3) Rešenja koja se donose radi pripremanja glavnog pretresa i presude mogu se pobijati samo u žalbi na presudu.
(4) Protiv rešenja republičkog vrhovnog suda, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda žalba nije dozvoljena.
(1) Žalba se podnosi sudu koji je doneo rešenje.
(2) Ako ovim zakonom nije drukčije određeno, žalba na rešenje podnosi se u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja.
Ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, podnošenjem žalbe na rešenje odlaže se izvršenje rešenja protiv koga je izjavljena žalba.
(1) O žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
(2) O žalbi protiv rešenja istražnog sudije odlučuje veće istog suda (član 23 stav 6), ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
(3) Rešavajući o žalbi sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti i po potrebi predmet uputiti na ponovno odlučivanje.
(4) Ispitujući žalbu sud će po službenoj dužnosti paziti da li je za donošenje rešenja prvostepeni sud bio stvarno nadležan, odnosno da li je rešenje doneo ovlašćeni organ.
(1) Na postupak po žalbi na rešenje shodno će se primenjivati odredbe čl. 360, 362, 368, 370 st. 1, 4 i 5, čl. 378 i 380 ovog zakona.
(2) Ako je žalba izjavljena protiv rešenja iz člana 494 ovog zakona, o sednici veća obaveštava se javni tužilac, a ostala lica – pod uslovima predviđenim u članu 371 ovog zakona.
Ako ovim zakonom nije drugačije određeno, odredbe čl. 394 i 398 ovog zakona primeniće se shodno i na sva ostala rešenja koja se donose po ovom zakonu.
Glava XXIV
VANREDNI PRAVNI LEKOVI
1. Ponavljanje krivičnog postupka
Krivični potupak koji je dovršen pravnosnažnim rešenjem ili pravnosnažnom presudom može se na zahtev ovlašćenog lica ponoviti samo u slučajevima i pod uslovima predviđenim u ovom zakonu.
(1) Pravnosnažna presuda može se preinačiti i bez ponavljanja krivičnog postupka:
1) ako je u dve ili više presuda protiv istog osuđenog pravnosnažno izrečeno više kazni a nisu primenjene odredbe o odmeravanju jedinstvene kazne za dela u sticaju;
2) ako je prilikom izricanja jedinstvene kazne primenom odredaba o sticaju uzeta kao utvrđena (član 49 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) i kazna koja je već obuhvaćena u kazni izrečenoj po odredbama o sticanju u nekoj ranijoj presudi;
3) ako se pravnosnažna presuda kojom je za više krivičnih dela izrečena jedinstvena kazna ne bi mogla u jednom delu izvršiti zbog amnestije, pomilovanja ili iz drugih razloga.
(2) U slučaju iz tačke 1 stav 1 ovog člana sud će novom presudom preinačiti ranije presude u pogledu odluka o kazni i izreći jedinstvenu kaznu. Za donošenje nove presude nadležan je prvostepeni sud koji je sudio u stvari u kojoj je izrečena najstroža vrsta kazne, a kod istovrsnih kazni – sud koji je izrekao najveću kaznu, a ako su kazne jednake – sud koji je poslednji izrekao kaznu.
(3) U slučaju iz tačke 2 stava 1 ovog člana preinačiće svoju presudu sud koji je prilikom izricanja jedinstvene kazne pogrešno uzeo u obzir kaznu koja je već obuhvaćena u nekoj ranijoj presudi.
(4) U slučaju iz tačke 3 stava 1 ovog člana sud koji je sudio u prvom stepenu preinačiće raniju presudu u pogledu kazne i izreći novu kaznu ili će utvrditi koliko se od kazne izrečene ranijom presudom ima izvršiti.
(5) Novu presudu donosi sud u sednici veća na predlog javnog tužioca ili osuđenog a po saslušanju protivne stranke.
(6) Ako su u slučaju iz tač. 1 i 2 stava 1 ovog člana prilikom izricanja kazne uzete u obzir i presude drugih sudova, overeni prepis nove pravnosnažne presude dostaviće se i tim sudovima.
Ako je zahtev za sprovođenje istrage pravnosnažno odbijen zato što nije bilo zahteva ovlašćenog tužioca ili što nije bilo potrebnog odobrenja, ili je iz istih razloga krivični postupak rešenjem pravnosnažno obustavljen ili je optužba odbačena ili je presudom optužba pravnosnažno odbijena, ili ako je postupak rešenjem pravnosnažno obustavljen zbog toga što je učinilac po učinjenom krivičnom delu oboleo od kakvog trajnog duševnog oboljenja, postupak će se na zahtev ovlašćenog tužioca nastaviti čim prestanu uzroci zbog kojih su donesene navedene odluke.
(1) Ako je van slučajeva navedenih u članu 402 ovog zakona zahtev za sprovođenje istrage pravnosnažno odbijen, ili je krivični postupak pravnosnažno obustavljen u istrazi ili pre početka glavnog pretresa ili je optužba odbačena, na zahtev ovlašćenog tužioca može se dozvoliti ponavljanje krivičnog postupka (član 407 stav 3) ako se podnesu novi dokazi na osnovu kojih se sud može uveriti da su se stekli uslovi za ponovno pokretanje krivičnog postupka.
(2) Krivični postupak pravnosnažno obustavljen do početka glavnog pretresa može se ponoviti kad je javni tužilac odustao od gonjenja a oštećeni gonjenje nije preuzeo, ako se dokaže da je do odustanka došlo usled krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja javnog tužioca. U pogledu dokazivanja krivičnog dela javnog tužioca primenjivaće se odredbe člana 404 stav 2 ovog zakona.
(3) Ako je postupak obustavljen zbog toga što je oštećeni kao tužilac odustao od gonjenja ili što se po zakonu smatra da je odustao, oštećeni kao tužilac ne može tražiti ponavljanje postupka.
(1) Krivični postupak završen pravnosnažnom presudom može se ponoviti:
1) ako se dokaže da je presuda zasnovana na lažnoj ispravi ili na lažnom iskazu svedoka, veštaka ili tumača;
2) ako se dokaže da je do presude došlo usled krivičnog dela sudije, sudije-porotnika ili lica koje je vršilo istražne radnje;
3) ako je presuda kojom se optužba odbija donesena zbog odustanka javnog tužioca od optužbe, a dokaže se da je do ovog odustanka došlo usled krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja javnog tužioca;
4) ako se iznesu nove činjenice ili se podnesu novi dokazi koji su sami za sebe ili u vezi sa ranijim dokazima podobni da prouzrokuju oslobođenje lica koje je bilo osuđeno ili njegovu osudu po blažem ili strožem krivičnom zakonu ili osudu lica koje je bilo oslobođeno od optužbe, odnosno protiv koga je van slučaja iz člana 402 ovog zakona optužba odbijena;
5) ako je nekom licu za isto delo više puta suđeno ili ako je više lica osuđeno zbog istog dela koje je moglo učiniti samo jedno lice ili neka od njih;
6) ako se u slučaju osude za produženo krivično delo ili za drugo krivično delo koje po zakonu obuhvata više istovrsnih ili više raznovrsnih radnji iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi koji ukazuju da je osuđeni učinio radnju koju bi obuhvatilo delo iz osude da se za nju ranije znalo, ili ukazuju da osuđeni nije učinio radnju koja je obuhvaćena delom iz osude, a postojanje ovih činjenica bi bilo od bitnog uticaja na odmeravanje kazne.
(2) U slučajevima iz tač. 1 do 3 stava 1 ovog člana mora se pravnosnažnom presudom dokazati da su navedena lica oglašena krivim za odnosna krivična dela. Ako se postupak protiv ovih lica ne može sprovesti zbog toga što su umrla ili što postoje okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, činjenice iz tač. 1 do 3 stava 1 ovog člana mogu se utvrditi i drugim dokazima.
(1) Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, mogu podneti stranke i branilac, a posle smrti osuđenog zahtev u njegovu korist mogu podneti javni tužilac i lica navedena u članu 360 stav 2 ovog zakona.
(2) U slučaju iz člana 404 stav 1 tač. 4 i 6 ovog zakona ponavljanje krivičnog postupka na štetu osuđenog ili oslobođenog lica nije dozvoljeno, ako je proteklo više od šest meseci od dana kad je tužilac saznao za nove činjenice ili nove dokaze.
(3) Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka u korist osuđenog može se podneti i pošto je osuđeni izdržao kaznu, i bez obzira na zastarelost, amnestiju ili pomilovanje.
(4) Ako sud koji bi bio nadležan za odlučivanje o ponavljanju krivičnog postupka (član 406) sazna da postoji razlog za ponavljanje krivičnog postupka u korist osuđenog, obavestiće o tome osuđenog, odnosno lice koje je ovlašćeno da u korist osuđenog podnese zahtev.
(1) O zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka odlučuje veće (član 23 stav 6) suda koji je u ranijem postupku sudio u prvom stepenu.
(2) U zahtevu se mora navesti po kom se zakonskom osnovu traži ponavljanje i kojim se dokazima potkrepljuju činjenice na kojima se zahtev osniva. Ako zahtev ne sadrži ove podatke, sud će pozvati podnosioca da u određenom roku zahtev dopuni.
(3) Prilikom rešavanja o zahtevu, u veću po mogućnosti neće učestvovati sudija koji je učestvovao u donošenju presude u ranijem postupku.
(1) Sud će rešenjem zahtev odbaciti ako na osnovu samog zahteva i spisa ranijeg postupka utvrdi da je zahtev podnelo neovlašćeno lice, ili da nema zakonskih uslova za ponavljanje postupka, ili da su činjenice i dokazi na kojima se zahtev osniva već bili izneseni u ranijem zahtevu za ponavljanje postupka koji je odbijen pravnosnažnim rešenjem suda, ili da činjenice i dokazi očigledno nisu podobni da se na osnovu njih dozvoli ponavljanje, ili da podnosilac zahteva nije postupio po članu 406 stav 2 ovog zakona.
(2) Ako sud ne odbaci zahtev, dostaviće se prepis zahteva protivnoj stranci koja ima pravo da u roku od osam dana odgovori na zahtev. Kad sudu stigne odgovor na zahtev ili kad pretekne rok za davanje odgovora, predsednik veća odrediće da se izvide činjenice i pribave dokazi na koje se poziva u zahtevu i u odgovoru na zahtev.
(3) Posle sprovedenih izviđaja sud će rešenjem odmah odlučiti o zahtevu za ponavljanje postupka po članu 403 ovog zakona. U ostalim slučajevima, kad su u pitanju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, predsednik veća će odrediti da se spisi pošalju javnom tužiocu koji će bez odlaganja vratiti spise sa svojim mišljenjem.
(1) Kad javni tužilac vrati spise, sud će, ako ne odredi da se izviđaj dopuni, na osnovu rezultata izviđaja zahtev uvažiti i dozvoliti ponavljanje krivičnog postupka ili će zahtev odbiti.
(2) Ako sud nađe da razlozi zbog kojih je dozvolio ponavljanje postupka u korist optuženog postoje i za kojeg od saoptuženih koji nije podneo zahtev za ponavljanje postupka, postupiće po službenoj dužnosti kao da takav zahtev postoji.
(3) U rešenju kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka sud će odlučiti da se odmah odredi novi glavni pretres, ili da se stvar vrati u stanje istrage, odnosno da se sprovede istraga ako ove nije bilo.
(4) Ako je zahtev za ponavljanje krivičnog postupka podnesen u korist osuđenog, a sud smatra obzirom na podnesene dokaze, da osuđeni može u ponovljenom postupku biti osuđen na takvu kaznu da bi se uračunavanjem već izdržane kazne imao pustiti na slobodu, ili da može biti oslobođen od optužbe, ili da optužba može biti odbijena, odrediće da se izvršenje presude odloži, odnosno prekine.
(5) Kad rešenje kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka postane pravnosnažno, obustaviće se izvršenje kazne, ali sud će, po predlogu javnog tužioca, odrediti pritvor ako postoje uslovi iz člana 191 ovog zakona.
(1) Za novi postupak koji se vodi na osnovu rešenja kojim je dozvoljeno ponavljanje krivičnog postupka važe iste odredbe kao i za prvi postupak. U novom postupku sud nije vezan za rešenja donesena u ranijem postupku.
(2) Ako se novi postupak obustavi do početka glavnog pretresa, sud će rešenjem o obustavljanju postupka ukinuti i raniju presudu.
(3) Kad sud u novom postupku donese presudu, izreći će da se ranija presuda delimično ili u celini stavlja van snage ili da se ostavlja na snazi. U kaznu koju odredi novom presudom sud će optuženom uračunati izdržanu kaznu, a ako je ponavljanje određeno samo za neko od dela za koje je optuženi bio osuđen, sud će izreći novu jedinstvenu zakaznu po odredbama krivičnog zakona.
(4) Ako je zahtev za ponavljanje postupka podnesen u korist osuđenog, sud je u novom postupku vezan zabranom propisanom u članu 378 ovog zakona.
(1) Krivični postupak u kome je neko lice osuđeno u odsustvu (član 300), a nastupila je mogućnost da mu se ponovo sudi u njegovom prisustvu, ponoviće se i van uslova predviđenih u čl. 404 i 405 ovog zakona, ako osuđeni ili njegov branilac podnese zahtev za ponavljanje postupka u roku od jedne godine od dana kad je osuđeni saznao za presudu kojom je osuđen u odsustvu.
(2) U rešenju kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka po odredbi stava 1 ovog člana sud će odrediti da se osuđenom dostavi optužnica ako mu ranije nije dostavljena, a može odrediti da se stvar vrati u stanje istrage, odnosno da se sprovede istraga ako je nije bilo.
(3) Po isteku roka iz stava 1 ovog člana, kao i kad se ponavljanje postupka zahteva na štetu okrivljenog kome je suđeno u odsustvu, ponavljanje postupka je dozvoljeno samo pod uslovima predviđenim u čl. 404 i 405 ovog zakona.
Odredbe ove glave shodno će se primenjivati i kad je podnesen zahtev za izmenu pravnosnažne odluke suda u smislu člana 388 stav 3 Ustava SFRJ ili odgovarajućih odredaba republičkih, odnosno pokrajinskih ustava.
2. Vanredno ublažavanje kazne
Ublažavanje pravnosnažno izrečene kazne dozvoljeno je kad se po pravnosnažnosti presude pojave okolnosti kojih nije bilo kad se izricala presuda ili sud za njih nije znao iako su postojale, a one bi očigledno dovele do blaže osude.
(1) Zahtev za vanredno ublažavanje kazne mogu podneti javni tužilac, osuđeni i njegov branilac, kao i lica koja su ovlašćena da izjave žalbu protiv presude u korist optuženog (član 360).
(2) Zahtev za vanredno ublažavanje kazne ne zadržava izvršenje kazne. Ako je podnesen zahtev za vanredno ublažavanje smrtne kazne, sa izvršenjem kazne zastaće se do okončanja postupka po ovom zahtevu. U slučaju ponovnog podnošenja zahteva za vanredno ublažavanje smrtne kazne, sa izvršenjem kazne zastaće se ako to odluči predsednik suda nadležnog za izvršenje te kazne.
(1) O zahtevu za vanredno ublažavanje kazne rešava sud određen republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom ili Zakonom o vojnim sudovima.
(2) Zahtev za vanredno ublažavanje kazne podnosi se sudu koji je doneo presudu u prvom stepenu.
(3) Predsednik veća prvostepenog suda odbaciće zahtev koji je podnesen od lica koje nije ovlašćeno na podnošenje zahteva.
(4) Prvostepeni sud će izvideti da li postoje razlozi za ublažavanje, pa će po saslušanju javnog tužioca, ako se postupak vodio po njegovom zahtevu, spise sa svojim obrazloženim predlogom dostaviti sudu nadležnom za odlučivanje o zahtevu za vanredno ublažavanje kazne.
(5) Ako je u pitanju krivično delo za koje se postupak vodio po zahtevu javnog tužioca, sud koji odlučuje o zahtevu za vanredno ublažavanje kazne će pre donošenja rešenja spise dostaviti javnom tužiocu koji postupa pred tim sudom. Javni tužilac može staviti pismeni predlog sudu.
(6) Kad je Savezni sud potvrdio presudu kojom je izrečena smrtna kazna za krivično delo utvrđeno saveznim zakonom, o zahtevu za vanredno ublažavanje kazne rešava taj sud. Savezni sud će prethodno dostaviti spise saveznom javnom tužiocu, koji može staviti pismeni predlog.
(7) Sud će zahtev odbiti ako nađe da nisu ispunjeni zakonski uslovi za vanredno ublažavanje kazne. Ako zahtev usvoji, sud će rešenjem preinačiti pravnosnažnu presudu u pogledu odluke o kazni.
Rešenje kojim je usvojio zahtev za vanredno ublažavanje kazne sud će opozvati ako se dokaže (član 404 stav 2) da se rešenje zasniva na lažnoj ispravi ili na lažnom iskazu svedoka ili veštaka.
3. Zahtev za zaštitu zakonitosti
Protiv pravnosnažnih sudskih odluka i protiv sudskog postupka koji je prethodio tim pravnosnažnim odlukama, nadležni javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti ako je povređen zakon.
(1) O zahtevu za zaštitu zakonitosti rešava sud određen republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom ili Zakonom o vojnim sudovima.
(2) Savezni sud rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti zbog povrede saveznog zakona ako je odluku doneo republički, odnosno pokrajinski vrhovni sud ili veće Saveznog suda u žalbenom postupku.
(3) Ako je odlukom republičkog, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda povređen savezni i republički, odnosno pokrajinski zakon, o zahtevu za zaštitu zakonitosti rešava taj sud.
(4) Ako je protiv presude republičkog, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda, donesene u slučaju iz stava 3 ovog člana, podignut zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede saveznog zakona, o ovom zahtevu rešava Savezni sud.
(1) Zahtev za zaštitu zakonitosti o kome rešava Savezni sud podiže savezni javni tužilac.
(2) Zahtev za zaštitu zakonitosti o kome rešava sud u republici, odnosno autonomnoj pokrajini podiže javni tužilac određen republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom.
(3) Ako nadležni javni tužilac u republici, odnosno autonomnoj pokrajini nije podigao zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede saveznog zakona zato što je našao da nema osnova za podizanje zahteva, taj zahtev može podići savezni javni tužilac pred Saveznim sudom. Izjavu nadležnog javnog tužioca da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi savezni javni tužilac prilikom podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti.
(1) O zahtevu za zaštitu zakonitosti sud odlučuje u sednici.
(2) Pre nego što predmet bude iznesen na rešavanje, sudija određen za izvestioca može po potrebi da pribavi obaveštenje o istaknutim povredama zakona.
(3) O sednici će se uvek obavestiti javni tužilac.
(1) Pri rešavanju o zahtevu za zaštitu zakonitosti sud će se ograničiti samo na ispitivanje povreda zakona na koje se javni tužilac poziva u svom zahtevu.
(2) Ako sud nađe da razlozi zbog kojih je doneo odluku u korist osuđenog postoje i za kojeg od saoptuženih u pogledu kojeg nije podignut zahtev za zaštitu zakonitosti, postupiće po službenoj dužnosti kao da takav zahtev postoji.
(3) Ako je zahtev za zaštitu zakonitosti podignut u korist osuđenog sud je pri donošenju odluke vezan zabranom propisanom u članu 378 ovog zakona.
Sud će presudom odbiti zahtev za zaštitu zakonitosti kao neosnovan ako utvrdi da ne postoji povreda zakona na koju se javni tužilac poziva u svom zahtevu.
(1) Kad sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, doneće presudu kojom će, prema prirodi povrede, ili preinačiti pravosnažnu odluku, ili ukinuti u celini ili delimično odluke prvostepenog i višeg suda ili samo odluku višeg suda i predmet vratiti na ponovnu odluku ili suđenje prvostepenom ili višem sudu, ili će se ograničiti samo na to da utvrdi povredu zakona.
(2) Kad se postupak vodio za krivično delo utvrđeno republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom, Savezni sud može samo ukinuti odluku ili utvrditi povredu zakona. Kad Savezni sud u slučaju sticaja krivičnih dela ukine presude prvostepenog i drugostepenog suda u odnosu na krivično delo utvrđeno saveznim zakonom, za krivična dela utvrđena republičim ili pokrajinskim zakonom izreći će kaznu nadležni sud shodno odredbama člana 401 ovog zakona, a ako ukine samo odluku drugostepenog suda – izreći će kaznu taj sud prilikom odlučivanja o ukinutom delu presude.
(3) Ako je zahtev za zaštitu zakonitosti podignut na štetu okrivljenog, a sud nađe da je osnovan, utvrdiće samo da postoji povreda zakona, ne dirajući u pravnosnažnu odluku.
(4) Ako drugostepeni sud po odredbama ovog zakona nije bio ovlašćen da otkloni povredu zakona koja je učinjena u prvostepenoj odluci ili u sudskom postupku koji joj je prethodio, a sud koji rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti podignutom u korist okrivljenog nađe da je zahtev osnovan i da radi otklanjanja učinjene povrede zakona treba ukinuti ili preinačiti prvostepenu odluku, ukinuće ili će preinačiti i drugostepenu odluku iako njom nije povređen zakon.
(1) Ako se prilikom rešavanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti pojavi znatna sumnja o istinosti odlučnih činjenica utvrđenih u odluci protiv koje je zahtev podignut pa radi toga nije moguće odlučiti o zahtevu za zaštitu zakonitosti, sud će presudom kojom rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti ukinuti tu odluku i narediti da se održi novi glavni pretres pred istim ili drugim stvarno nadležnim prvostepenim sudom.
(2) Odredba stava 1 ovog člana neće se primenjivati kad Savezni sud rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti a postupak se vodio za krivično delo utvrđeno republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom.
(1) Ako je pravnosnažna presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, za osnovu će se uzeti ranija optužnica ili onaj njen deo koji se odnosi na ukinuti deo presude.
(2) Sud je dužan da izvede sve procesne radnje i da raspravi pitanja na koja mu je ukazao sud koji je rešavao o zahtevu.
(3) Pred prvostepenim, odnosno drugostepenim sudom stranke mogu isticati nove činjenice i podnositi nove dokaze.
(4) Sud je pri donošenju nove odluke vezan zabranom propisanom u članu 378 ovog zakona.
(5) Ako je pored odluke nižeg suda ukinuta i odluka višeg suda, predmet se dostavlja nižem sudu preko višeg suda.
4. Zahtev za vanredno preispitavanje pravnosnažne presude
(1) Okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučajevima predviđenim ovim zakonom.
(2) Zahtev za vanredno preispitavanje pravnosnažne presude podnosi se u roku od mesec dana od dana kad je okrivljeni primio pravnosnažnu presudu.
(3) Okrivljeni koji nije koristio redovni pravni lek protiv presude ne može podneti zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude, osim ako je presudom drugostepenog suda umesto oslobođenja od kazne, sudske opomene, uslovne osude ili novčane kazne izrečena kazna zatvora, odnosno umesto vaspitne mere kazna maloletničkog zatvora.
(4) Zahtev za vanredno preispitavanje pravosnažne presude ne može se podneti protiv presude republičkog vrhovnog suda, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda ili protiv presude Vrhovnog vojnog suda, osim u slučaju predviđenom u članu 426 stav 2 ovog zakona, kao ni protiv presude Saveznog suda.
(1) O zahtevu za vanredno preispitavanje pravnosnažne presude rešava sud određen republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom.
(2) Savezni sud rešava o zahtevu za vanredno preispitavanje pravnosnažne presude zbog povrede saveznog zakona ako je presudu doneo sud u republici, odnosno autonomnoj pokrajini u drugom, odnosno trećem stepenu ili Vrhovni vojni sud, a okrivljeni je za krivično delo utvrđeno saveznim zakonom osuđen na kaznu zatvora najmanje jednu godinu ili težu kaznu ili na kaznu maloletničkog zatvora.
(3) Ako republički vrhovni sud, odnosno pokrajinski vrhovni sud nije doneo presudu u drugom, odnosno trećem stepenu, zahtev iz stava 2 ovog člana dostavlja se Saveznom sudu preko republičkog vrhovnog suda, odnosno pokrajinskog vrhovnog suda.
Zahtev za vanredno preispitavanje pravnosnažne presude može se podneti u sledećim slučajevima:
1) zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog predviđene u članu 365 tač. 1 do 4 ovog zakona, ili zbog povrede iz tačke 5 tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi;
2) zbog povrede odredaba krivičnog postupka predviđenih u članu 364 stav 1 tač. 1, 5, 8, 9 ili 10 ovog zakona, ili zbog učestvovanja u rešavanju u drugom, odnosno trećem stepenu sudije ili sudije-porotnika koji se morao izuzeti (član 39 tač. 1 do 5), ili zbog toga što je okrivljenom, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu ili pretresu pred drugostepenim sudom upotrebljava svoj jezik (član 7);
3) zbog povrede prava osuđenog na odbranu na glavnom pretresu ili zbog povrede odredaba krivičnog postupka u žalbenom postupku, ako je ta povreda bila od uticaja na donošenje pravilne presude.
(1) Zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude mogu podneti osuđeni branilac.
(2) Zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude predaje se sudu koji je doneo presudu u prvom stepenu.
(3) Zahtev koji podnesen neblagovremeno ili ga je podnelo neovlašćeno lice ili je podnesen u slučaju osude na krivičnu sankciju zbog koje se zahtev ne može podneti (član 425 stav 1 i član 426 stav 2) ili po zakonu nije dozvoljen (član 425 st. 3 i 4), odbaciće rešenjem predsednik veća prvostepenog suda ili sud nadležan za odlučivanje o zahtevu.
(4) Sud nadležan za odlučivanje o zahtevu dostaviće primerak zahteva sa spisima tužiocu koji postupa pred tim sudom, koji može u roku od petnaest dana od dana prijema zahteva podneti odgovor na zahtev.
(5) Prvostepeni sud ili sud nadležan za odlučivanje o zahtevu može, s obzirom na sadržinu zahteva, odrediti da se odloži, odnosno prekine izvršenje pravnosnažne presude.
U pogledu zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude shodno će se primenjivati odredbe člana 419 st. 1 i 2, čl 420, 421, 422 st. 1 i 2 člana 423 stav 1 i člana 424 ovog zakona. Prilikom primenjivanja člana 422 stav 1 ovog zakona sud se ne može ograničiti samo na to da utvrdi povredu zakona, a odredba stava 2 tog člana primenjivaće se samo u delu o izricanju kazne.
G. Posebne odredbe za skraćeni postupak, za izricanje sudske opomene
i za postupak prema maloletnicima
Glava XXV
SKRAĆENI POSTUPAK
U postupku pred sudom koji sudi samo u prvom stepenu za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do tri godine, primenjivaće se odredbe čl. 431 do 445 ovog zakona, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno predviđeno, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakona.
(1) Krivični postupak pokreće se na osnovu optužnog predloga javnog tužioca, odnosno oštećenog kao tužioca ili na osnovu privatne tužbe.
(2) Javni tužilac može podneti optužni predlog i na osnovu same krivične prijave.
(3) Optužni predlog i privatna tužba podnose se u potrebnom broju primeraka za sud i okrivljenog.
(1) Pre podnošenja optužnog predloga javni tužilac može predložiti istražnom sudiji da preduzme određene istražne radnje. Ako se istražni sudija složi sa ovim predlogom preduzeće istražne radnje, a zatim će sve spise dostaviti javnom tužiocu. Istražne radnje sprovode se što je moguće brže i kraće.
(2) Ako se istražni sudija ne složi sa predlogom za preduzimanje istražnih radnji, obavestiće o tome javnog tužioca.
(3) Kad u slučajevima iz st. 1 i 2 ovog člana javni tužilac primi spise, odnosno obaveštenje od istražnog sudije, može odlučiti da podnese optužni predlog ili će doneti rešenje o odbacivanju krivične prijave.
(1) Pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo:
1) ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost ili ako postoje druge okolnosti koje očigledno ukazuju na opasnost od bekstva;
2) ako je u pitanju krivično delo protiv javnog reda ili morala za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti opravdavaju bojazan da će okrivljeni ponoviti to krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti.
(2) Pre podnošenja optužnog predloga pritvor može trajati samo onoliko koliko je potrebno da se sprovedu istražne radnje, ali ne duže od osam dana. O žalbi protiv rešenja o pritvoru rešava veće (član 23 stav 6).
(3) U pogledu pritvora od predaje optužnog predloga do završetka glavnog pretresa primenjuju se shodno odredbe člana 199 ovog zakona, s tim što je veće dužno da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor.
(4) Kad se okrivljeni nalazi u pritvoru, sud je dužan da postupa sa naročitom hitnošću.
(1) Ako je krivičnu prijavu podneo oštećeni, a javni tužilac u roku od mesec dana po prijemu prijave ne podnese optužni predlog niti obavesti oštećenog da je odbacio prijavu, oštećeni ima pravo da kao tužilac preduzme gonjenje podnošenjem optužnog predloga sudu.
(2) Ako u slučaju iz stava 1 ovog člana oštećeni odustane od gonjenja ili se po zakonu smatra da je od gonjenja odustao, javni tužilac može, bez obzira na uslove propisane za ponavljanje postupka, ponovo pokrenuti postupak, ako nije odbacio prijavu oštećenog.
(1) Optužni predlog, odnosno privatna tužba treba da sadrži: ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima ukoliko su poznati, kratak opis krivičnog dela, označenje suda pred kojim se ima održati glavni pretres, predlog koje dokaze treba izvesti na glavnom pretresu i predlog da se okrivljeni oglasi krivim i osudi po zakonu.
(2) U optužnom predlogu može se predložiti da se okrivljeni stavi u pritvor. Ako se okrivljeni nalazi u pritvoru ili se za vreme sprovođenja istražnih radnji nalazio u pritvoru, naznačiće se u optužnom predlogu koliko je vremena pritvoren.
(1) Kad sud primi optužni predlog ili privatnu tužbu, sudija (predsednik veća, odnosno sudija pojedinac) će prethodno ispitati da li je sud nadležan, da li treba sprovesti pojedine istražne radnje ili dopuniti sprovedene istražne radnje i da li postoje uslovi za odbacivanje optužnog predloga, odnosno privatne tužbe.
(2) Ako sudija ne donese nijedno od rešenja iz stava 1 ovog člana, zakazaće odmah glavni pretres.
(3) Ako sudija smatra da treba da se sprovedu pojedine istražne radnje, sprovešće ih sam, ili će zatražiti da to učini istražni sudija.
(1) Ako sudija nađe da je za suđenje nadležan drugi sud, ustupiće predmet, po pravnosnažnosti rešenja, tom sudu, a ako nađe da je za suđenje nadležan viši sud, ustupiće predmet na dalji postupak javnom tužiocu koji postupa pred višim sudom. Ako javni tužilac smatra da je za suđenje nadležan sud koji mu je dostavio predmet, zatražiće odluku veća suda pred kojim postupa.
(2) Posle zakazivanja glavnog pretresa sud se ne može po službenoj dužnosti oglasiti mesno nenadležnim.
(1) Sudija će odbaciti optužni predlog ili privatnu tužbu ako nađe da postoje razlozi za obustavljanje postupka predviđeni u članu 270 tač. 1 do 3 ovog zakona, a ako su sprovedene istražne radnje – i iz razloga predviđenog u tački 4 tog člana.
(2) Rešenje sa kratkim obrazloženjem dostavlja se javnom tužiocu, oštećenom kao tužiocu, ili privatnom tužiocu, kao i okrivljenom.
(1) Sudija poziva na glavni pretres okrivljenog i njegovog branioca, tužioca, oštećenog i njihove zakonske zastupnike i punomoćnike, svedoke, veštake i tumača, a po potrebi pribaviće i predmete koji treba da služe kao dokaz na glavnom pretresu.
(2) Okrivljenom će se u pozivu naznačiti da na glavni pretres može doći sa dokazima za svoju odbranu ili da dokaze blagovremeno saopšti sudu kako bi se mogli pribaviti za glavni pretres. U pozivu će se okrivljeni upozoriti da će se glavni pretres održati i u njegovom odsustvu ako za to postoje zakonski uslovi (član 442 stav 3). Okrivljenom će se uz poziv dostaviti i prepis optužnog predloga, odnosno privatne tužbe i poučiće se da ima pravo da uzme branioca, ali da se, u slučaju kad odbrana nije obavezna, zbog nedolaska branioca na glavni pretres ili uzimanja branioca tek na glavnom pretresu, ne mora odložiti glavni pretres.
(3) Poziv okrivljenom mora se dostaviti tako da između dostavljanja poziva i dana glavnog pretresa ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a najmanje tri dana. Po pristanku okrivljenog ovaj rok se može skratiti.
Glavni pretres se drži u mestu suda. U hitnim slučajevima, naročito kad treba izvršiti uviđaj ili kad je to u interesu lakšeg sprovođenja dokaznog postupka, može se po odobrenju predsednika suda glavni pretres odrediti i u mestu gde je krivično delo učinjeno ili gde se ima preduzeti uviđaj, ako su ta mesta na području tog suda.
(1) Prigovor mesne nenadležnosti može se staviti najdocnije do početka glavnog pretresa.
(2) Sudija koji je sprovodio istražne radnje nije izuzet da na glavnom pretresu sudeluje kao predsednik veća ili kao sudija pojedinac.
(1) Glavni pretres održaće se i ako ne dođe javni tužilac koji je uredno pozvan. U tom slučaju oštećeni ima pravo da na glavnom pretresu zastupa optužbu u granicama optužnog predloga.
(2) Glavni pretres se može održati i ako ne dođe privatni tužilac koji ima prebivalište van područja suda kome je podnesena privatna tužba, ako je sudu stavio predlog da se glavni pretres održi u njegovom odsustvu.
(3) Ako okrivljeni ne dođe na glavni pretres, iako je uredno pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, sud može odlučiti da se glavni pretres održi i u njegovom odsustvu pod uslovom da njegovo prisustvo nije nužno i da je pre toga bio ispitan.
(1) Glavni pretres počinje objavljivanjem glavne sadržine optužnog predloga ili privatne tužbe. Započeti glavni pretres dovršiće se po mogućnosti bez prekidanja.
(2) Ako sudija u toku glavnog pretresa nađe da činjenice na kojima se zasniva optužba ukazuju na krivično delo za čije je suđenje nadležno veće, obrazovaće se veće i glavni pretres će početi iznova.
(3) Po zaključenju glavnog pretresa sud će odmah izreći presudu i objaviti je s bitnim razlozima. Presuda se mora izraditi pismeno u roku od osam dana od dana objavljivanja.
(4) Protiv presude žalba se može izjaviti u roku od osam dana od dana dostavljanja prepisa presude.
(5) Stranke i oštećeni se mogu odreći prava na žalbu odmah po objavljivanju presude. U takvom slučaju prepis presude dostaviće se stranci i oštećenom samo ako to zahtevaju. Ako su se obe stranke i oštećeni po objavljivanju presude odrekli prava na žalbu i ako niko od njih nije zahtevao dostavljanje presude, pismeno izrađena presuda ne mora da sadrži obrazloženje.
(6) Odredbe člana 353 ovog zakona shodno će se primenjivati i u pogledu ukidanja pritvora posle izricanja presude.
(7) Kad sud izrekne u presudi kaznu zatvora, može odrediti da se okrivljeni stavi u pritvor, odnosno da ostane u pritvoru, ako postoje razlozi iz člana 433 stav 1 ovog zakona. Pritvor u takvom slučaju može trajati do pravnosnažnosti presude, ali najduže dok okrivljenom ne istekne kazna koju je izrekao prvostepeni sud.
(8) Ako javni tužilac nije prisustvovao glavnom pretresu (član 442 stav 1), oštećeni ima pravo da u svojstvu tužioca izjavi žalbu protiv presude, bez obzira da li se žali i javni tužilac.
(1) Pre zakazivanja glavnog pretresa za krivična dela iz nadležnosti sudije pojedinca za koja se goni po privatnoj tužbi, sudija pojedinac može pozvati samo privatnog tužioca i okrivljenog da određenog dana dođu u sud radi prethodnog razjašnjavanja stvari, ako smatra da bi to bilo celishodno za brže okončanje postupka. Okrivljenom se uz poziv dostavlja i prepis privatne tužbe.
(2) Ako ne dođe do izmirenja stranaka i povlačenja privatne tužbe, sudija će uzeti izjave od stranaka i pozvati ih da stave svoje predloge u pogledu pribavljanja dokaza.
(3) Ako sudija pojedinac ne nađe da postoje uslovi za odbacivanje tužbe, doneće odluku o tome koji će se dokazi izvesti na glavnom pretresu i zakazaće, po pravilu, odmah glavni pretres i saopštiće to strankama.
(4) Ako sudija pojedinac smatra da nije potrebno pribavljanje dokaza, a ne postoje neki drugi razlozi za posebno zakazivanje glavnog pretresa, može odmah otvoriti glavni pretres i po izvođenju dokaza koji se nalaze pred sudom doneti odluku povodom privatne tužbe. Na ovo će se posebno upozoriti privatni tužilac i okrivljeni prilikom dostavljanja poziva.
(5) Za neodazivanje privatnog tužioca na poziv iz stava 1 ovog člana važi odredba člana 58 ovog zakona.
(6) U slučaju nedolaska okrivljenog, ako je sudija odlučio da otvori glavni pretres, primeniće se odredba člana 442 stav 3 ovog zakona.
(1) Ako sudija po prijemu privatne tužbe nađe da je sud nadležan i da nema razloga za odbacivanje tužbe, ustupiće privatnu tužbu mirovnom veću radi pokušaja mirenja stranaka.
(2) Privatna tužba će se ustupiti mirovnom veću samo ako obe stranke imaju prebivalište ili boravište na području iste opštine ili su zaposlene u istoj organizaciji udruženog rada ili drugoj samoupravnoj organizaciji ili zajednici u kojoj postoji mirovno veće.
(3) Privatna tužba se upućuje mirovnom veću na čijem području okrivljeni ili privatni tužilac ima prebivalište, odnosno boravište, a ako mirovno veće postoji u organizaciji udruženog rada ili drugoj samoupravnoj organizaciji ili zajednici u kojoj su obe stranke zaposlene – tom mirovnom veću.
(4) Ako u roku od tri meseca od dana dostavljanja privatne tužbe sud primi od mirovnog veća izveštaj da su se stranke izmirile i da je privatni tužilac izjavio da odustaje od tužbe, sudija će odbaciti privatnu tužbu. Ako mirovno veće u roku od tri meseca ne dostavi sudu takav izveštaj, smatraće se da je mirenje bilo bezuspešno i sudija će zakazati glavni pretres.
(5) Postupak predviđen u st. 1 do 3 ovog člana neće se sprovoditi ako je privatna tužba podnesena za krivično delo protiv časti i ugleda učinjeno putem štampe, radija ili televizije.
(6) Pred mirovnim većem stranke mogu zaključiti poravnanje o imovinskopravnom zahtevu.
(7) Odredbe st. 1 do 6 ovog člana primenjuju se i kad je za posredovanje u mirenju stranaka ovlašćen drugi samoupravni sud.
(1) Kad drugostepeni sud rešava o žalbi protiv presude prvostepenog suda donesene po skraćenom postupku, obe stranke će se obavestiti o sednici veća drugostepenog suda samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi prisustvo stranaka ili jedne od njih bilo korisno za razjašnjenje stvari.
(2) Ako je reč o krivičnom delu za koje se postupak vodi po zahtevu javnog tužioca, predsednik veća će pre sednice veća dostaviti spise javnom tužiocu koji može staviti svoj pismeni predlog.
Glava XXVI
POSEBNE ODREDBE O IZRICANJU SUDSKE OPOMENE
(1) Sudska opomena izriče se rešenjem.
(2) Ukoliko u ovoj glavi nije što drugo predviđeno, odredbe ovog zakona koje se odnose na presudu kojom se okrivljeni oglašava krivim primenjuju se shodno i na rešenje o sudskoj opomeni.
(1) Rešenje o sudskoj opomeni objavljuje se odmah po završetku glavnog pretresa sa bitnim razlozima. Tom prilikom predsednik veća upozoriće okrivljenog da mu se za krivično delo koje je učinio ne izriče kazna, jer se očekuje da će i sudska opomena na njega dovoljno uticati da više ne vrši krivična dela. Ako se rešenje o sudskoj opomeni objavljuje u odsustvu okrivljenog, sud će ovakvo upozorenje uneti u obrazloženje rešenja. Za odricanje od prava na žalbu i pismenu izradu rešenja shodno se primenjuje odredba člana 443 stav 5 ovog zakona.
(2) U izreci rešenja o sudskoj opomeni, pored ličnih podataka o optuženom, navešće se samo da se optuženom izriče sudska opomena za delo koje je predmet optužbe i zakonski naziv krivičnog dela. Izreka rešenja o sudskoj opomeni obuhvata i potrebne podatke iz člana 351 stav 1 tač. 5 i 7 ovog zakona.
(3) U obrazloženju rešenja sud će izneti kojim se razlozima rukovodio pri izricanju sudske opomene.
(1) Rešenje o sudskoj opomeni može se pobijati zbog osnova navedenih u članu 363 tač. 1 do 3 ovog zakona, kao i zbog toga što nisu postojale okolnosti koje opravdavaju izricanje sudske opomene.
(2) Ako rešenje o sudskoj opomeni sadrži odluku o merama bezbednosti, o oduzimanju imovinske koristi, o troškovima krivičnog postupka ili o imovinskopravnm zahtevu, ova odluka se može pobijati iz razloga što sud nije pravilno primenio meru bezbednosti ili oduzimanje imovinske koristi, odnosno što je odluku o troškovima krivičnog postupka ili imovinskopravnom zahtevu doneo protivno zakonskim odredbama.
Povreda krivičnog zakona u slučaju izricanja sudske opomene postoji, osim po pitanjima navedenim u članu 365 tač. 1 do 4 ovog zakona, i kad je odlukom o sudskoj opomeni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi prekoračeno ovlašćenje koje sud ima po zakonu.
(1) Ako je žalbu protiv rešenja o sudskoj opomeni izjavio tužilac na štetu okrivljenog, drugostepeni sud može doneti presudu kojom se okrivljeni oglašava krivim i osuđuje na kaznu ili kojom se izriče uslovna osuda, ako nađe da je prvostepeni sud pravilno utvrdio odlučne činjenice, ali da po pravilnoj primeni zakona dolazi u obzir izricanje kazne.
(2) Povodom bilo čije žalbe protiv rešenja o sudskoj opomeni drugostepeni sud može doneti presudu kojom se optužba odbija ili se okrivljeni oslobađa od optužbe, ako nađe da je prvostepeni sud pravilno utvrdio odlučne činjenice i da po pravilnoj primeni zakona dolazi u obzir izricanje jedne od ovih presuda.
(3) Kad postoje uslovi iz člana 384 ovog zakona, drugostepeni sud će doneti rešenje kojim se odbija žalba kao neosnovana i potvrđuje rešenje prvostepenog suda o sudskoj opomeni.
Glava XXVII
POSTUPAK PREMA MALOLETNICIMA
1. Opšte odredbe
(1) Odredbe ove glave primenjuju se u postupku prema licima koja su izvršila krivično delo kao maloletnici, a u vreme pokretanja postupka, odnosno suđenja nisu navršila dvadeset jednu godinu. Ostale odredbe ovog zakona primenjuju se ukoliko nisu u suprotnosti sa odredbama ove glave.
(2) Odredbe čl. 454 do 456, 459 do 462, 471, 473, 475 st. 1 i 2 i člana 483 ovog zakona primenjuju se u postupku prema mlađem punoletnom licu ako se do početka glavnog pretresa ustanovi da dolazi u obzir da se tom licu izrekne vaspitna mera u smislu člana 82 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a do tog vremena ono nije navršilo dvadeset jednu godinu.
Kad se u toku postupka utvrdi da maloletnik u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršio četrnaest godina, krivični postupak će se obustaviti i o tome će se obavestiti organ starateljstva.
(1) Maloletniku se ne može suditi u odsustvu.
(2) Pri preduzimanju radnji kojima prisustvuje maloletnik, a naročito pri njegovom ispitivanju, organi koji učestvuju u postupku dužni su da postupaju obazrivo, vodeći računa o duševnoj razvijenosti, osetljivosti i ličnim svojstvima maloletnika, kako vođenje krivičnog postupka ne bi štetno uticalo na razvoj maloletnika.
(3) U isto vreme ovi organi sprečavaće pogodnim merama svako nedisciplinovano ponašanje maloletnika.
(1) Maloletnik može imati branioca od početka pripremnog postupka.
(2) Maloletnik mora imati branioca od početka pripremnog postupka ako se vodi postupak za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina, a za ostala krivična dela za koja je propisana blaža kazna – ako sudija za maloletnike oceni da je maloletniku potreban branilac.
(3) Ako u slučajevima iz stava 2 ovog člana sam maloletnik, njegov zakonski zastupnik ili srodnici ne uzmu branioca, njega će postaviti po službenoj dužnosti sudija za maloletnike.
(4) Branilac maloletnika može biti samo advokat.
Niko ne može biti oslobođen od dužnosti da svedoči o okolnostima potrebnim za ocenjivanje duševne razvijenosti maloletnika, upoznavanje njegove ličnosti i prilika u kojima živi (član 471).
(1) Kad je maloletnik učestvovao u izvršenju krivičnog dela zajedno sa punoletnim licem, postupak prema njemu će se izdvojiti i sprovesti po odredbama ove glave.
(2) Postupak prema maloletniku može se spojiti sa postupkom protiv punoletnog lica i sprovesti po opštim odredbama ovog zakona samo ako je spajanje postupka neophodno za svestrano razjašnjenje stvari. Rešenje o tome donosi veće za maloletnike nadležnog suda, na obrazloženi predlog javnog tužioca. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
(3) Kad se sprovodi jedinstven postupak za maloletnika i punoletne učinioce, u pogledu maloletnika će se uvek primeniti odredbe čl. 454 do 456, 459 do 462, 471, 473, 475 st. 1 i 2 i člana 482 kad se na glavnom pretresu razjašnjavaju pitanja koja se odnose na maloletnika, kao i čl. 483, 489 i 490 ovog zakona, a ostale odredbe ove glave ukoliko njihova primena nije u suprotnosti sa vođenjem spojenog postupka.
Kad je lice izvršilo neko krivično delo kao maloletno, a neko kao punoletno, sprovešće se jedinstven postupak po članu 32 ovog zakona pred većem koje sudi punoletnim licima.
(1) U postupku prema maloletnicima, pored ovlašćenja koja su izričito predviđena u odredbama ove glave, organ starateljstva ima pravo da se upozna sa tokom postupka, da u toku postupka stavlja predloge i da ukazuje na činjenice i dokaze koji su od važnosti za donošenje pravilne odluke.
(2) O svakom pokretanju postupka prema maloletniku javni tužilac će obavestiti nadležni organ starateljstva.
(1) Maloletnik se poziva preko roditelja, odnosno zakonskog zastupnika, osim ako to nije mogućno zbog potrebe hitnog postupanja ili drugih okolnosti.
(2) Dostavljanje odluka i drugih pismena maloletniku vrši se shodno odredbama člana 123 ovog zakona, s tim da se maloletniku neće dostavljati pismena isticanjem na oglasnoj tabli suda, niti će se primeniti odredba člana 119 stav 2 ovog zakona.
(1) Bez dozvole suda ne sme se objaviti tok krivičnog postupka prema maloletniku, ni odluka donesena u tom postupku.
(2) Objaviti se može samo onaj deo postupka, odnosno samo onaj deo odluke za koji postoji odobrenje, ali u tom slučaju ne smeju se navesti ime maloletnika i drugi podaci na osnovu kojih bi se moglo zaključiti o kom je maloletniku reč.
Organi koji učestvuju u postupku prema maloletniku, kao i drugi organi i ustanove od kojih se traže obaveštenja, izveštaji ili mišljenja, dužni su najhitnije da postupe kako bi se postupak što pre završio.
2. Sastav suda
(1) U sudovima u republici i autonomnoj pokrajini postoje veća za maloletnike. U prvostepenim sudovima postoji jedan ili više sudija za maloletnike.
(2) Veće za maloletnike u prvostepenom sudu i veće za maloletnike u drugostepenom sudu, osim veća za maloletnike u republičkom vrhovnom sudu i pokrajinskom vrhovnom sudu, sastavljeno je od sudije za maloletnike i dvojice sudija-porotnika. Sudija za maloletnike je predsednik veća.
(3) U republičkim vrhovnim sudovima, odnosno pokrajinskim vrhovnim sudovima određuje se rasporedom poslova veće za maloletnike, koje je sastavljeno od trojice sudija. Kad veće za maloletnike sudi na pretresu, sastavljeno je od dvojice sudija i trojice sudija-porotnika.
(4) Sudije-porotnici biraju se iz redova profesora, učitelja, vaspitača i drugih lica koja imaju iskustvo u vaspitanju maloletnika.
(5) Veća za maloletnike viših sudova u sastavu predviđenom u st. 2 i 3 ovog člana odlučuju o žalbama, kao i u drugim slučajevima određenim ovim zakonom.
(6) Sudija za maloletnike prvostepenog suda sprovodi pripremni postupak i vrši druge poslove u postupku prema maloletnicima.
Sud nadležan za odlučivanje u drugom stepenu odlučuje po žalbama protiv odluka veća za maloletnike prvostepenog suda i po žalbama protiv rešenja javnog tužioca i sudije za maloletnike u slučajevima predviđenim u ovom zakonu, kao i u slučajevima kad je u ovom zakonu određeno da odlučuje veće za maloletnike višeg suda.
Za postupak prema maloletniku mesno nadležan je po pravilu sud njegovog prebivališta, a ako maloletnik nema prebivalište ili ono nije poznato – sud boravišta maloletnika. Postupak se može sprovesti pred sudom boravišta maloletnika koji ima prebivalište ili pred sudom mesta izvršenja krivičnog dela, ako je očigledno da će se kod tog suda lakše sprovesti postupak.
Nadležni republički, odnosno pokrajinski organ može odrediti jedan sud koji će u prvom stepenu biti nadležan za sve krivične predmete maloletnika za područje više sudova.
3. Pokretanje postupka
(1) Krivični postupak prema maloletniku pokreće se za sva krivična dela samo po zahtevu javnog tužioca.
(2) Za krivična dela za koje se goni po privatnoj tužbi, postupak se može pokrenuti ako je oštećeni stavio predlog za pokretanje postupka nadležnom javnom tužiocu u roku predviđenom u članu 52 ovog zakona.
(3) Ako javni tužilac ne stavi zahtev za pokretanje postupka prema maloletniku, obavestiće o tome oštećenog. Oštećeni ne može preuzeti postupak, odnosno ne može podneti privatnu tužbu sudu, ali može u roku od osam dana od prijema obaveštenja javnog tužioca zahtevati da veće za maloletnike nadležnog suda odluči o pokretanju postupka.
(1) Za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna javni tužilac može odlučiti da ne zahteva pokretanje krivičnog postupka iako postoje dokazi da je maloletnik učinio krivično delo, ako smatra da ne bi bilo celishodno da se vodi postupak prema maloletniku s ozbirom na prirodu krivičnog dela i okolnosti pod kojima je učinjeno, raniji život maloletnika i njegova lična svojstva. Radi utvrđivanja ovih okolnosti javni tužilac može zatražiti obaveštenja od roditelja, odnosno staraoca maloletnika, drugih lica i ustanova, a kad je to potrebno može ova lica i maloletnika pozvati u javno tužilaštvo radi neposrednog obaveštavanja. On može zatražiti mišljenje od organa starateljstva o celishodnosti pokretanja postupka prema maloletniku.
(2) Ako za donošenje odluke iz stava 1 ovog člana treba da se ispitaju lična svojstva maloletnika, javni tužilac može, u sporazumu sa organom starateljstva, uputiti maloletnika u prihvatilište ili u ustanovu za ispitivanje ili vaspitanje, ali najduže na mesec dana.
(3) Kad je izvršenje kazne ili vaspitne mere u toku, javni tužilac može odlučiti da ne zahteva pokretanje krivičnog postupka za drugo krivično delo maloletnika, ako s obzirom na težinu tog krivičnog dela, kao i na kaznu, odnosno vaspitnu meru koja se izvršava, ne bi imalo svrhe vođenje postupka i izricanje krivične sankcije za to delo.
(4) Kad javni tužilac u slučajevima iz st. 1 i 3 ovog člana nađe da nije celishodno da se pokrene postupak prema maloletniku, obavestiće o tome, uz navođenje razloga, organ starateljstva i oštećenog, koji mogu u roku od osam dana zahtevati od veća za maloletnike da odluči o pokretanju postupka.
(1) U slučajevima iz člana 467 stav 3 i člana 468 stav 4 ovog zakona veće za maloletnike rešava u sednici pošto prethodno pribavi spise od javnog tužioca. Na sednicu se poziva javni tužilac.
(2) Veće za maloletnike može odlučiti da se postupak ne pokrene ili da se prema maloletniku pokrene postupak pred sudijom za maloletnike. Protiv rešenja veća za maloletnike nije dozvoljena žalba.
(3) Kad veće odluči da se prema maloletniku pokrene postupak pred sudijom sa maloletnike, javni tužilac može učestvovati u ovom postupku i ima sva ovlašćenja koja mu po ovom zakonu pripadaju u postupku.
4. Pripremni postupak
(1) Javni tužilac podnosi zahtev za pokretanje pripremnog postupka sudiji za maloletnike nadležnog suda. Ako se sudija za maloletnike ne složi sa ovim zahtevom, zatražiće da o tome odluči veće za maloletnike višeg suda.
(2) Sudija za maloletnike višeg suda može poveriti vođenje pripremnog postupka sudiji za maloletnike nižeg suda na čijem području maloletnik boravi ako je niži sud van sedišta tog višeg suda.
(3) Sudija za maloletnike može poveriti organu unutrašnjih poslova da izvrši naredbu o pretresanju stana ili o privremenom oduzimanju predmeta na način predviđen ovim zakonom, a može mu poveriti preduzimanje pojedinih radnji u slučajevima predviđenim u članu 162 stav 4 ovog zakona.
(1) U pripremnom postupku prema maloletniku, pored činjenica koje se odnose na krivično delo, posebno će se utvrditi godine maloletnika, okolnosti potrebne za ocenu njegove duševne razvijenosti, ispitaće se sredina u kojoj i prilike pod kojima maloletnik živi i druge sklonosti koje se tiču njegove ličnosti.
(2) Radi utvrđivanja tih okolnosti saslušaće se roditelji maloletnika, njegov staralac i druga lica koja mogu pružiti potrebne podatke. O ovim okolnostima zatražiće se po potrebi izveštaj od organa starateljstva, a ako je prema maloletniku bila primenjena vaspitna mera, pribaviće se izveštaj o primeni te mere.
(3) Podatke o ličnosti maloletnika pribavlja sudija za maloletnike. Sudija za maloletnike može zatražiti da te podatke prikupi određeni stručni radnik (socijalni radnik, defektolog i dr.) ako ga ima u sudu, a može njihovo pribavljanje poveriti organu starateljstva.
(4) Kad je za utvrđivanje zdravstvenog stanja maloletnika, njegove duševne razvijenosti, psihičkih svojstava ili sklonosti potrebno da maloletnika pregledaju veštaci, za ovaj pregled odrediće se lekari, psiholozi ili pedagozi. Ovakva ispitivanja maloletnika mogu se izvršiti u zdravstvenoj ili drugoj ustanovi.
(1) Sudija za maloletnike sam određuje način izvođenja pojedinih radnji, držeći se pri tom odredaba ovog zakona u onoj meri koja obezbeđuje prava okrivljenog na odbranu, prava oštećenog i prikupljanje dokaza potrebnih za odlučivanje.
(2) Radnjama u pripremnom postupku mogu prisustvovati javni tužilac i branilac. Ispitivanje maloletnog lica, kad je to potrebno, obaviće se uz pomoć pedagoga ili drugog stručnog lica. Sudija za maloletnike može odobriti da radnjama u pripremnom postupku prisustvuje predstavnik organa starateljstva i roditelj, odnosno staralac maloletnika. Kad navedena lica prisustvuju tim radnjama, mogu stavljati predloge i upućivati pitanja licu koje se ispituje, odnosno saslušava.
(1) Sudija za maloletnike može narediti da se maloletnik u toku pripremnog postupka smesti u prihvatilište, vaspitnu ili sličnu ustanovu, da se stavi pod nadzor organa starateljstva ili da se preda drugoj porodici, ako je to potrebno radi izdvajanja maloletnika iz sredine u kojoj je živeo ili radi pružanja pomoći, zaštite ili smeštaja maloletnika.
(2) Troškovi smeštaja maloletnika isplaćuju se unapred iz budžetskih sredstava i ulaze u troškove krivičnog postupka.
(1) Izuzetno, sudija za maloletnike može odrediti da se maloletnik stavi u pritvor kad za to postoje razlozi iz člana 191 stav 2 ovog zakona.
(2) Na osnovu rešenja o pritvoru koje je doneo sudija za maloletnike, pritvor može trajati najviše mesec dana. Veće za maloletnike istog suda može iz opravdanih razloga produžiti pritvor najduže još za dva meseca.
(1) Maloletnik izdržava pritvor, po pravilu, odvojeno od punoletnih lica.
(2) Sudija za maloletnike može odrediti da maloletnik bude u pritvoru zajedno s punoletnim licima ako bi usamljenje maloletnika duže trajalo, a postoji mogućnost da se maloletnik stavi u prostoriju sa punoletnim licem koje na njega ne bi štetno uticalo.
(3) Sudija za maloletnike ima prema pritvorenim maloletnicima ista ovlašćenja koja po ovom zakonu pripadaju istražnom sudiji u pogledu pritvorenika.
(1) Pošto ispita sve okolnoti koje se odnose na izvršenje krivičnog dela i na ličnost maloletnika, sudija za maloletnike dostavlja spise nadležnom javnom tužiocu koji može, u roku od osam dana, zahtevati da se pripremni postupak dopuni ili staviti obrazloženi predlog veću za maloletnike za kažnjavanje, odnosno za primenjivanje vaspitne mere.
(2) Predlog javnog tužioca treba da sadrži: ime i prezime maloletnika, njegove godine života, opis dela, dokaze iz kojih proizlazi da je maloletnik izvršio krivično delo, obrazloženje koje treba da sadrži ocenu duševne razvijenosti maloletnika i predlog da se maloletnik kazni, odnosno da se prema njemu primeni vaspitna mera.
(1) Ako u toku pripremnog postupka javni tužilac nađe da nema osnova za vođenje postupka prema maloletniku ili da postoje razlozi iz člana 468 stav 3 ovog zakona, staviće predlog sudiji za maloletnike da obustavi postupak. O predlogu za obustavljanje postupka obavestiće javni tužilac i organ starateljstva, koji je dužan, ako se ne slaže sa predlogom javnog tužioca, da o tome obavesti sudiju za maloletnike u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja javnog tužioca.
(2) Ako se sudija za maloletnike ne složi sa predlogom javnog tužioca, zatražiće da o tome odluči veće za maloletnike višeg suda. Veće za maloletnike donosi odluku po saslušanju javnog tužioca. Ovako će sudija za maloletnike postupiti i kad se samo organ starateljstva nije složio sa predlogom javnog tužioca.
(3) Odredba člana 469 stav 3 ovog zakona važi i kad veće za maloletnike ne usvoji predlog javnog tužioca o obustavljanju postupka.
Ako javni tužilac, u slučajevima predviđenim u čl. 469 i 477 ovog zakona, nije učestvovao u postupku prema maloletniku, sudija za maloletnike će po završnom pripremnom postupku izneti predmet veću za maloletnike radi suđenja.
Sudija za maloletnike obaveštava predsednika suda svakih mesec dana koji predmeti maloletnika nisu okončani i o razlozima zbog kojih je po pojedinim predmetima postupak još u toku. Predsednik suda će preduzeti po potrebi mere da se postupak ubrza.
5. Postupak pred većem za maloletnike
(1) Kad primi predlog javnog tužioca, kao i kad se postupak prema maloletniku vodi bez predloga javnog tužioca, sudija za maloletnike zakazuje sednicu veća ili glavni pretres.
(2) Kad se postupak prema maloletniku vodi bez predloga javnog tužioca, sudija za maloletnike izneće na početku sednice, odnosno glavnog pretresa koje se krivično delo stavlja maloletniku na teret.
(3) Kazne i zavodske mere mogu se izreći samo po održanom glavnom pretresu. Ostale vaspitne mere mogu se izreći i u sednici veća.
(4) U sednici veća može se odlučiti da se održi glavni pretres.
(5) O sednici veća obaveštavaju se i njoj mogu prisustvovati javni tužilac, branilac i predstavnik organa starateljstva, a kad je potrebno – i maloletnik i njegovi roditelji, odnosno staralac.
(6) Sudija za maloletnike saopštiće maloletniku vaspitnu meru koja je prema njemu izrečena u sednici veća.
(1) Kad veće za maloletnike odlučuje na osnovu glavnog pretresa, shodno će se primenjivati odredbe ovog zakona o pripremama za glavni pretres, o rukovođenju glavnim pretresom, o odlaganju i prekidanju glavnog pretresa, o zapisniku i o toku glavnog pretresa, ali sud može odstupiti od ovih pravila ako smatra da njihova primena u konkretnom slučaju ne bi bila celishodna.
(2) Pored lica navedenih u članu 281 ovog zakona na glavni pretres pozvaće se roditelji maloletnika, odnosno staralac i organ starateljstva. Nedolazak roditelja, staraoca ili predstavnika organa starateljstva ne sprečava sud da održi glavni pretres.
(3) Osim maloletnika, glavnom pretresu mora prisustvovati javni tužilac kad je stavio predlog u smilu člana 476 ovog zakona, a u slučajevima obavezne odbrane – i branilac.
(4) Odredbe ovog zakona o izmeni i proširenju optužbe primenjivaće se i u postupku prema maloletniku, s tim što je veće za maloletnike ovlašćeno da i bez predloga javnog tužioca donese odluku na osnovu činjeničnog stanja koje je izmenjeno na glavnom pretresu.
(1) Kad se sudi maloletniku uvek će se isključiti javnost.
(2) Veće može dozvoliti da glavnom pretresu prisustvuju lica koja se bave zaštitom i vaspitanjem maloletnika ili suzbijanjem maloletničkog kriminaliteta, kao i naučni radnici.
(3) U toku glavnog pretresa veće može narediti da se, osim javnog tužioca, branioca i predstavnika organa starateljstva, iz zasedanja udalje sva ili pojedina lica.
(4) Za vreme izvođenja pojedinih dokaza ili govora stranaka veće može narediti da se maloletnik udalji iz zasedanja.
U toku postupka pred sudom, sudija za maloletnike ili veće za maloletnike može doneti odluku o privremenom smeštaju maloletnika (član 473), a može i ukinuti odluku koja je o tome ranije donesena.
(1) Sudija za maloletnike dužan je da zakaže glavni pretres ili sednicu veća u roku od osam dana od dana prijema predloga javnog tužioca ili od dana završetka pripremnog postupka (član 478) ili od dana kad je u sednici veća odlučeno da se održi glavni pretres. Za svako produženje ovog roka sudija za maloletnike mora imati odobrenje predsednika suda.
(2) Odlaganje ili prekidanje glavnog pretresa vrši se samo izuzetno. O svakom odlaganju ili prekidanju glavnog pretresa sudija za maloletnike obavestiće predsednika suda i izneće razloge za odlaganje, odnosno prekidanje.
(3) Sudija za maloletnike dužan je da u roku od tri dana od dana objavljivanja pismeno izradi presudu, odnosno rešenje.
(1) Veće za maloletnike nije vezano za predlog javnog tužioca pri odlučivanju da li će prema maloletniku izreći kaznu ili će primeniti vaspitnu meru, ali ako se postupak prema maloletniku vodi bez predloga javnog tužioca, ili ako je javni tužilac odustao od predloga, veće ne može maloletniku izreći kaznu nego samo vaspitnu meru.
(2) Veće će rešenjem obustaviti postupak u slučajevima kad sud na osnovu člana 349 tač. 4 do 6 ovog zakona donosi presudu kojom se optužba odbija ili kojom se optuženi oslobađa od optužbe (član 350), kao i kad veće nađe da nije celishodno izreći maloletniku ni kaznu niti vaspitnu meru.
(3) Veće donosi rešenje i kad izriče vaspitnu meru maloletniku. U izreci ovog rešenja navodi se samo koja se mera izriče, ali se maloletnik neće oglašavati krivim za krivično delo koje mu se stavlja na teret. U obrazloženju rešenja navešće se opis dela i okolnosti koje opravdavaju primenu izrečene vaspitne mere.
(4) Presuda kojom se maloletniku izriče kazna donosi se u obliku predviđenom u članu 351 ovog zakona.
(5) Ako veće za maloletnike utvrdi da je za suđenje nadležno veće za maloletnike višeg suda, doneće rešenje o ustupanju predmeta tom sudu.
Sud može maloletnika osuditi na plaćanje troškova krivičnog postupka i na ispunjenje imovinskopravnih zahteva samo ako je maloletniku izrekao kaznu. Ako je prema maloletniku primenjena vaspitna mera, troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava, a oštećeni se radi ostvarivanja imovinskopravnih zahteva upućuje na parnicu.
6. Pravni lekovi
(1) Protiv presude kojom je maloletniku izrečena kazna, protiv rešenja kojim je maloletniku izrečena vaspitna mera i protiv rešenja o obustavljanju postupka (član 485 stav 2) mogu izjaviti žalbu sva lica koja imaju pravo na žalbu protiv presude (član 360), i to u roku od osam dana od dana prijema presude, odnosno rešenja.
(2) Branilac, javni tužilac, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojilac, staralac, brat, sestra i hranilac mogu izjaviti žalbu u korist maloletnika i protiv njegove volje.
(3) Žalba protiv rešenja kojim se izriče vaspitna mera koja se izdržava u ustanovi zadržava izvršenje rešenja ako sud, u saglasnosti sa roditeljima maloletnika, i po saslušanju maloletnika, ne odluči drukčije.
(4) Na sednici drugostepenog veća (član 371) pozvaće se maloletnik samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi njegovo prisustvo bilo korisno.
(1) Drugostepeno veće može preinačiti prvostepenu odluku izricanjem teže mere prema maloletniku samo ako je to predloženo u žalbi.
(2) Ako prvostepenom odlukom nije izrečena kazna maloletničkog zatvora ili zavodska mera, drugostepeno veće može tu kaznu odnosno meru izreći samo ako održi pretres. Maloletnički zatvor u dužem trajanju ili teža zavodska mera od one izrečene prvostepenom odlukom, može se izreći i u sednici drugostepenog veća.
Zahtev za zaštitu zakonitosti može se podići kako u slučaju kad je sudskom odlukom povređen zakon tako i u slučaju kad je prema maloletniku nepravilno primenjena kazna ili neka vaspitna mera.
Odredbe o ponavljanju krivičnog postupka završenog pravnosnažnom presudom shodno će se primenjivati i na ponavljanje postupka završenog pravnosnažnim rešenjem o primeni vaspitne mere ili o obustavi postupka prema maloletniku.
7. Nadzor suda nad sprovođenjem mera
(1) Uprava ustanove u kojoj se izvršava vaspitna mera prema maloletniku dužna je da svakih šest meseci dostavi sudu koji je izrekao vaspitnu meru izveštaj o vladanju maloletnika. Sudija za maloletnike tog suda može i sam obilaziti maloletnike smeštene u ustanovi.
(2) Sudija za maloletnike može preko organa starateljstva pribaviti obaveštenje o izvršenju ostalih vaspitnih mera, a može odrediti da to učini i određeni stručni radnik (socijalni radnik, defektolog i dr.), ako ga ima u sudu.
8. Obustava izvršenja i izmena odluke o vaspitnim merama
(1) Kad su ispunjeni uslovi predviđeni u zakonu za izmenu odluke o izrečenoj vaspitnoj meri, odluku o tome donosi sud koji je u prvom stepenu doneo rešenje o vaspitnoj meri ako sam nađe da je to potrebno, ali na predlog javnog tužioca, upravnika ustanove ili organa starateljstva kome je poveren nadzor nad maloletnikom.
(2) Pre donošenja odluke sud će saslušati javnog tužioca, maloletnika, roditelja ili staraoca maloletnika ili druga lica, a pribaviće i potrebne izveštaje od ustanove u kojoj maloletnik izdržava zavodsku meru, od organa starateljstva ili drugih organa i ustanova.
(3) Po odredbama st. 1 i 2 ovog člana donosi se i odluka o obustavljanju izvršenja vaspitne mere.
(4) Odluku o obustavljanju ili izmeni vaspitne mere donosi veće za maloletnike.
Deo treći
POSEBNI POSTUPCI
Glava XXVIII
POSTUPAK ZA PRIMENU MERA BEZBEDNOSTI, ZA ODUZIMANJE IMOVINSKE KORISTI I ZA OPOZIVANJE USLOVNE OSUDE
(1) Ako je okrivljeni učinio krivično delo u stanju neuračunljivosti, javni tužilac će podneti sudu predlog da izrekne meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja takvog učinioca u zdravstvenoj ustanovi, odnosno predlog za obavezno psihijatrijsko lečenje učinioca na slobodi ako za izricanje takve mere postoje uslovi predviđeni u čl. 63 i 64 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
(2) U ovom slučaju okrivljeni, koji se nalazi u pritvoru, neće se pustiti na slobodu nego će se do završetka postupka za primenu mera bezbednosti privremeno smestiti u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu ili u neku podesnu prostoriju.
(3) Posle stavljanja predloga iz stava 1 ovog člana okrivljeni mora imati branioca.
(1) O primeni mera bezbednosti obaveznog psihjatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi ili obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi rešava, posle održanog glavnog pretresa, sud koji je nadležan za suđenje u prvom stepenu.
(2) Pored lica koja se moraju pozvati na glavni pretres, pozvaće se kao veštaci i lekari psihijatri iz zdravstvene ustanove kojoj je bilo povereno veštačenje u pogledu uračunljivosti okrivljenog. Okrivljeni će se pozvati ako je njegovo stanje takvo da može prisustvovati glavnom pretresu. O glavnom pretresu će se obavestiti bračni drug okrivljenog i njegovi roditelji, odnosno staralac, a prema okolnostima i drugi bliski srodnici.
(3) Ako sud, na osnovu sprovedenih dokaza, utvrdi da je okrivljeni učinio određeno krivično delo i da je u vreme izvršenja krivičnog dela bio neuračunljiv, odlučiće, na osnovu saslušanja pozvanih lica i nalaza i mišljenja veštaka da li će okrivljenom izreći meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Pri odlučivanju koju će od tih mera bezbednosti izreći, sud nije vezan za predlog javnog tužioca.
(4) Ako sud nađe da okrivljeni nije bio neuračunljiv, obustaviće postupak za primenu mera bezbednosti.
(5) Protiv rešenja suda mogu u roku od osam dana od dana prijema rešenja izjaviti žalbu sva lica koja imaju pravo da se žale protiv presude (član 360), osim oštećenog.
(6) Ako se javni tužilac u slučaju iz stava 4 ovog člana, kad je okrivljeni prisustvovao glavnom pretresu, odrekne prava na žalbu, može odmah, a najdocnije u roku od osam dana od dana odricanja prava na žalbu, podneti optužnicu, odnosno optužni predlog. U tom slučaju primenjivaće se shodno odredbe člana 355 st. 2 i 3 ovog zakona.
Mere bezbednosti iz člana 493 stav 1 ovog zakona mogu se izreći i kad javni tužilac na glavnom pretresu izmeni podignutu optužnicu odnosno optužni predlog podnošenjem predloga za izricanje tih mera.
Kad sud izrekne kaznu licu koje je izvršilo krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti, izreći će istom presudom i meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ako utvrdi da za to postoje zakonski uslovi (član 63 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije).
Pravnosnažna odluka kojom je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi (čl. 494 i 496) dostaviće se sudu koji je nadležan da odluči o lišenju poslovne sposobnosti. O odluci će se obavestiti i organ starateljstva.
(1) Po službenoj dužnosti ili na predlog zdravstvene ustanove ili organa starateljstva, a po saslušanju javnog tužioca, sud koji je u prvom stepenu izrekao meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi obustaviće ovu meru i odrediti otpuštanje učinioca iz zdravstvene ustanove, ako na osnovu mišljenja lekara utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u toj ustanovi, a može odrediti njegovo obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi.
(2) Kad se iz zdravstvene ustanove otpušta učinilac čija je uračunljivost bila bitno smanjena, a u toj ustanovi je proveo manje vremena nego što iznosi kazna zatvora na koju je osuđen, sud će rešenjem o otpuštanju odlučiti da li će to lice izdržati ostatak kazne ili ć e biti pušteno na uslovni otpust. Učiniocu koji se pušta na uslovni otpust može se izreći i mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi ako za to postoje zakonski uslovi.
(3) Po službenoj dužnosti ili na predlog uprave zdravstvene ustanove u kojoj se okrivljeni leči ili je trebalo da se leči, a po saslušanju javnog tužioca, sud može učiniocu prema kome je primenjena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi izreći meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ako ustanovi da se učinilac nije podvrgao lečenju ili ga je samovoljno napustio ili da je i pored lečenja ostao tako opasan za svoju okolinu da je potrebno njegovo čuvanje i lečenje u zdravstvenoj ustanovi. Pre donošenja odluke sud će po potrebi pribaviti i mišljenje lekara, a okrivljeni će se saslušati ako to njegovo stanje dozvoljava.
(1) O primeni mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana sud odlučuje pošto pribavi nalaz i mišljenje veštaka. Veštak treba da se izjasni i o mogućnostima za lečenje okrivljenog.
(2) Ako je pri izricanju uslovne osude učiniocu naloženo lečenje na slobodi a on se nije podvrgao lečenju ili ga je samovoljno napustio, sud može, po službenoj dužnosti ili na predlog ustanove u kojoj se učinilac lečio ili je trebalo da se leči, a po saslušanju javnog tužioca i učinioca, odrediti opozivanje uslovne osude ili prinudno izvršenje izrečene mere obaveznog lečenja alkoholičara ili narkomana u zdravstvenoj ustanovi ili drugoj specijalizovanoj ustanovi. Pre donošenja odluke sud će po potrebi pribaviti i mišljenje lekara.
(1) Predmeti koji se po krivičnom zakonu moraju oduzeti oduzeće se i kad se krivični postupak ne završi presudom kojom se optuženi oglašava krivim, ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala.
(2) Posebno rešenje o tome donosi organ pred kojim se vodi postupak u času kad je postupak završen, odnosno kad je obustavljen.
(3) Rešenje o oduzimanju predmeta iz stava 1 ovog člana donosi sud i kad je u presudi kojom je optuženi oglašen krivim propušteno da se donese takva odluka.
(4) Overeni prepis odluke o oduzimanju predmeta dostaviće se vlasniku predmeta, ako je vlasnik poznat.
(5) Protiv odluke iz st. 2 i 3 ovog člana vlasnik predmeta ima pravo na žalbu zbog nepostojanja zakonskog osnova za oduzimanje predmeta. Ako rešenje iz stava 2 ovog člana nije doneo sud, o žalbi odlučuje veće (član 23 stav 6) suda koji je bio nadležan za suđenje u prvom stepenu.
(1) Imovinska korist postignuta izvršenjem krivičnog dela utvrđuje se u krivičnom postupku po službenoj dužnosti.
(2) Sud i drugi organi pred kojima se vodi krivični postupak dužni su u toku postupka da prikupljaju dokaze i izviđaju okolnosti koje su od važnosti za utvrđivanje imovinske koristi.
(3) Ako je oštećeni stavio imovinskopravni zahtev u pogledu povraćaja stvari pribavljenih krivičnim delom, odnosno u pogledu iznosa koji odgovara vrednosti stvari, imovinska korist će se utvrđivati samo u onom delu koji nije obuhvaćen imovinskopravnim zahtevom.
(1) Kad dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom (član 85 stav 2 i član 87 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), lice na koje je imovinska korist prenesena, kao i predstavnik organizacije, odnosno zajednice, pozvaće se radi saslušanja u prethodnom postupku i na glavnom pretresu. U pozivu će se upozoriti da će se postupak sprovesti bez njegovog prisustva.
(2) Predstavnik organizacije, odnosno zajednice saslušaće se na glavnom pretresu posle okrivljenog. Na isti način postupiće se u odnosu na lice na koje je imovinska korist prenesena, ako nije pozvano kao svedok.
(3) Lice na koje je imovinska korist prenesena, kao i predstavnik organizacije, odnosno zajednice ovlašćen je da u vezi sa utvrđivanjem imovinske koristi predlaže dokaze i da, po ovlašćenju predsednika veća, postavlja pitanja okrivljenom, svedocima i veštacima.
(4) Isključenje javnosti na glavnom pretresu ne odnosi se na lice na koje je imovinska korist prenesena i predstavnika organizacije, odnosno zajednice.
(5) Ako sud tek u toku glavnog pretresa utvrdi da dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi, pokrenuće glavni pretres i pozvaće lice na koje je imovinska korist prenesena, kao i predstavnika organizacije, odnosno zajednice.
Sud će visinu iznosa imovinske koristi odmeriti po slobodnoj oceni ako bi njeno utvrđivanje bilo skopčano sa nesrazmernim teškoćama ili sa znatnim odugovlačenjem postupka.
Kad dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi, sud će po službenoj dužnosti po odredbama koje važe za izvršni postupak odrediti privremene mere obezbeđenja. U takvom slučaju važe shodno odredbe člana 112 st. 2 i 3 ovog zakona.
(1) Oduzimanje imovinske koristi sud može izreći u presudi kojom se optuženi oglašava krivim, u rešenju o sudskoj opomeni ili u rešenju o primeni vaspitne mere, kao i u rešenju kojim se izriče mera bezbednosti iz čl. 63 i 64 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
(2) U izreci presude ili rešenja sud će navesti koji se predmet, odnosno novčani iznos oduzima.
(3) Overeni prepis presude, odnosno rešenja dostavlja se i licu na koje je imovinska korist prenesena, kao i predstavniku organizacije, odnosno zajednice, ako je sud izrekao oduzimanje imovinske koristi od tog lica, organizacije, odnosno zajednice.
Lice ili ogranizacija, odnosno zajednica iz člana 502 ovog zakona može podneti zahtev za ponavljanje krivičnog postupka u pogledu odluke o oduzimanju imovinske koristi.
Odredbe člana 361 st. 2 i 3 i čl. 369 i 373 ovog zakona shodno će se primenjivati u pogledu žalbe protiv odluke o oduzimanju imovinske koristi.
Ako u odredbama ove glave nije što drugo predviđeno u pogledu postupka za primenu mera bezbednosti ili za oduzimanje imovinske koristi, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakona.
(1) Kad je u uslovnoj osudi određeno da će se kazna izvršiti ako osuđeni ne vrati imovinsku korist, ne naknadi štetu ili ne ispuni druge obaveze, a osuđeni u određenom roku nije ispunio te obaveze, sud koji je sudio u prvom stepenu sprovešće postupak za opozivanje uslovne osude na predlog ovlašćenog tužioca, a može i po službenoj dužnosti.
(2) Sudija koji za to bude određen saslušaće osuđenog, ako je dostupan, i sprovešće potrebne izviđaje radi utvrđivanja činjenica i prikupljanja dokaza važnih za odluku.
(3) Posle toga će predsednik veća zakazati sednicu veća o kojoj će obavestiti tužioca, osuđenog i oštećenog. Nedolazak stranaka i oštećenog, ako su uredno obavešteni, ne sprečava održavanje sednice veća.
(4) Ako sud utvrdi da osuđeni nije ispunio obavezu koja mu je bila određena presudom, doneće presudu kojom će opozvati uslovnu osudu i odrediti da se utvrđena kazna izvrši, ili odrediti nov rok za ispunjenje obaveze, ili ukinuti taj uslov. Ako sud nađe da nema osnova za donošenje koje od tih odluka, rešenjem će obustaviti postupak za opozivanje uslovne osude.
Glava XXIX
POSTUPAK ZA DONOŠENJE ODLUKE O BRISANJU OSUDE ILI PRESTANKU MERA BEZBEDNOSTI I PRAVNIH POSLEDICA OSUDE
(1) Kad po zakonu brisanje osude nastupa protekom određenog vremena i pod uslovom da osuđeni u tom vremenu ne učini novo krivično delo (član 93 st. 1, 3 i 4 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), rešenje o brisanju osude donosi po službenoj dužnosti organ unutrašnjih poslova nadležan za vođenje kaznene evidencije.
(2) Pre donošenja rešenja o brisanju osude izvršiće se potrebna proveravanja, a naročito će se prikupiti podaci o tome da li je protiv osuđenog u toku krivični postupak za neko novo krivično delo učinjeno pre isteka roka predviđenog za brisanje osude.
(1) Ako nadležni organ unutrašnjih poslova ne donese rešenje o brisanju osude, osuđeno lice može tražiti da se utvrdi da je brisanje osude nastupilo po zakonu.
(2) Ako organ unutrašnjih poslova ne postupi po zahtevu osuđenog u roku od trideset dana od dana prijema zahteva, osuđeni može tražiti da sud koji je u prvom stepenu izrekao presudu donese rešenje o brisanju osude.
(3) O ovom traženju odlučuje sud po saslušanju javnog tužioca.
Ako uslovna osuda ne bude opozvana ni posle jedne godine od dana prestanka vremena proveravanja, sud koji je u prvom stepenu sudio doneće rešenje kojim se utvrđuje brisanje uslovne osude. Ovo rešenje dostaviće se osuđenom, javnom tužiocu i organu nadležnom za vođenje kaznene evidencije.
(1) Postupak za brisanje osude na osnovu sudske odluke (član 93 stav 5 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) pokreće se na molbu osuđenog.
(2) Molba se podnosi sudu koji je sudio u prvom stepenu.
(3) Sudija koji za to bude određen prethodno će ispitati da li je proteklo potrebno vreme po zakonu, a zatim će sprovesti potrebne izviđaje, utvrditi činjenice na koje se poziva molilac i pribaviti dokaze o svim okolnostima koje su važne za odluku.
(4) Sud može o ponašanju osuđenog zatražiti izveštaj od organa unutrašnjih poslova na čijem je području osuđeni boravio posle izdržane kazne a može takav izveštaj tražiti i od uprave ustanove u kojoj je osuđeni kaznu izdržavao.
(5) Posle izvršenih izviđaja, a po saslušanju javnog tužioca, sudija će dostaviti spise sa obrazloženim predlogom veću suda koji je sudio u prvom stepenu.
(6) Protiv odluke suda po molbi za brisanje osude žalbu mogu izjaviti molilac i javni tužilac.
(7) Ako sud odbije molbu zato što osuđeni svojim ponašanjem nije zaslužio brisanje osude, osuđeni može molbu ponoviti po isteku dve godine od dana pravnosnažnosti rešenja o odbijanju molbe.
U uverenju koje se građanima daje na osnovu kaznene evidencije radi ostvarivanja njihovih prava u inostranstvu ne sme se brisana osuda pominjati.
(1) Molba za prestanak mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, zabrane javnog istupanja ili zabrane upravljanja motornim vozilom, ili za prestanak pravne posledice osude koja se odnosi na zabranu sticanja određenog prava (član 92 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), podnosi se sudu koji je sudio u prvom stepenu.
(2) Sudija koji za to bude određen prethodno će ispitati da li je proteklo potrebno vreme po zakonu, a zatim će izvršiti potrebne izviđaje, utvrditi činjenice na koje se poziva molilac i prikupiti dokaze o svim okolnostima koje su važne za odluku.
(3) O ponašanju osuđenog sudija može zatražiti izveštaj od organa unutrašnjih poslova na čijem je području osuđeni boravio posle izdržane, oproštene ili zastarele glavne kazne, a može takav izveštaj tražiti i od ustanove u kojoj je osuđeni kaznu izdržao.
(4) Posle sprovedenih izviđaja, a po saslušanju javnog tužioca, sudija će dostaviti spise sa obrazloženim predlogom sudu nadležnom za donošenje rešenja po molbi za prestanak mere bezbednosti, odnosno pravne posledice osude.
(5) Sud iz stava 4 ovog člana prethodno će pribaviti mišljenje javnog tužioca koji postupa pred tim sudom.
U slučaju odbijanja molbe nova molba se ne može podneti pre isteka dve godine od dana pravnosnažnosti rešenja o odbijanju ranije molbe.
Glava XXX
POSTUPAK ZA PRUŽANJE MEĐUNARODNE PRAVNE POMOĆI I IZVRŠENJE MEĐUNARODNIH UGOVORA U KRIVIČNOPRAVNIM STVARIMA
Međunarodna krivičnopravna pomoć vrši se po odredbama ovog zakona, ukoliko međunarodnim ugovorom nije što drugo određeno.
(1) Molbe domaćih sudova za pravnu pomoć u krivičnim predmetima dostavljaju se inostranim organima diplomatskim putem. Na isti način dostavljaju se domaćim sudovima molbe inostranih organa za pravnu pomoć.
(2) U hitnim slučajevima, ako postoji uzajamnost, molbe za pravnu pomoć mogu se dostavljati putem Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove.
(3) Propisom republike, odnosno autonomne pokrajine odrediće se koji će sudovi biti nadležni za ukazivanje međunarodne krivičnopravne pomoći, a može se odrediti da jedan sud vrši te poslove za sve sudove na određenom području.
(1) Savezni sekretarijat za inostrane poslove uputiće molbu inostranog organa za pravnu pomoć republičkom odnosno pokrajinskom organu uprave nadležnom za pravosuđe koji će je dostaviti na postupak sudu na čijem području boravi lice kome se ima uručiti kakvo pismeno ili koje se ima ispitati ili suočiti ili na čijem području treba izvršiti kakvu drugu istražnu radnju.
(2) U slučajevima predviđenim u članu 518 stav 2 ovog zakona, Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove upućuje molbu sudu preko republičkog, odnosno pokrajinskog organa uprave nadležnog za pravosuđe.
(3) O dozvoljenosti i načinu izvršenja radnje koja je predmet molbe inostranog organa odlučuje sud po domaćim propisima.
(4) Kad se molba odnosi na krivično delo za koje po domaćim propisima nije dozvoljena ekstradicija, sud će zatražiti preko republičkog, odnosno pokrajinskog organa uprave nadležnog za poslove pravosuđa uputstvo od saveznog organa nadležnog za pravosuđe da li će postupiti po molbi.
(1) Domaći sudovi neće postupiti po molbi inostranog organa kojom se traži izvršenje krivične presude inostranog suda.
(2) Izuzetno od odredbe stava 1 ovog člana, domaći sud će izvršiti pravnosnažnu presudu u odnosu na sankciju koju je izrekao inostrani sud ako je to predviđeno međunarodnim ugovorom i ako sankciju izrekne i domaći sud prema krivičnom zakonodavstvu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
(3) Nadležan suda donosi presudu u veću iz člana 23 stav 6 ovog zakona bez prisustva stranaka.
(4) Mesna nadležnost suda određuje se prema poslednjem prebivalištu osuđenog lica u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, a ako osuđeno lice nije imalo prebivalište u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji – prema mestu rođenja. Ako osuđeno lice nije imalo prebivalište niti je rođeno u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Savezni sud će odrediti jedan od stvarno nadležnih sudova pred kojim će se sprovesti postupak.
(5) Stvarno nadležan sud je sud određen republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom, a za vojna lica – prvostepeni vojni sud.
(6) U izreku presude iz stava 3 ovog člana sud će uneti potpunu izreku i naziv suda iz inostrane presude i izreći će sankciju. U obrazloženju presude izneće razloge kojima se rukovodio prilikom izricanja sankcije.
(7) Protiv presude mogu izjaviti žalbu javni tužilac i osuđeni ili njegov branilac.
(8) Ako strani državljanin osuđen od domaćeg suda ili lice ovlašćeno ugovorom podnese molbu prvostepenom sudu da osuđeni izdržava kaznu u svojoj zemlji, prvostepeni sud će postupiti po međunarodnom ugovoru.
Po krivičnim delima pravljenja i stavljanja u opticaj falsifikovanog novca, neovlašćene proizvodnje, prerađivanja i prodaje opojnih droga i otrova, trgovine belim robljem, proizvodnje i rasturanja pornografskih spisa, kao i o drugim krivičnim delima u pogledu kojih se međunarodnim ugovorima predviđa centralizacija podataka, organ pred kojim se vodi krivični postupak dužan je da, bez odlaganja, dostavi Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove podatke o krivičnom delu i učiniocu, a prvostepeni sud – i pravnosnažnu presudu.
(1) Ako je na teritoriji Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije krivično delo izvršio stranac koji ima prebivalište u stranoj državi, toj državi se mogu, van uslova predviđenih u članu 525 ovog zakona, ustupiti svi krivični spisi radi krivičnog gonjenja i suđenja ako se strana država tome ne protivi.
(2) Pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage odluku o ustupanju donosi nadležni javni tužilac. U toku istrage ovu odluku na predlog javnog tužioca donosi istražni sudija, a do početka glavnog pretresa – veće (član 23 stav 6).
(3) Ustupanje se može dozvoliti za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora do deset godina, kao i za krivična dela ugrožavanja javnog saobraćaja.
(4) Ako je oštećeni državljanin SFRJ ustupanje nije dozvoljeno ako se on tome protivi, osim ako je dato obezbeđenje za ostvarivanje njegovog imovinskopravnog zahteva.
(5) Ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, od strane države zatražiće se najkraćim putem da u roku od petnaest dana izvesti da li preuzima gonjenje.
(1) Zahtev strane države da se u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji preduzme gonjenje državljanina SFRJ ili lica koje ima prebivalište u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji za krivično delo izvršeno u inostranstvu, upućuje se sa spisima nadležnom javnom tužiocu na čijem području to lice ima prebivalište.
(2) Ako je nadležnom organu strane države podnesen imovinskopravni zahtev, postupiće se kao da je taj zahtev podnesen nadležnom sudu.
(3) O odbijanju da se preduzme krivično gonjenje, kao i o pravnosnažnoj odluci donesenoj u krivičnom postupku, obavestiće se strana država koja je uputila zahtev.
Glava XXXI
POSTUPAK ZA IZDAVANJE OKRIVLJENIH I OSUĐENIH LICA
Izdavanje okrivljenih ili osuđenih lica tražiće se i vršiće se po odredbama ovog zakona ukoliko međunarodnim ugovorom nije što drugo određeno.
(1) Pretpostavke za izdavanje jesu:
1) da lice čije se izdavanje traži nije državljanin SFRJ;
2) da delo zbog koga se traži izdavanje nije izvršeno na teritoriji Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, protiv nje ili njenog državljanina;
3) da je delo zbog koga se traži izdavanje krivično delo i po domaćem zakonu i po zakonu države u kojoj je izvršeno;
4) da po domaćem zakonu nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili zastarelost izvršenja kazne pre nego što je stranac pritvoren ili kao okrivljeni ispitan;
5) da stranac čije se izdavanje traži nije zbog istog dela od domaćeg suda već osuđen, ili da za isto delo nije od domaćeg suda pranvosnažno oslobođen, osim ako se stiču uslovi za ponavljanje krivičnog postupka predviđeni ovim zakonom, ili da protiv stranca nije u Jugoslaviji zbog istog dela učinjenog prema Jugoslaviji pokrenut krivični postupak, a ako je pokrenut postupak zbog dela učinjenog prema državljaninu SFRJ da je položeno obezbeđenje za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva oštećenog;
6) da je utvrđena istovetnost lica čije se izdavanje traži;
7) da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da je stranac čije se izdavanje traži učinio određeno krivično delo ili da postoji pravnosnažna presuda;
(2) Kao domaći zakon, u smislu tačke 3 stava 1 ovog člana, smatra se savezni zakon, odnosno zakon republike ili autonomne pokrajine na čijoj teritoriji se nalazi sud nadležan za odlučivanje o izdavanju.
(1) Postupak za izdavanje okrivljenih ili osuđenih stranaca pokreće se po molbi strane države.
(2) Molba za izdavanje podnosi se diplomatskim putem.
(3) Uz molbu za izdavanje moraju se priložiti:
1) sredstva za utvrđivanje istovetnosti okrivljenog, odnosno osuđenog (tačan opis, fotografije, otisci prstiju i sl.);
2) uverenje ili drugi podaci o državljanstvu stranca;
3) optužnica ili presuda ili odluka o pritvoru ili koji drugi akt ravan ovoj odluci, u izvorniku ili overenom prepisu, u kome treba da je naznačeno ime i prezime lica čije se izdavanje traži i ostali podaci potrebni za utvrđivanje njegove istovetnosti, opis dela, zakonski naziv krivičnog dela i dokazi za osnovanu sumnju;
4) izvod iz teksta krivičnog zakona strane države koji se ima primeniti ili je primenjen prema okrivljenom zbog dela povodom koga se traži izdavanje, a ako je delo izvršeno na teritoriji treće države, onda i izvod iz teksta krivičnog zakona te države.
(4) Ako su pomenuti prilozi sastavljeni na stranom jeziku, treba da je priložen i overen prevod na jednom od jezika naroda Jugoslavije.
(1) Savezni sekretarijat za inostrane poslove dostavlja molbu za izdavanje stranca preko republičkog, odnosno pokrajinskog organa uprave nadležnog za pravosuđe istražnom sudiji suda na čijem području stranac boravi ili na čijem se području zatekne.
(2) Ako se ne zna prebivalište ili boravište stranca čije se izdavanje traži, ustanoviće se ono prethodno preko organa unutrašnjih poslova.
(3) Ako molba odgovara uslovima iz člana 526 ovog zakona, istražni sudija izdaće nalog da se stranac pritvori, ako postoje razlozi iz člana 191 ovog zakona, odnosno preduzeće druge mere za obezbeđenje njegovog prisustva, osim ako je već iz same molbe očigledno da nema mesta izdavanju.
(4) Istražni sudija će, pošto ustanovi istovetnost stranca, ovom bez odlaganja saopštiti zbog čega se i na osnovu kojih dokaza traži njegovo izdavanje i pozvaće ga da navede šta ima u svoju odbranu.
(5) O ispitivanju i odbrani sastaviće se zapisnik. Istražni sudija uputiće stranca da može uzeti branioca ili će mu ga postaviti po službenoj dužnosti, ako je u pitanju krivično delo za koje je odbrana po ovom zakonu obavezna.
(1) U hitnim slučajevima, kad postoji opasnost da će stranac pobeći ili da će se sakriti, organ unutrašnjih poslova može stranca lišiti slobode radi sprovođenja istražnom sudiji nadležnog suda na osnovu molbe nadležnog inostranog organa, bez obzira kako je upućena. U molbi treba da budu navedeni podaci za utvrđivanje istovetnosti stranca, priroda i naziv krivičnog dela, broj odluke, datum, mesto i naziv inostranog organa koji je odredio pritvor i izjava da će izdavanje biti traženo redovnim putem.
(2) Kad se odredi pritvor u smislu stava 1 ovog člana i stranac bude sproveden istražnom sudiji, istražni sudija će posle njegovog ispitivanja izvestiti o pritvoru Savezni sekretarijat za inostrane poslove preko republičkog, odnosno pokrajinskog organa uprave nadležnog za pravosuđe.
(3) Istražni sudija će pustiti na slobodu stranca kad prestanu razlozi za pritvor, ili ako molba za izdavanje ne bude podnesena u roku koji je on odredio vodeći računa o udaljenosti države koja traži izdavanje, a koji ne može biti duži od tri meseca od dana pritvaranja stranca. O ovom roku obavestiće se strana država. Na molbu strane države veće nadležnog suda može produžiti ovaj rok u opravdanim slučajevima najviše još za dva meseca.
(4) Kad propisana molba bude podnesena u određenom roku, postupiće istražni sudija po članu 527 st. 3 i 4 ovog zakona.
(1) Po saslušanju javnog tužioca i branioca, istražni sudija će po potrebi sprovesti i druge izviđajne radnje radi utvrđivanja da li postoje pretpostavke za izdavanje stranca, odnosno za predaju predmeta na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo, ako su ti predmeti oduzeti od stranca.
(2) Po sprovedenim izviđajima istražni sudija će spise izviđaja, sa svojim mišljenjem, dostaviti veću.
(3) Ako je protiv stranca čije se izdavanje traži, kod domaćeg suda u toku krivični postupak zbog istog ili drugog krivičnog dela naznačiće to istražni sudija u spisima.
(1) Ako veće nadležnog suda nađe da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za izdavanje, doneće rešenje da se molba za izdavanje odbija. Ovo rešenje dostaviće taj sud po službenoj dužnosti sudu određenom republičkim, odnosno pokrajinskim propisom, koji će po saslušanju javnog tužioca potvrditi, ukinuti ili preinačiti rešenje.
(2) Ako je stranac u pritvoru, veće može odlučiti da on ostane u pritvoru do pravnosnažnosti rešenja o odbijanju izdavanja.
(3) Pravnosnažno rešenje kojim se izdavanje odbija dostaviće se preko republičkog, odnosno pokrajinskog organa uprave nadležnog za pravosuđe Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove, koji će o tome obavestiti stranu državu.
Ako veće nadležnog suda nađe da su ispunjene zakonske pretpostavke za izdavanje stranca (član 525), utvrdiće to rešenjem. Protiv tog rešenja stranac ima pravo žalbe sudu određenom republičkim, odnosno pokrajinskim propisom.
Ako sud povodom žalbe nađe da su ispunjene zakonske pretpostavke za izdavanje stranca, odnosno ako protiv takvog rešenja prvostepenog suda ne bude uložena žalba, predmet se dostavlja starešini saveznog organa nadležnog za pravosuđe, koji će odlučiti o izdavanju.
(1) Starešina saveznog organa nadležnog za pravosuđe donosi rešenje kojim izdavanje dozvoljava ili ne dozvoljava. Starešina saveznog organa nadležnog za pravosuđe može doneti rešenje da se izdavanje odloži zato što je zbog drugog krivičnog dela kod domaćeg suda u toku krivični postupak protiv stranca čije se izdavanje traži ili što se stranac nalazi na izdržavanju kazne u Jugoslaviji.
(2) Starešina saveznog organa nadležnog za pravosuđe neće dozvoliti izdavanje stranca koji u Jugoslaviji uživa pravo azila ili ako se radi o političkom ili vojnom krivičnom delu. On može odbiti izdavanje ako su u pitanju krivična dela za koja je u domaćem zakonu predviđena kazna zatvora do tri godine, ili ako je inostrani sud izrekao kaznu lišenja slobode do jedne godine.
(1) U rešenju kojim dozvoljava izdavanje stranca starešina saveznog organa nadležnog za pravosuđe će navesti:
1) da se on ne može goniti za drugo pre izdavanja učinjeno krivično delo;
2) da se prema njemu ne može izvršiti kazna za drugo pre izdavanja učinjeno krivično delo;
3) da se prema njemu ne može primeniti teža kazna od one na koju je osuđen;
4) da se on ne sme izdati trećoj državi radi gonjenja za krivično delo učinjeno pre dozvoljenog izdavanja.
(2) Osim navedenih uslova, starešina saveznog organa nadležnog za pravosuđe može postaviti i druge uslove za izdavanje.
(1) O rešenju kojim je odlučeno o izdavanju obavestiće se strana država diplomatskim putem.
(2) Rešenje kojim se dozvoljava izdavanje dostaviće se Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove koji naređuje da se stranac sprovede do granice, gde će se na ugovorenom mestu predati organima strane države koja je tražila izdavanje.
(1) Ako izdavanje istog lica traži više stranih država zbog istog krivičnog dela, daće se prvenstvo molbi države čiji je državljanin to lice, a ako ta država ne trži izdavanje – molbi države na čijoj teritoriji je krivično delo izvršeno, a ako je delo izvršeno na teritoriji više država ili se ne zna gde je izvršeno – molbi države koja je prva tražila izdavanje.
(2) Ako izdavanje istog lica traži više stranih država zbog različitih krivičnih dela, daće se prvenstvo molbi one države čiji je državljanin to lice, a ako ova država ne traži izdavanje – molbi države na čijem području je izvršeno najteže krivično delo, a ako su dela iste težine – molbi države koja je prva tražila izdavanje.
(1) Ako se protiv lica koje se nalazi u stranoj državi vodi u Jugoslaviji krivični postupak ili ako je lice koje se nalazi u stranoj državi domaći sud kaznio, starešina saveznog organa nadležnog za pravosuđe može podneti molbu za izdavanje.
(2) Molba se podnosi stranoj državi diplomatskim putem i njoj se prilažu isprave i podaci iz člana 526 ovog zakona.
(1) Kad postoji opasnost da će lice za koje se traži izdavanje pobeći ili da će se sakriti, starešina saveznog organa nadležnog za pravosuđe može i pre nego što se postupi po članu 537 ovog zakona tražiti da se protiv tog lica preduzmu potrebne mere radi njegovog pritvaranja.
(2) U molbi za privremeno pritvaranje posebno će se naznačiti podaci o istovetnosti traženog lica, priroda i naziv krivičnog dela, broj odluke, datum, mesto i naziv organa koji je odredio pritvor, odnosno podaci o pravnosnažnosti presude, kao i izjava da će se izdavanje tražiti redovnim putem.
(1) Ako traženo lice bude izdato, moći će se krivično goniti, odnosno prema njemu će se moći izvršiti kazna samo za krivično delo za koje je izdavanje odobreno.
(2) Ako je takvo lice pravnosnažno osuđeno od domaćeg suda i za druga pre izdavanja učinjena krivična dela za koja izdavanje nije odobreno, primeniće se shodno odredbe člana 401 ovog zakona.
(3) Ako je izdavanje odobreno pod određenim uslovima u pogledu vrste ili visine kazne koja se može izreći, odnosno izvršiti i pod tim uslovima bude prihvaćeno, sud je pri izricanju kazne vezan tim uslovima, a ako se radi o izvršenju već izrečene kazne, sud koji je sudio u poslednjem stepenu preinačiće presudu i saobraziće izrečenu kaznu uslovima izdavanja.
(4) Ako je izdato lice bilo pritvoreno u stranoj državi zbog krivičnog dela zbog koga je izdato, vreme koje je provelo u pritvoru uračunaće se u kaznu.
(1) Ako izdavanje traži strana država od druge strane države, a traženo lice bi se imalo sprovesti preko teritorije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sprovođenje može na molbu zainteresovane države dozvoliti starešina saveznog organa nadležnog za pravosuđe pod uslovom da se ne radi o državljaninu SFRJ i da se izdavanje ne vrši za političko ili vojno krivično delo.
(2) Molba za sprovođenje lica preko teritorije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije mora sadržati sve podatke iz člana 526 ovog zakona.
(3) Pod uslovom uzajamnosti troškovi sprovođenja lica preko teritorije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije padaju na teret budžetskih sredstava.
Glava XXXII
POSTUPAK ZA NAKNADU ŠTETE, REHABILITACIJU I OSTVARIVANJE DRUGIH PRAVA LICA NEOPRAVDANO OSUĐENIH I NEOSNOVANO LIŠENIH SLOBODE
(1) Pravo na naknadu štete zbog neopravdane osude ima lice prema kome je bila pravnosnažno izrečena krivična sankcija ili koje je oglašeno krivim a oslobođeno od kazne, a docnije je povodom vanrednog pravnog leka novi postupak pravnosnažno obustavljen ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena, osim u sledećim slučajevima:
1) ako je do obustave postupka ili presude kojom se optužba odbija došlo zbog toga što je u novom postupku oštećeni kao tužilac, odnosno privatni tužilac, odustao od gonjenja, ili što je oštećeni odustao od predloga, a do odustanka je došlo na osnovu sporazuma sa okrivljenim;
2) ako je povodom zahteva za ponavljanje postupka na štetu okrivljenog novi postupak obustavljen na osnovu člana 143 ovog zakona;
3) ako je u novom postupku presudom optužba odbijena zbog nenadležnosti suda, a ovlašćeni tužilac je preduzeo gonjenje pred nadležnim sudom.
(2) Osuđeni nema pravo na naknadu štete ako je svojim lažnim priznanjem ili na drugi način namerno prouzrokovao svoju osudu, osim ako je na to bio prinuđen.
(3) U slučaju osude za krivična dela u sticaju, pravo na naknadu štete može se odnositi i na pojedina krivična dela u pogledu kojih su ispunjeni uslovi za priznanje naknade.
(1) Pravo na naknadu štete zastareva za tri godine od dana pravnosnažnosti prvostepene presude kojom je okrivljeni oslobođen od optužbe ili kojom je optužba odbijena, odnosno pravnosnažnosti prvostepenog rešenja kojim je postupak obustavljen, a ako je povodom žalbe rešavao viši sud – od dana prijema odluke višeg suda.
(2) Pre podnošenja sudu tužbe za naknadu štete, oštećeni je dužan da se sa svojim zahtevom obrati organu određenom republičkim, odnosno pokrajinskim propisom, a ako je u pitanju odluka vojnog suda, Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu, radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade.
(3) U slučaju iz člana 541 stav 1 tačka 3 ovog zakona, o zahtevu se može rešavati samo ako ovlašćeni tužilac nije preduzeo gonjenje pred nadležnim sudom u roku od tri meseca od dana prijema pravnosnažne presude. Ako po isteku ovog roka ovlašćeni tužilac preduzme gonjenje pred nadležnim sudom, prekinuće se postupak za naknadu štete do okončanja krivičnog postupka.
(1) Ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili po njemu organ uprave ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, oštećeni može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete. Ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, oštećeni može tužbu podneti u pogledu ostatka zahteva.
(2) Dok traje postupak iz stava 1 ovog člana, ne teče zastarelost predviđena u članu 542 stav 1 ovog zakona.
(3) Tužba za naknadu štete podnosi se protiv republike, odnosno autonomne pokrajine na čijoj teritoriji se nalazi sud koji je sudio u prvom stepenu, a ako je u pitanju odluka vojnog suda – protiv federacije.
(1) Naslednici nasleđuju samo pravo oštećenog lica na naknadu imovinske štete. Ako je oštećeni već stavio zahtev, naslednici mogu nastaviti postupak samo u granicama već postavljenog zahteva za naknadu imovinske štete.
(2) Naslednici oštećenog lica mogu posle njegove smrti nastaviti postupak za naknadu štete, odnosno pokrenuti postupak ako je oštećeno lice umrlo pre isteka roka zastarelosti i od zahteva se nije odreklo.
(1) Pravo na naknadu štete pripada i licu:
1) koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena;
2) koje je izdržava kaznu lišenja slobode a povodom ponavljanja krivičnog postupka, zahteva za zaštitu zakonitosti ili zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude izrečena mu je kazna lišenja slobode u kraćem trajanju od kazne koju je izdržalo, ili je izrečena krivična sankcija koja se ne sastoji u lišenju slobode, ili je oglašeno krivim a oslobođeno od kazne;
3) koje je usled greške ili nezakonitog rada organa neosnovano lišeno slobode, ili je zadržano duže u pritvoru ili ustanovi za izdržavanje kazne ili mere;
4) koje je u pritvoru provelo duže vremena nego što traje kazna zatvora na koju je osuđeno.
(2) Licu koje je po članu 195 ovog zakona lišeno slobode, bez zakonskog osnova, pripada pravo na naknadu štete ako protiv njega nije određen pritvor, niti mu je vreme za koje je lišeno slobode uračunato u izrečenu kaznu za krivično delo ili za prekršaj.
(3) Naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode. U slučajevima iz tačke 1 stava 1 ovog člana isključeno je pravo na naknadu štete i ako su postojale okolnosti iz člana 541 stav 1 tač. 1 i 3 ili ako je postupak obustavljen na osnovu člana 143 ovog zakona.
(4) U postupku za naknadu štete u slučajevima iz st. 1 i 2 ovog člana shodno će se primenjivati odredbe ove glave.
(1) Ako je slučaj na koji se odnosi neopravdana osuda ili neosnovano lišenje slobode nekog lica prikazivan u javnom sredstvu informisanja i time bio povređen ugled tog lica, sud će, na njegov zahtev, objaviti u novinama ili drugom javnom sredstvu informisanja saopštenje o odluci iz koje proizlazi neopravdanost ranije osude, odnosno neosnovanost lišenja slobode. Ako slučaj nije prikazivan u javnom sredstvu informisanja, ovakvo saopštenje će se na zahtev tog lica, dostaviti organu ili organizaciji u kojoj lice radi, a ako je to za njegovu rehabilitaciju potrebno – društvenoj ili drugoj organizaciji. Posle smrti osuđenog lica pravo na podnošenje ovog zahteva pripada njegovom bračnom drugu, deci, roditeljima, braći i sestrama.
(2) Zahtev iz stava 1 ovog člana može se podneti i ako nije stavljen zahtev za naknadu štete.
(3) Nezavisno od uslova predviđenih u članu 541 ovog zakona, zahtev iz stava 1 ovog člana može se podneti i kad je povodom vanrednog pravnog leka izmenjena pravna kvalifikacija dela, ako je usled pravne kvalifikacije u ranijoj presudi bio teže povređen ugled osuđenog lica.
(4) Zahtev iz st. 1 do 3 ovog člana podnosi se u roku od šest meseci (član 542 stav 1), sudu koji je u krivičnom postupku sudio u prvom stepenu. O zahtevu odlučuje veće (član 23 stav 6). Prilikom rešavanja o zahtevu shodno se primenjuju odredbe člana 541 st. 2 i 3 i člana 545 stav 3 ovog zakona.
Sud koji je u krivičnom postupku sudio u prvom stepenu doneće po službenoj dužnosti rešenje kojim se poništava upis neopravdane osude u kaznenoj evidenciji. Rešenje se dostavlja organu nadležnom za vođenje kaznene evidencije. O poništenom upisu ne smeju se nikom davati podaci iz kaznene evidencije.
Lice kome je dozvoljeno razmatranje i prepisivanje spisa (član 131) koji se odnose na neopravdanu osudu ili na neosnovano lišenje slobode, ne može upotrebiti podatke iz tih spisa na način koji bi bio od štete za rehabilitaciju lica protiv koga je vođen krivični postupak. Predsednik suda je dužan da na ovo upozori lice kome je dozvoljeno razmatranje, i to će se zabeležiti na spisu uz potpis tog lica.
(1) Licu kome je zbog neopravdane osude ili neosnovanog lišenja slobode prestao radni odnos ili svojstvo osiguranika socijalnog osiguranja, priznaje se radni staž, odnosno staž osiguranja kao da je bilo na radu za vreme za koje je zbog neopravdane osude ili neosnovanog lišenja slobode staž izgubilo. U staž se uračunava i vreme nezaposlenosti do koje je došlo zbog neopravdane osude ili neosnovanog lišenja slobode, a koja nije nastala krivicom tog lica.
(2) Prilikom svakog rešavanja o pravu na koje utiče dužina radnog staža, odnosno staža osiguranja, nadležni organ ili organizacija uzeće u obzir staž priznat odredbom stava 1 ovog člana.
(3) Ako organ ili organizacija iz stava 2 ovog člana ne uzime u obzir staž priznat odredbom stava 1 ovog člana, oštećeno lice može zahtevati da sud naveden u članu 543 stav 1 ovog zakona utvrdi da je priznavanje ovog vremena nastupilo po zakonu. Tužba se podnosi protiv organa ili organizacije koja osporava priznati staž i protiv odgovarajuće društveno-političke zajednice (član 543 stav 3).
(4) Na zahtev organa, odnosno organizacije kod koje se pravo iz stava 2 ovog člana ostvaruje, isplatiće se iz društvenih sredstava (član 543 stav 3) propisani doprinos za vreme za koje je odredbom stava 1 ovog člana staž priznat.
(5) Staž osiguranja priznat odredbom stava 1 ovog člana u celini se uračunava u penzijski staž.
Glava XXXIII
POSTUPAK ZA IZDAVANJE POTERNICE I OBJAVE
Ako se ne zna prebivalište ili boravište okrivljenog kad je to po odredbama ovog zakona neophodno, sud će zatražiti od organa unutrašnjih poslova da okrivljenog potraži i da sud obavesti o njegovoj adresi.
(1) Izdavanje poternice može se narediti kad se okrivljeni protiv koga je pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti i za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna nalazi u bekstu, a postoji naredba za njegovo dovođenje ili rešenje o određivanju pritvora.
(2) Izdavanje poternice naređuje sud pred kojim se vodi krivični postupak.
(3) Izdavanje poternice narediće se i u slučaju bekstva okrivljenog iz ustanove u kojoj izdržava kaznu, bez obzira na visinu kazne, ili bekstva iz ustanove u kojoj izdržava zavodsku meru vezanu sa lišenjem slobode. Naredbu u takvom slučaju izdaje upravnik ustanove.
(4) Naredba suda ili upravnika ustanove za izdavanje poternice dostavlja se organima unutrašnjih poslova radi izvršenja.
(1) Ako su potrebni podaci o pojedinim predmetima koji su u vezi sa krivičnim delom, ili ove predmete treba pronaći, a naročito ako je to potrebno radi ustanovljenja istovetnosti pronađenog nepoznatog leša, narediće se izdavanje objave kojom će se zatražiti da se podaci ili obaveštenja dostave organu koji vodi postupak.
(2) Organi unutrašnjih poslova mogu objavljivati i fotografije leševa i nestalih lica ako postoje osnovi sumnje da je do smrti, odnosno nestanka tih lica došlo usled krivičnog dela.
Organ koji je naredio izdavanje poternice ili objave dužan je da je odmah povuče kad se pronađe traženo lice ili predmet, ili kad nastupi zastarelost krivičnog gonjenja ili izvršenja kazne ili drugi razlozi zbog kojih poternica ili objava nije više potrebna.
(1) Poternicu i objavu raspisuje organ unutrašnjih poslova nadležan po mestu onog državnog organa pred kojim se vodi krivični postupak, odnosno ustanove iz koje je pobeglo lice na izdržavanju kazne ili zavodske mere.
(2) Radi obaveštavanja javnosti o poternici ili objavi mogu se koristiti i javna sredstva informisanja.
(3) Ako je verovatno da se lice za kojim je izdata poternica nalazi u inostranstvu, Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove može raspisati i međunarodnu poternicu.
(4) Na molbu inostranog organa, Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove može raspisati poternicu i za lice za koje se sumnja da se nalazi u Jugoslaviji, ako je u molbi data izjava da će se u slučaju pronalaženja tog lica zatražiti njegovo izdavanje.
Glava XXXIV
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
(1) Ako se kod suda koji sudi samo u prvom stepenu zbog nedovoljnog broja sudija ne može obrazovati veće predviđeno u članu 23 stav 6 Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77), poslove iz nadležnosti tog veća vršiće veće neposredno višeg suda, ako odredbama st. 2 i 3 ovog člana nije drukčije određeno.
(2) Posle predaje optužnice, odnosno optužnog predloga, pritvor određuje ili ukida, po saslušanju javnog tužioca ako se postupak vodi po njegovom zahtevu, predsednik veća, odnosno sudija pojedinac, a na glavnom pretresu – veće.
(3) Sudija prvostepenog suda donosi odluku o zahtevu za ponavljanje postupka (član 406 stav 1) i stavlja predlog povodom zahteva za vanredno ublažavanje kazne (član 414 stav 4).
(4) Nadležni republički, odnosno pokrajinski organ određuje sudove iz stava 1 ovog člana kod kojih će se primenjivati odredbe st. 1 do 3 ovog člana.
Ako je na dan 1 jula 1977 godine kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) bio u toku neki rok, taj rok će se računati po odredbama tog zakona osim ako je dotadašnji rok duži.
Odredbe člana 445 ovog zakona primenjivaće se od dana određenog republičkim, odnosno pokrajinskim zakonom.
(1) Odredbe Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 50/67, 54/70 i 6/73) koje se odnose na gonjenje za krivična dela na predlog oštećenog, primenjivaće se i posle 1 jula 1977 godine kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) ako je do tog vremena na osnovu stavljenog predloga, optužba podignuta.
(2) Ako je posle 1 jula 1977 godine kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77), povodom redovnog ili vanrednog pravnog leka, ukinuta presuda ili je dozvoljeno ponavljanje postupka za krivično delo za koje se gonilo po predlogu oštećenog, a za koje se posle 1 jula 1977 godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) goni po službenoj dužnosti, oštećeni više ne može odustati od predloga. Ako se za to krivično delo posle 1 jula 1977 godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) goni po privatnoj tužbi, predlog oštećenog smatraće se kao privatna tužba i dalji postupak sprovešće se po toj tužbi.
Ako je oštećeni odustao od predloga za gonjenje do 1 jula 1977 godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) postupak za naknadu troškova krivičnog postupka, predviđen u članu 92 stav 5 Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 50/67, 54/70 i 6/73), sprovešće se i posle 1 jula 1977 godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) ako do tada nije bio okončan.
(1) Ako je do 1 jula 1977 godine kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) donesena odluka protiv koje je po odredbama Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 50/67, 54/70 i 6/73) dozvoljen pravni lek, a ta odluka još nije dostavljena licima koja imaju pravo na pravni lek, ili još teče rok za izjavu pravnog leka, ili je pravni lek izjavljen ali po njemu nije odlučeno, primeniće se u pogledu prava na pravni lek i postupak po pravnom leku odredbe Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 50/67, 54/70 i 6/73).
(2) Ako se u Saveznom sudu na dan 1 jula 1977 godine kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ, br. 4/77) zateknu nerešeni predmeti po pravnom leku za čije rešavanje više nije nadležan taj sud, dostaviće se ti predmeti sudu nadležnom za rešavanje po Zakonu o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77).
U pogledu naknade štete licima neopravdano osuđenim i neosnovano lišenim slobode, odredba člana 7 Uvodnog zakona za Zakonik o krivič nom postupku (“Službeni list FNRJ”, br. 40/53) primenjuje se i posle 1 jula 1977 godine kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77).
Odredba člana 6 Uvodnog zakona za Zakonik o krivičnom postupku (“Službeni list FNRJ”, br. 40/53) primenjivaće se i posle 1. jula 1977. godine kao dana stupanja na snagu Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) na ponavljanje krivičnog postupka pravnosnažnog dovršenog pre 1. januara 1954. godine.
Odredbe čl. 425 do 429 Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77) primenjivaće se samo u pogledu presuda za krivična dela izvršena posle 1. jula 1977. godine kao dana stupanja na snagu tog zakona.
Ako Zakonom o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77 nije drukčije određeno, 1. jula 1997. godine kao danom njegovog stupanja na snagu prestali su da važe Zakonik o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 50/67, 54/70 i 6/73), propisi koji su doneseni na osnovu tog zakonika i odredbe drugih propisa koji su u suprotnosti sa Zakonom o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, broj 4/77).
